Тама је стигла у Украјину … на дуго

Пише Дмитрий Бавырин

Две-три године без светлости и топлоте је изводљив задатак за грађане Украјине, каже Елена Зеленска, зна се чија супруга . Хетман-супруга се позива на резултате одређене социолошке студије, коју је неко и негде спровео (вероватно баш на Банковој, где њен муж има канцеларију).
Према „истраживању”, испоставља се да је више од 90 одсто грађана Украјине спремно да издржи мрак и хладноћу, ако ће због тога да буду примљени у Европску унију. Односно, Европска унија је за Украјинце као Царство Небеско. И на једном и на другом месту су увек постојали строги критеријуми за оне који желе да уђу. Али у Царство Небеско је могуће ући кроз страдање и самопрегор, али не и у Европску унију. Бриселци, људи без душе, и даље упиру прстом у формалне критеријуме из области економије, права, инфраструктуре. Украјина више нема ништа од поменутог.

Међутим, Зеленска, која је у интервјуу за Би-Би-Си говорила о томе да су Украјинци изабрали Јовов пут, у овом случају се не моли толико за европску будућност колико емитује релевантнију тезу кијевске пропаганде по којој Русија покушава да натера Украјину да започне мировне преговоре ударом на инфраструктуру Украјине. Али Украјинци су наводно спремни да годинама трпе, па неће бити преговора. 
Истина, немају сви у Украјини прилику да слушају пропаганду. Плафон данашњег Кијева је да истовремено обезбеди струју тек за 30 одсто оних којима је потребна. У протеклој недељи цела земља је на један дан утонула у мрак. Прогнозе су никад песимистичније, све уз најаве масовне евакуације великих градова.

Украјинска верзија руских мотива у свему томе не допушта критике и противречи ономе што Русија зна о Украјини: одлуке о судбини Украјине се доносе у Вашингтону, где нема проблема са струјом а и не очекују се у догледно време.
А претпоставка да Зеленски може сам прихватити руске услове превише је тешка да би се на њу ослањала војан наука. Као и претпоставка да ће после самосталне „тешке одлуке“ моћи да живи бар један дан: због оштре вештачке селекције, украјинску елиту чине углавном „јастребови“ и радикали, али подршка САД је примамљив ресурс
Међутим, украјинска верзија мотива, ма колико лоша била, ипак је верзија, а других нема. Тактику урањања Украјине у мрак руска команда не објашњава.

У почетку су ударе на чворове електричне мреже многи доживљавали као чин одмазде за експлозију на Кримском мосту. Сада је јасно да су прешли границе освете и да следе сложенији и практичнији циљеви. Тачније, терористички напад у Керчу означио је прелазак украјинског руководства преко црвене линије, након чега је операција „Египатски мрак“ померила СВО на нови ниво.
Напади на енергетске мреже непријатеља су добро истражена тактика са становишта војне науке. Америчка војска је тако поступила барем у Кореји, Вијетнаму , Ираку и Југославији, аналитичари су имали времена да процене све последице. Последице су вишеструке, али ниједна од њих се не препознаје као одлучујућа ако сукоб није пролазан.
Овакве акције отежавају обезбеђење трупа, али фронт и команда нису погођени због приоритета у расподели енергије. Они поткопавају одбрамбену индустрију, али губитак није критичан ако постоје војне залихе споља. Они гурају становништво у песимизам, али га не терају на побуну против власти и војске.

Дакле, удари на инфраструктуру немају јасног тактичког смисла са становишта саме војске. Они не доносе драстичне промене на бојишту . Чаролија је спектакуларна, али већина снаге иде у ефекат.
Стога је у њима потребно тражити значења не тактичка, већ стратешка. Колико год многи желели да мисле да овај сукоб има брзо и лако решење, изгледа да таквог решења нема. Ни за руску ни за украјинску страну, како дипломате воле да кажу, „услови нису сазрели“. На руској страни, главни задатак стварања оваквих услова сносе оружане снаге, али на крају ће бити на политичким снагама да их поправе. Искључивање Украјине из утичнице има за циљ да им помогне што пре, али не сада, касније.
Украјинско становништво, у стиску пропаганде и репресије, изгледа да је заиста решено да издржи било шта зарад сласти „долазеће победе“ коју су насликали Зеленски и компанија. Знамо да је таква победа – са повратком Крима и репарацијама – фатаморгана, али, за разлику од жеље за фатаморганом, Украјинци сада мир уопште не доживљавају као нешто вредно.

Живот без струје омогућава да свакодневно и готово сви схвате цену: хладноћа непријатељстава досегла је чак и галицијску дивизију фотељашких трупа. То неће функционисати одмах и неће довести до револуције, али ће постепено мир почети да се доживљава као нешто због чега се може жртвовати понос и доносити „непопуларне одлуке“.
Уколико руска војска створи услове под којима украјински политичари доносе ове „непопуларне одлуке“, потоњи ће моћи да се ослоне на део друштва који је спреман да плати за мир. За сада у Украјини не постоји таква јединица.
Што се тиче кустоса и спонзора Кијева које представљају западне земље, они ће сносити своје трошкове, али касније: када Европа осети следећи талас миграција од оних Украјинаца који, у ствари, нису спремни да живе без топлоте и светлости две – три године, а ако буде спреман, радије ће то учинити у Европи. Односно, спровешће једину ефикасну стратегију за улазак Украјинаца у ЕУ – на сопственим ногама.

Ово је, наравно, само претпоставка, али то потврђује историјска пракса. Пре Украјине, посреднички рат између Русије и Запада се водио у Сирији, а Запад је марљиво развлачио сукоб кроз снабдевање оружјем разних фракција. Сукоб је смањио свој интензитет тек након што су залихе пресушиле. А пресушиле су, између осталог, и зато што се Европа суочила са миграционом кризом, а САД са наглим падом утицаја у региону и немогућношћу да остваре своје циљеве.
Запад је изгубио тај прокси рат. А онда је Сергеј Суровикин командовао руском групом трупа у Сирији дуже од свих осталих генерала. Након што је постављен за команданта групе армија у Украјини, почели су удари на њену енергетску мрежу, и то уз коришћење тактике коју су користили руски ирански савезници.
Случајност или не, биле су потребне године да се Запад повуче из сиријске кампање и да локални лидери поднесу оставке. У таквим привременим категоријама треба размишљати сада.

Не постоји стратегија, тактика, чаролија која би могла да оконча војни сукоб у Украјини брзо. Идеја да је „то све“ већ дуго је тешка на свој начин и за Украјинце и за Русе. Дакле, вера је сачувана – у муњевиту стратегију, тактику свађања, магични штапић. Али нема више брзих решења, већ само она дуга и тешка, на која и они и ми треба да се навикнемо.
Са ове тачке гледишта, приче хетмана Зеленске нису тако глупе као што изгледају на први поглед. Главна ствар у њима је, такорећи, размак од две-три године заједничког пакла, који изгледа страшно по свом трајању. Ово је уместо традиционалног „Русију ћемо растурити најдаље до пролећа“.
После тога, можда ћемо морати да прихватимо да две или три године и није предугачак рок. Донбас ће до тада већ разменити десету годину живота. За сада „услови нису сазрели“. На украјинској страни још морају да сазревају и сазревају.

Извор: https://ria.ru/20221127/ukraina-1834501903.html

Један коментар

  1. Славко Z

    Ударци на инфраструктуру не доносе ефекте како би се очекивало јер Украјина ништа не производи што би било употребљиво за воску. Она све добија споља а осим тога Укронацистичка војна хунта контролише све области јавног и приватног живота тако да чак и и силом мобилисани Руси морају ићи на фронт јер им је породица угрожена у случају напуштања или одбијања послушности. Ефекта би било када би почело суђење нацистичким вођама у одсуству а првенствено “Јуди Искариотском” који је удари на цркве и манастире.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *