Запаљива ратна реторика

Ракетни напад на Пољску као тест за западни политички и медијски свет: Како је застрашујућу лавину захтева да се активира фамозни члан 5 оснивачког акта западне војне алијансе и „узврати Путину“ зауставио амерички председник поруком с Балија да су ракету испалили Украјинци, а не Руси, показујући изнова ко је газда у европској кући

Висока температура, посебно у политици, и посебно спољној, није добар савезник у доношењу одлука. То је показао и случај с ракетним инцидентом у којем су страдала два Пољака. Само зато што су се, трагом оне фразе, коришћене и овим поводом у неким медијима (неприличне њиховој злој судбини), нашли на погрешном (а на свом имању) месту у погрешно време.
Тај случај представљао је својеврстан тест за западни политички и медијски свет. На различите начине и у више равни. За проверу русофобичне температуре, доведене до усијања. И за демонстрацију реалног односа снага у трансатлантском савезништву.
На вест о овом инциденту (15. новембар) дошло је, у европским престоницама, код појединих политичара, експерата и медија, до експлозивног усијања. С призивањем светског рата. Лавина је кренула све док се с индонежанског Балија, где се одржавао самит Групе 20, није огласио велики диригент, да уштима раштимовани (западни) оркестар. И покаже, изнова, ко је газда у европској кући.

[restrict]

ПОЗИВ НА ОДМАЗДУ Поједини немачки политичари, на важним положајима, и неки утицајни медији, од високотиражног (и булеварског) „Билда“ до угледног (либералног) „Цајта“, пожурили су, наиме, да без икакве резерве оптуже Русе за „изазивање трећег светског рата“. И захтевају, ортачки са званичницима у Варшави и Кијеву, активирање фамозног члана 5 оснивачког акта западне војне алијансе: нападнута је, констатовали су неопозиво, НАТО територија!
И механизам одмазде би се покренуо да „Успавани Џо“ овога пута, опремљен несумњиво поузданим обавештајним информацијама, није демонстрирао државничку трезвеност, хладећи усијане главе: нема доказа, поручио је Бајден, да су то урадили Руси.
Следио га је генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг. Ракету која је пала на пољско тле испалила је украјинска противваздушна одбрана, прецизирао је генсек. И пожурио да за то оптужи Москву: да није било руске агресије, ово се не би десило…
И пољски председник Анджеј Дуда је, на миг великог диригента, смиривао ситуацију. У питању је ненамеран инцидент. Грешка. Званична Варшава је повукла „аларм“, који је пре тога упутила централи војне алијансе, о „одговору на руски напад“. Прецизније, о активирању споменутог члана 5.
А тај члан, унет у оснивачки акт Северноатлантског савеза, 1949, прецизира: стране (чланице) су сагласне у томе да ће се напад на једну или више њих, у Европи или Северној Америци, сматрати нападом на све. Следило је објашњење, с позивом на члан 51 Повеље Уједињених нација, о праву на индивидуалну или колективну самоодбрану: у случају оружаног напада на једну од њих, свака чланица Алијансе је обавезна да, појединачно или у договору с другима, предузме кораке које сматра неопходним. Укључујући и употребу оружане силе како би се обновила, и одржавала, сигурност сверноатлантског подручја.
Фамозни члан 5 се, међутим, не активира аутоматски. Потребне су, пре него што се то учини, консултације свих чланица и процена да ли се, у конкретном случају, ради заиста о ситуацији која беспоговорно захтева његово активирање. До сада је то учињено само једном: после терористичког напада на Њујорк и Вашингтон 11. септембра 2001. И објаве првог (глобалног) рата против тероризма.


Амерички председник Џо Бајден је, кад је почео рат у Украјини, обавезујуће (да би умирио узнемирене и преплашене европске савезнике) и упозоравајуће (на адресу Москве), демонстрирао одлучност: браниће „сваки инч“ НАТО територије.
Украјина, међутим, није чланица западне војне алијансе, иако је НАТО, на више начина, после 2014. и анексије Крима, увелико у њој. Да би га непосредније увукао у ратну лаву, званични Кијев је, преко свакодневних објава и рапорта председника Володимира Зеленског, упозоравао на (готово неминовно) „изливање рата“ ван украјинског тла, на територију НАТО чланица. Као „готово сигурно“, спомињане су, у том контексту, балтичке земље и – управо Пољска.
Упозоравајући да је „извршен руски напад на Пољску“, украјински председник је и овим поводом покушао да снажније мобилише Запад у пружању помоћи његовој земљи. Бивши украјински амбасадор у Берлину, а сада заменик шефа дипломатије Андреј Мелник, познат по несусталим нападима на прву гарнитуру немачких политичара због „погрешне руске политике“, био је готово ултимативан: НАТО мора да реагује на овај „намерни напад Русије на Пољску, с болним последицама“. Проблем је, међутим, настао када је званични Кијев демантовао моћни заштитник Бајден: нису то учинили Руси него управо Украјинци…
Зеленски је наставио да негира ове наводе, па је Вашингтон био принуђен да појача „адуте“. Саветник за националну безбедност Џејк Саливен је, према информацијама које је из Беле куће добио Си-Ен-Ен, упозорио, у телефонском разговору, људе у кабинету украјинског председника да буду „пажљивији у оцени инцидента“. Амерички председник је пре тога већ преузео „управљање кризом“: обавестио је НАТО партнере да је, највероватније, украјинска ПВО ракета пала на територију Пољске.
Све ово би могло да се стави и у контекст све учесталијих наговештаја да се, ипак и коначно, нешто, иза сцене, „покреће“ на релацији Вашингтон–Москва. Као илустрација и доказ за то наводе се (обазриво) следећи детаљи: споменути амерички саветник за националну безбедност Саливен разговарао је са Зеленским о „реалним захтевима“ у (евентуалним) мировним преговорима. А о могућим преговорима „терен су испитивали“ недавно у Истанбулу прве личности обавештајних служби Сједињених Америчких Држава и Русије.

ЗАСТРАШУЈУЋА ЛАВИНА На вест о ракетном инциденту, и погибији двојице Пољака, усијала се атмосфера и у немачком политичком и медијском свету. Застрашујуће је кренула лавина прича о (готово неизбежном) трећем светском рату, констатовала је у „Шпиглу“ Сабине Ремефаузер, иако „нико (још) није знао шта се заиста догодило“. Прича у којој су се, приметила је, немачки експерти, политичари и медији „обрукали“.
Била је то очигледно неминовна последица фанатично схваћене солидарности (која иде до слепила, опаска Сабине Ремефаузер) са несрећним Украјинцима и трагедијом једне земље у судару сила који ће одредити њену судбину. Као и у сваком рату, у први план избија пропаганда, кад чињенице устукну пред интерпретацијама.
Кад је реч о немачким медијима, на „барикаде“ излази, по инерцији и обичају, први и најгрлатији, најтиражнији немачки (булеварски) дневник „Билд“. И овога пута је, медијски брзоплето, огласио да је „руска војска бомбардовала Пољску“. У коментару главног уредника (Јоханес Бои) под насловом „Путин се поиграва светским ратом“, укључен је аларм, с позивом на хитни одговор и одмазду: случајно или не, констатује главни уредник „Билда“, ово је напад на НАТО територију, а зна се какав се аутоматизам у таквом случају покреће…
У „запаљиву и опасну (ратну) реторику“, како је описао оно што се догађало после ракетног напада на пољску територију професор информатике на универзитету у Тибингену, укључили су се, „трчећи пред руду“, и немачки (искусни) политичари. На снажном таласу русофобије, за њих није било дилеме: у питању је руско злодело.
Коначно јасна ситуација: Пољска потврдила напад руских ракета, готово је ускликнуо један од првака (владајуће) странке либерала Александар Ламбсдорф. Суочен, нешто касније, са чињеницама (и Бајденовим усмеравањем) Ламбсдорф је пожурио да избрише (брзоплети) твит, уз извињење што је „објавио трећи светски рат“.
Своју објаву на твитеру обрисала је дан касније и (ратоборна) Мари Штек Цимерман, председница одбора за одбрану у Бундестагу. У објави Цимерманова је беспоговорно саопштила: руске ракете су не само погодиле Пољску, „а тиме и територију НАТО-а“, него су и усмртиле људе. Није се ту зауставила. Упутила је прекор и упозорење неименованим политичарима: то је Русија с којом би неки овде, еклатантно и апсурдно, и даље желели да преговарају…
У горенаведеном тексту из „Шпигла“ упозорено је да међу немачким политичарима, експертима и медијима постоји утркивање у томе ко ће брже преузети позицију украјинских власти и постати „гласноговорник украјинске пропаганде“. Уз то је ишло и упозорење да медији на енглеском језику, Би-Би-Си, Ројтерс, Њујорк тајмс, извештавају „далеко опрезније и прецизније“ од немачких. У одговору на питање зашто, споменута је (могућа) боља кадровска опремљеност, професионалност и – „веће искуство у ратном извештавању“.
У сваком случају, ракетни напад на пољску територију изазвао је превише медијских и политичких узбуђења. Она су више говорила о „стању духа“ и пропагандним усијањима него о чињеници да се свет заиста суочавао с реалном опасношћу од избијања светског рата. Овај случај је пак показао да су у ситуацији кад су „информације пребрзе“ – а за чињенице и истину „треба времена“ – и они код којих то не би смело да се догоди, озбиљни медији и утицајни политичари, лако подлегли усијаној атмосфери.
Нису се случајно неки медији сетили Кубанске (ракетне) кризе из 1962, када се свет заиста налазио пред понором нуклеарног рата. И када је мало недостајало да до тога и дође. Да није било „хладне главе“ одавно заборављеног Василија Архипова.
Кад су, са запрепашћењем, Американци открили совјетске ракете на кубанском тлу, реаговали су веома одлучно: тадашњи председник САД Џон Кенеди наредио је поморску блокаду Кубе.
Група совјетских подморница којима је командовао споменути Архипов хитала је, носећи опасно атомско оружје, ка кубанским обалама, у покушају да пробије блокаду. Били су откривени. Из хеликоптера, авиона и с бродова засути су бомбама. И били принуђени да дубоко зароне. У готово безизлазној ситуацији, сви заповедници подморница тражили су да се нуклеарним торпедима нападне америчко тле. И, неизбежно, започне рат. Главни командант је и у тако усијаној атмосфери сачувао „хладну главу“: рекао је одлучно „њет“.
За то се сазнало много после споразума који су, на врхунцу Кубанске кризе, склопили Џон Кенеди и Никита Хрушчов. И кад је свет одахнуо, а „спасилац“ Архипов – заборављен.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *