Tama je stigla u Ukrajinu … na dugo

Piše Dmitriй Bavыrin

Dve-tri godine bez svetlosti i toplote je izvodljiv zadatak za građane Ukrajine, kaže Elena Zelenska, zna se čija supruga . Hetman-supruga se poziva na rezultate određene sociološke studije, koju je neko i negde sproveo (verovatno baš na Bankovoj, gde njen muž ima kancelariju).
Prema „istraživanju”, ispostavlja se da je više od 90 odsto građana Ukrajine spremno da izdrži mrak i hladnoću, ako će zbog toga da budu primljeni u Evropsku uniju. Odnosno, Evropska unija je za Ukrajince kao Carstvo Nebesko. I na jednom i na drugom mestu su uvek postojali strogi kriterijumi za one koji žele da uđu. Ali u Carstvo Nebesko je moguće ući kroz stradanje i samopregor, ali ne i u Evropsku uniju. Briselci, ljudi bez duše, i dalje upiru prstom u formalne kriterijume iz oblasti ekonomije, prava, infrastrukture. Ukrajina više nema ništa od pomenutog.

Međutim, Zelenska, koja je u intervjuu za Bi-Bi-Si govorila o tome da su Ukrajinci izabrali Jovov put, u ovom slučaju se ne moli toliko za evropsku budućnost koliko emituje relevantniju tezu kijevske propagande po kojoj Rusija pokušava da natera Ukrajinu da započne mirovne pregovore udarom na infrastrukturu Ukrajine. Ali Ukrajinci su navodno spremni da godinama trpe, pa neće biti pregovora. 
Istina, nemaju svi u Ukrajini priliku da slušaju propagandu. Plafon današnjeg Kijeva je da istovremeno obezbedi struju tek za 30 odsto onih kojima je potrebna. U protekloj nedelji cela zemlja je na jedan dan utonula u mrak. Prognoze su nikad pesimističnije, sve uz najave masovne evakuacije velikih gradova.

Ukrajinska verzija ruskih motiva u svemu tome ne dopušta kritike i protivreči onome što Rusija zna o Ukrajini: odluke o sudbini Ukrajine se donose u Vašingtonu, gde nema problema sa strujom a i ne očekuju se u dogledno vreme.
A pretpostavka da Zelenski može sam prihvatiti ruske uslove previše je teška da bi se na nju oslanjala vojan nauka. Kao i pretpostavka da će posle samostalne „teške odluke“ moći da živi bar jedan dan: zbog oštre veštačke selekcije, ukrajinsku elitu čine uglavnom „jastrebovi“ i radikali, ali podrška SAD je primamljiv resurs
Međutim, ukrajinska verzija motiva, ma koliko loša bila, ipak je verzija, a drugih nema. Taktiku uranjanja Ukrajine u mrak ruska komanda ne objašnjava.

U početku su udare na čvorove električne mreže mnogi doživljavali kao čin odmazde za eksploziju na Krimskom mostu. Sada je jasno da su prešli granice osvete i da slede složeniji i praktičniji ciljevi. Tačnije, teroristički napad u Kerču označio je prelazak ukrajinskog rukovodstva preko crvene linije, nakon čega je operacija „Egipatski mrak“ pomerila SVO na novi nivo.
Napadi na energetske mreže neprijatelja su dobro istražena taktika sa stanovišta vojne nauke. Američka vojska je tako postupila barem u Koreji, Vijetnamu , Iraku i Jugoslaviji, analitičari su imali vremena da procene sve posledice. Posledice su višestruke, ali nijedna od njih se ne prepoznaje kao odlučujuća ako sukob nije prolazan.
Ovakve akcije otežavaju obezbeđenje trupa, ali front i komanda nisu pogođeni zbog prioriteta u raspodeli energije. Oni potkopavaju odbrambenu industriju, ali gubitak nije kritičan ako postoje vojne zalihe spolja. Oni guraju stanovništvo u pesimizam, ali ga ne teraju na pobunu protiv vlasti i vojske.

Dakle, udari na infrastrukturu nemaju jasnog taktičkog smisla sa stanovišta same vojske. Oni ne donose drastične promene na bojištu . Čarolija je spektakularna, ali većina snage ide u efekat.
Stoga je u njima potrebno tražiti značenja ne taktička, već strateška. Koliko god mnogi želeli da misle da ovaj sukob ima brzo i lako rešenje, izgleda da takvog rešenja nema. Ni za rusku ni za ukrajinsku stranu, kako diplomate vole da kažu, „uslovi nisu sazreli“. Na ruskoj strani, glavni zadatak stvaranja ovakvih uslova snose oružane snage, ali na kraju će biti na političkim snagama da ih poprave. Isključivanje Ukrajine iz utičnice ima za cilj da im pomogne što pre, ali ne sada, kasnije.
Ukrajinsko stanovništvo, u stisku propagande i represije, izgleda da je zaista rešeno da izdrži bilo šta zarad slasti „dolazeće pobede“ koju su naslikali Zelenski i kompanija. Znamo da je takva pobeda – sa povratkom Krima i reparacijama – fatamorgana, ali, za razliku od želje za fatamorganom, Ukrajinci sada mir uopšte ne doživljavaju kao nešto vredno.

Život bez struje omogućava da svakodnevno i gotovo svi shvate cenu: hladnoća neprijateljstava dosegla je čak i galicijsku diviziju foteljaških trupa. To neće funkcionisati odmah i neće dovesti do revolucije, ali će postepeno mir početi da se doživljava kao nešto zbog čega se može žrtvovati ponos i donositi „nepopularne odluke“.
Ukoliko ruska vojska stvori uslove pod kojima ukrajinski političari donose ove „nepopularne odluke“, potonji će moći da se oslone na deo društva koji je spreman da plati za mir. Za sada u Ukrajini ne postoji takva jedinica.
Što se tiče kustosa i sponzora Kijeva koje predstavljaju zapadne zemlje, oni će snositi svoje troškove, ali kasnije: kada Evropa oseti sledeći talas migracija od onih Ukrajinaca koji, u stvari, nisu spremni da žive bez toplote i svetlosti dve – tri godine, a ako bude spreman, radije će to učiniti u Evropi. Odnosno, sprovešće jedinu efikasnu strategiju za ulazak Ukrajinaca u EU – na sopstvenim nogama.

Ovo je, naravno, samo pretpostavka, ali to potvrđuje istorijska praksa. Pre Ukrajine, posrednički rat između Rusije i Zapada se vodio u Siriji, a Zapad je marljivo razvlačio sukob kroz snabdevanje oružjem raznih frakcija. Sukob je smanjio svoj intenzitet tek nakon što su zalihe presušile. A presušile su, između ostalog, i zato što se Evropa suočila sa migracionom krizom, a SAD sa naglim padom uticaja u regionu i nemogućnošću da ostvare svoje ciljeve.
Zapad je izgubio taj proksi rat. A onda je Sergej Surovikin komandovao ruskom grupom trupa u Siriji duže od svih ostalih generala. Nakon što je postavljen za komandanta grupe armija u Ukrajini, počeli su udari na njenu energetsku mrežu, i to uz korišćenje taktike koju su koristili ruski iranski saveznici.
Slučajnost ili ne, bile su potrebne godine da se Zapad povuče iz sirijske kampanje i da lokalni lideri podnesu ostavke. U takvim privremenim kategorijama treba razmišljati sada.

Ne postoji strategija, taktika, čarolija koja bi mogla da okonča vojni sukob u Ukrajini brzo. Ideja da je „to sve“ već dugo je teška na svoj način i za Ukrajince i za Ruse. Dakle, vera je sačuvana – u munjevitu strategiju, taktiku svađanja, magični štapić. Ali nema više brzih rešenja, već samo ona duga i teška, na koja i oni i mi treba da se naviknemo.
Sa ove tačke gledišta, priče hetmana Zelenske nisu tako glupe kao što izgledaju na prvi pogled. Glavna stvar u njima je, takoreći, razmak od dve-tri godine zajedničkog pakla, koji izgleda strašno po svom trajanju. Ovo je umesto tradicionalnog „Rusiju ćemo rasturiti najdalje do proleća“.
Posle toga, možda ćemo morati da prihvatimo da dve ili tri godine i nije predugačak rok. Donbas će do tada već razmeniti desetu godinu života. Za sada „uslovi nisu sazreli“. Na ukrajinskoj strani još moraju da sazrevaju i sazrevaju.

Izvor: https://ria.ru/20221127/ukraina-1834501903.html