Zapaljiva ratna retorika

Raketni napad na Poljsku kao test za zapadni politički i medijski svet: Kako je zastrašujuću lavinu zahteva da se aktivira famozni član 5 osnivačkog akta zapadne vojne alijanse i „uzvrati Putinu“ zaustavio američki predsednik porukom s Balija da su raketu ispalili Ukrajinci, a ne Rusi, pokazujući iznova ko je gazda u evropskoj kući

Visoka temperatura, posebno u politici, i posebno spoljnoj, nije dobar saveznik u donošenju odluka. To je pokazao i slučaj s raketnim incidentom u kojem su stradala dva Poljaka. Samo zato što su se, tragom one fraze, korišćene i ovim povodom u nekim medijima (neprilične njihovoj zloj sudbini), našli na pogrešnom (a na svom imanju) mestu u pogrešno vreme.
Taj slučaj predstavljao je svojevrstan test za zapadni politički i medijski svet. Na različite načine i u više ravni. Za proveru rusofobične temperature, dovedene do usijanja. I za demonstraciju realnog odnosa snaga u transatlantskom savezništvu.
Na vest o ovom incidentu (15. novembar) došlo je, u evropskim prestonicama, kod pojedinih političara, eksperata i medija, do eksplozivnog usijanja. S prizivanjem svetskog rata. Lavina je krenula sve dok se s indonežanskog Balija, gde se održavao samit Grupe 20, nije oglasio veliki dirigent, da uštima raštimovani (zapadni) orkestar. I pokaže, iznova, ko je gazda u evropskoj kući. [restrict]

POZIV NA ODMAZDU Pojedini nemački političari, na važnim položajima, i neki uticajni mediji, od visokotiražnog (i bulevarskog) „Bilda“ do uglednog (liberalnog) „Cajta“, požurili su, naime, da bez ikakve rezerve optuže Ruse za „izazivanje trećeg svetskog rata“. I zahtevaju, ortački sa zvaničnicima u Varšavi i Kijevu, aktiviranje famoznog člana 5 osnivačkog akta zapadne vojne alijanse: napadnuta je, konstatovali su neopozivo, NATO teritorija!
I mehanizam odmazde bi se pokrenuo da „Uspavani Džo“ ovoga puta, opremljen nesumnjivo pouzdanim obaveštajnim informacijama, nije demonstrirao državničku trezvenost, hladeći usijane glave: nema dokaza, poručio je Bajden, da su to uradili Rusi.
Sledio ga je generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg. Raketu koja je pala na poljsko tle ispalila je ukrajinska protivvazdušna odbrana, precizirao je gensek. I požurio da za to optuži Moskvu: da nije bilo ruske agresije, ovo se ne bi desilo…
I poljski predsednik Andžej Duda je, na mig velikog dirigenta, smirivao situaciju. U pitanju je nenameran incident. Greška. Zvanična Varšava je povukla „alarm“, koji je pre toga uputila centrali vojne alijanse, o „odgovoru na ruski napad“. Preciznije, o aktiviranju spomenutog člana 5.
A taj član, unet u osnivački akt Severnoatlantskog saveza, 1949, precizira: strane (članice) su saglasne u tome da će se napad na jednu ili više njih, u Evropi ili Severnoj Americi, smatrati napadom na sve. Sledilo je objašnjenje, s pozivom na član 51 Povelje Ujedinjenih nacija, o pravu na individualnu ili kolektivnu samoodbranu: u slučaju oružanog napada na jednu od njih, svaka članica Alijanse je obavezna da, pojedinačno ili u dogovoru s drugima, preduzme korake koje smatra neophodnim. Uključujući i upotrebu oružane sile kako bi se obnovila, i održavala, sigurnost svernoatlantskog područja.
Famozni član 5 se, međutim, ne aktivira automatski. Potrebne su, pre nego što se to učini, konsultacije svih članica i procena da li se, u konkretnom slučaju, radi zaista o situaciji koja bespogovorno zahteva njegovo aktiviranje. Do sada je to učinjeno samo jednom: posle terorističkog napada na Njujork i Vašington 11. septembra 2001. I objave prvog (globalnog) rata protiv terorizma.

Američki predsednik Džo Bajden je, kad je počeo rat u Ukrajini, obavezujuće (da bi umirio uznemirene i preplašene evropske saveznike) i upozoravajuće (na adresu Moskve), demonstrirao odlučnost: braniće „svaki inč“ NATO teritorije.
Ukrajina, međutim, nije članica zapadne vojne alijanse, iako je NATO, na više načina, posle 2014. i aneksije Krima, uveliko u njoj. Da bi ga neposrednije uvukao u ratnu lavu, zvanični Kijev je, preko svakodnevnih objava i raporta predsednika Volodimira Zelenskog, upozoravao na (gotovo neminovno) „izlivanje rata“ van ukrajinskog tla, na teritoriju NATO članica. Kao „gotovo sigurno“, spominjane su, u tom kontekstu, baltičke zemlje i – upravo Poljska.
Upozoravajući da je „izvršen ruski napad na Poljsku“, ukrajinski predsednik je i ovim povodom pokušao da snažnije mobiliše Zapad u pružanju pomoći njegovoj zemlji. Bivši ukrajinski ambasador u Berlinu, a sada zamenik šefa diplomatije Andrej Melnik, poznat po nesustalim napadima na prvu garnituru nemačkih političara zbog „pogrešne ruske politike“, bio je gotovo ultimativan: NATO mora da reaguje na ovaj „namerni napad Rusije na Poljsku, s bolnim posledicama“. Problem je, međutim, nastao kada je zvanični Kijev demantovao moćni zaštitnik Bajden: nisu to učinili Rusi nego upravo Ukrajinci…
Zelenski je nastavio da negira ove navode, pa je Vašington bio prinuđen da pojača „adute“. Savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Saliven je, prema informacijama koje je iz Bele kuće dobio Si-En-En, upozorio, u telefonskom razgovoru, ljude u kabinetu ukrajinskog predsednika da budu „pažljiviji u oceni incidenta“. Američki predsednik je pre toga već preuzeo „upravljanje krizom“: obavestio je NATO partnere da je, najverovatnije, ukrajinska PVO raketa pala na teritoriju Poljske.
Sve ovo bi moglo da se stavi i u kontekst sve učestalijih nagoveštaja da se, ipak i konačno, nešto, iza scene, „pokreće“ na relaciji Vašington–Moskva. Kao ilustracija i dokaz za to navode se (obazrivo) sledeći detalji: spomenuti američki savetnik za nacionalnu bezbednost Saliven razgovarao je sa Zelenskim o „realnim zahtevima“ u (eventualnim) mirovnim pregovorima. A o mogućim pregovorima „teren su ispitivali“ nedavno u Istanbulu prve ličnosti obaveštajnih službi Sjedinjenih Američkih Država i Rusije.

ZASTRAŠUJUĆA LAVINA Na vest o raketnom incidentu, i pogibiji dvojice Poljaka, usijala se atmosfera i u nemačkom političkom i medijskom svetu. Zastrašujuće je krenula lavina priča o (gotovo neizbežnom) trećem svetskom ratu, konstatovala je u „Špiglu“ Sabine Remefauzer, iako „niko (još) nije znao šta se zaista dogodilo“. Priča u kojoj su se, primetila je, nemački eksperti, političari i mediji „obrukali“.
Bila je to očigledno neminovna posledica fanatično shvaćene solidarnosti (koja ide do slepila, opaska Sabine Remefauzer) sa nesrećnim Ukrajincima i tragedijom jedne zemlje u sudaru sila koji će odrediti njenu sudbinu. Kao i u svakom ratu, u prvi plan izbija propaganda, kad činjenice ustuknu pred interpretacijama.
Kad je reč o nemačkim medijima, na „barikade“ izlazi, po inerciji i običaju, prvi i najgrlatiji, najtiražniji nemački (bulevarski) dnevnik „Bild“. I ovoga puta je, medijski brzopleto, oglasio da je „ruska vojska bombardovala Poljsku“. U komentaru glavnog urednika (Johanes Boi) pod naslovom „Putin se poigrava svetskim ratom“, uključen je alarm, s pozivom na hitni odgovor i odmazdu: slučajno ili ne, konstatuje glavni urednik „Bilda“, ovo je napad na NATO teritoriju, a zna se kakav se automatizam u takvom slučaju pokreće…
U „zapaljivu i opasnu (ratnu) retoriku“, kako je opisao ono što se događalo posle raketnog napada na poljsku teritoriju profesor informatike na univerzitetu u Tibingenu, uključili su se, „trčeći pred rudu“, i nemački (iskusni) političari. Na snažnom talasu rusofobije, za njih nije bilo dileme: u pitanju je rusko zlodelo.
Konačno jasna situacija: Poljska potvrdila napad ruskih raketa, gotovo je uskliknuo jedan od prvaka (vladajuće) stranke liberala Aleksandar Lambsdorf. Suočen, nešto kasnije, sa činjenicama (i Bajdenovim usmeravanjem) Lambsdorf je požurio da izbriše (brzopleti) tvit, uz izvinjenje što je „objavio treći svetski rat“.
Svoju objavu na tviteru obrisala je dan kasnije i (ratoborna) Mari Štek Cimerman, predsednica odbora za odbranu u Bundestagu. U objavi Cimermanova je bespogovorno saopštila: ruske rakete su ne samo pogodile Poljsku, „a time i teritoriju NATO-a“, nego su i usmrtile ljude. Nije se tu zaustavila. Uputila je prekor i upozorenje neimenovanim političarima: to je Rusija s kojom bi neki ovde, eklatantno i apsurdno, i dalje želeli da pregovaraju…
U gorenavedenom tekstu iz „Špigla“ upozoreno je da među nemačkim političarima, ekspertima i medijima postoji utrkivanje u tome ko će brže preuzeti poziciju ukrajinskih vlasti i postati „glasnogovornik ukrajinske propagande“. Uz to je išlo i upozorenje da mediji na engleskom jeziku, Bi-Bi-Si, Rojters, Njujork tajms, izveštavaju „daleko opreznije i preciznije“ od nemačkih. U odgovoru na pitanje zašto, spomenuta je (moguća) bolja kadrovska opremljenost, profesionalnost i – „veće iskustvo u ratnom izveštavanju“.
U svakom slučaju, raketni napad na poljsku teritoriju izazvao je previše medijskih i političkih uzbuđenja. Ona su više govorila o „stanju duha“ i propagandnim usijanjima nego o činjenici da se svet zaista suočavao s realnom opasnošću od izbijanja svetskog rata. Ovaj slučaj je pak pokazao da su u situaciji kad su „informacije prebrze“ – a za činjenice i istinu „treba vremena“ – i oni kod kojih to ne bi smelo da se dogodi, ozbiljni mediji i uticajni političari, lako podlegli usijanoj atmosferi.
Nisu se slučajno neki mediji setili Kubanske (raketne) krize iz 1962, kada se svet zaista nalazio pred ponorom nuklearnog rata. I kada je malo nedostajalo da do toga i dođe. Da nije bilo „hladne glave“ odavno zaboravljenog Vasilija Arhipova.
Kad su, sa zaprepašćenjem, Amerikanci otkrili sovjetske rakete na kubanskom tlu, reagovali su veoma odlučno: tadašnji predsednik SAD Džon Kenedi naredio je pomorsku blokadu Kube.
Grupa sovjetskih podmornica kojima je komandovao spomenuti Arhipov hitala je, noseći opasno atomsko oružje, ka kubanskim obalama, u pokušaju da probije blokadu. Bili su otkriveni. Iz helikoptera, aviona i s brodova zasuti su bombama. I bili prinuđeni da duboko zarone. U gotovo bezizlaznoj situaciji, svi zapovednici podmornica tražili su da se nuklearnim torpedima napadne američko tle. I, neizbežno, započne rat. Glavni komandant je i u tako usijanoj atmosferi sačuvao „hladnu glavu“: rekao je odlučno „njet“.
Za to se saznalo mnogo posle sporazuma koji su, na vrhuncu Kubanske krize, sklopili Džon Kenedi i Nikita Hruščov. I kad je svet odahnuo, a „spasilac“ Arhipov – zaboravljen.

[/restrict]