SRBIJA I JUGOSLAVIJA – JUGOSLOVENSKA IDEJA U SRPSKOJ KULTURI I UMETNOSTI

Šta je od „jugoslovenskog mesijanstva“ i vekovnog entuzijazma i oduševljavanja srpske kulturne elite ovim krugom ideja danas opstalo i ima li budućnost na srpskoj kulturnoj i umetničkoj sceni? Spektar aktuelnih ideja u tom smislu i na tom pravcu čine krajnosti intelektualnih i emotivnih boja i sadržaja, od kritičkog odbijanja i netrpeljivosti do oduševljenja i zalaganja za obnovu duha zajedništva. Ko su nekadašnji, a ko savremeni akteri koji daju zamajac jugoslovenstvu i njegovom duhu i uticaju među Srbima? Kako se ova raspoloženja i delovanje, te krug ideja manifestuju u književnosti, izdavaštvu, likovnoj i pozorišnoj umetnosti,popularnoj kulturi? O tim vezama, prožimanjima, uticajima, antagonizmima i saradnji, „Pečat“ će u narednim mesecima objaviti seriju autorskih tekstova.

Jugoslovenska književnost i kultura: Od nemogućnosti do simulakruma

PRVI DEO

Kako se jugoslovenski kulturni refleks pokazuje kao delatan i onda kada Jugoslavije nema i kada je njen raspad nepovratna činjenica, kao utvara zaostala u napuštenom zamku iza neke davne tragedije

Na kraju svoje knjige o Kosovskom zavetu pod nazivom Kosovska legenda (prvi put objavljena 1995) Jelka Ređep ističe da postoje „sličnosti i podudarnost između kosovske legende i najveće legende kod Hrvata, legende o kralju Zvonimiru“. Godina prvog izricanja ovakvog suda, međutim, nije godina Dejtonskog sporazuma, jer uz ovu konstataciju stoji fusnota koja upućuje na radove ove autorke iz 1987, objavljene u Novom Sadu pod okriljem Matice srpske, kao i u Zagrebu, pod okriljem HAZU. To pokazuje da je na delu jedna vrsta jugoslovenske ravnoteže koja događaje srodne Kosovskoj bici ne traži u okviru sličnog kulturološkog kruga (kao što bi to po značaju bila Kulikovska bitka kod Rusa ili pad Konstantinopolja u grčkoj kulturi) već u okviru državnog okvira koji prilikom inkorporiranja starijih zaključaka u tekst više ne postoji. U tom smislu, jugoslovenski kulturni refleks pokazuje se kao delatan i onda kada Jugoslavije nema i kada je njen raspad nepovratna činjenica, kao utvara zaostala u napuštenom zamku iza neke davne tragedije.
Poređenje Kosovskog zaveta i hrvatskih bitaka u kojima se gubila državna nezavisnost (uz kralja Zvonimira neretko su se spominjali i Zrinjski i Frankopan) pokazuje da je bilo potrebno pronaći analogni primer pogibiji kneza Lazara koji bi omogućio neku vrstu balansa u kulturi. Razgovor Ive Andrića sa Milošem Crnjanskim, dat za peti broj časopisa Ideje (17. 11. 1934), pokazuje zašto je ta potreba postojala. Naime, za Andrića je Srbija kralja Petra, pobednica u Prvom i Drugom balkanskom ratu, predstavljala više od države: „Tadašnja Srbija vršila je na nas velik i presudan duhovni uticaj. Naročito preko književnosti. Posle balkanskih ratova taj se uticaj proširio i produbio.“ Ako je kralj Zvonimir sličan knezu Lazaru, onda Lazareva pogibija i Obilićev čin nemaju onaj prestiž koji bi imali da su u jugoslovenskom okviru jedinstveni, a bez prestiža nestalo bi i političkog pritiska koji sjaj te legende širi – makar samo u recepciji u kojoj je skriveni činilac i podvig srpske države u oslobođenju Kosova. Crnjanski beleži i da je Andrić, odgovarajući na pitanje o tragičnoj 1914. godini, „govorio brzo, što nije bio njegov običaj, plahovito i skoro glasno“. U tom nastupu emotivne bliskosti, tako nekarakterističnom za pisca Travničke hronike, rečene su i obavezujuće reči za generaciju mladobosanaca: „I dok nas traje, mi ćemo u sebi deliti svet po tome na kojoj je ko strani bio i čime se je zaklinjao 1914. godine.“ Oslobođenje Kosova, otuda, bio je deo jedne od tih zakletvi, ne i one kojoj Andrić nije pripadao.

Ako ove citate pokušamo da dovedemo u vezu, videćemo da se u njihovoj srži krije prevazilaženje duboke kulturološke razlike između Istoka i Zapada, koja je u biti ispunjavala sve srbofobne izjave hrvatskih političara i ideologa, i ne samo njih. Dovoljno je setiti se upozorenja Roberta Siton Votsona iz 1911. godine da bi „trijumf srpske ideje označio pobedu istočne nad zapadnom kulturom“ i beleške Alojzija Stepinca povodom puča od 27. marta, prema rečima patrijarha Gavrila izvršenog pod znakom kosovske ideje. Za Stepinca puč nema vrednost odsudnog opredeljenja već civilizacijskog poraza: „Iz celog ovog čina opet izbija na javu činjenica da su Srbi i Hrvati dva sveta koja se nikad neće ujediniti, dok je jedan od njih u životu. Duh bizantinizma je nešto tako grozno da je svemogući, a sveznajući Bog [jedini] u stanju parirati intrigama i podvalama tih ljudi.“
Robert Siton Votson i Alojzije Stepinac nemaju ništa zajedničko izuzev svesti da služe zapadnoj kulturi naspram istočne, te da se njihova vododelnica proteže sredinom Jugoslavije. Andrićeva misao, međutim, ovu razliku negira ili previđa u korist antiimperijalizma, koji za ideologe unitarnog jugoslovenstva nema kulturološki predznak. Put jugoslovenske kulture logično bi bio treći, ni zapadni ni istočni već utopijski, kakav su (bezuspešno) predlagali autori književne desnice između dva svetska rata, od Ljubomira Micića, preko Miloša Crnjanskog (pa i Rastka Petrovića u pojedinim tekstovima) sve do Vladimira Velmar-Jankovića i Vladimira Vujića. Drugim rečima, prihvatanje kosovskog mita na zapadnim jugoslovenskim krajevima podrazumeva Zapad kao neprijateljsku instancu. Jer, Andrićevim rečima, koje zakletve su se polagale 1914? Austrijskom caru i kralju Srbije, odnosno onome što je Srbija tada predstavljala. Zbog toga je za Južnog, pa i svakog drugog Slovena, osećaj bliskosti sa Slovenima pravoslavne vere, u našem slučaju Srbima, moguć samo ako se i Zapad, a ne samo Istok, doživljava kao neprijatelj. Na toj pretpostavci, uostalom, temeljile su se i predstave srbijanske elite tokom Velikog rata o broju bajoneta koje bi hipotetička jugoslovenska vojska mogla da okupi. Niko nije pretpostavljao da će se ti bajoneti okrenuti jedni protiv drugih.
Asocijativna nit koja povezuje kosovski mit i antiimperijalizam neminovno nas vodi i do jedne važne situacije nakon Drugog svetskog rata. U prvom broju časopisa Vidici iz 1962. godine, tada mladi pesnici i filozofi, među kojima su bili Ljubomir Simović, Raša Popov ili Trivo Inđić, kritikovali su tekst Zorana Mišića „Šta je to kosovsko opredeljenje?“, objavljen prethodne godine, u kome se, premda izvor komparacije (reči patrijarha Gavrila) autor ne pominje, kosovski mit poredi sa 27. martom. Trivo Inđić i Ljubomir Simović kao konstitutivni jugoslovenski mit spominju Zelengoru i Bitku na Sutjesci, dok se Kosovska bitka, na tragu sugestije Petra Šegedina odbacuje kao isuviše srpska a srpski književni kritičar upućuje da posluša hrvatskog kolegu (Raša Popov). Setivši se opet Andrića, neminovno je da se zapitamo zašto je 1962. godine bilo nemoguće uzeti mladobosanski mit o stradanju i oslobođenju, mit o zakletvi 1914. kao zajednički za jugoslovenske narode, već je to morala biti Bitka na Sutjesci? Zašto Austrougarska nije bila podesan neprijatelj koji bi stvorio osećaj zajedništva, dok totalitaristički Treći rajh to jeste bio?

Kulturna politika komunista ne dopušta nam da odgovor damo iz čisto ideološke perspektive jer je u pitanju režim koji istovremeno podiže Spomenik na Gazimestanu i ojačava kosovsku autonomiju, odnosno pomaže materijalnu obnovu Hilandara, finansira štampanje Srbljaka i ruši Njegoševu kapelu na Lovćenu, kao što su je rušili, pod istom egidom borbe protiv srpskog nacionalizma, i austrougarske vojskovođe. U dubljem smislu, postoji nešto zajedničko Austrougarskoj i Titovoj Jugoslaviji, a što nije bilo zajedničkoj socijalističkoj zajedničkoj državi i njenoj monarhističkoj imenjakinji i prethodnici. Kulturna elita Titove Jugoslavije, mnogo više nego elita Aleksandrove, videla je (bolje reći želela) sebe na Zapadu. Otuda, puna kulturna, a time i književna zajednica Jugoslovena bila je nemoguća, makar stoga što bi, kao zapadnocentrična, zahtevala potiskivanje svoje istočne komponente, izuzev u muzejskoj ili protokolarnoj formi.
Svega nekoliko godina kasnije, nakon Brionskog plenuma i smene Aleksandra Rankovića, čak bi osioni savet mladih umetnika iskusnijem Zoranu Mišiću bio politički sumnjiv makar koliko i zalaganje za „kosovsko opredeljenje”. Jer, u Jugoslaviji koja je snažnim koracima stupala ka konfederalizmu, bilo kakav zajednički mit koji kao predlog dolazi iz Beograda, bio je u korenu problematičan. Jugoslovensko jedinstvo u borbi pretvaralo se u jedinstvo borbe naroda Jugoslavije, što je bio najbolji pokazatelj da hipoteka krivice srpskog naroda za hegemoniju, osmišljena u Austrougarskoj pre Prvog, i rekativirana u Kominterni nepunih dvadeset godina pre Drugog svetskog rata, postaje koren nove države, a sličnost druge Jugoslavije sa Dunavskom monarhijom dobija i političku notu.
Zato su određeni kulturni projekti sa jugoslovenskim predznakom bili nemogući i bez nasleđa Komunističke internacionale, kao u slučaju edicije „Antologija jugoslovenske književnosti“ u izdanju beogradskog „Nolita“.
Štampana latinicom, od strane izdavača koji je baštinio tradiciju komunističke kulturne politike, edicija nije imala prizvuk angažovanosti već državnog projekta. Njen izdavački plan vremenski i teritorijalno je paralelan istoriji i prostiranju jugoslovenskih književnosti u avnojevskim okvirima. Obuhvatala je antologije srpske narodne poezije i pripovedaka, stare srpske književnosti, proze u dve knjige, poezije između dva svetska rata (prir. Borislav Mihajlović Mihiz), književne kritike (prir. Zoran Mišić), kao i drame. U ovim književnoistorijskim koordinatama objavljene su i analogne antologije iz hrvatske, makedonske i slovenačke književnosti, dok je Antologija dubrovačke lirike (prir. Dragoljub Pavlović), objavljena kao zasebna književnoistorijska celina, iako su neki njeni autori, poput Marina Držića, ušli u Antologiju hrvatske drame.
U ediciji nije bilo mesta za bosansko-hercegovačku književnost, a nekoherentan položaj dubrovačke književnosti pokazuje i njenu suštinsku problemsku tačku. Dubrovačku liriku priređivač u predgovoru neprekidno određuje kao „našu”, izbegavajući nacionalnu pripadnost, što pokazuje da jugoslovenska književnost postoji samo kao kulturno nestabilna tvorevina, koju na okupu drži državno-politička pozadina. Kada te pozadine nestane, kao u slučaju disidentskih organizacija, nema ni zajedništva. To najbolje pokazuje slučaj osnivanja „Odbora za zaštitu slobode misli i izražavanja“ 1984. Prema rečima Dobrice Ćosića, Rudi Supek, Taras Kermauner i autor Vremena smrti napisali su zajedničko pismo i poslali ga poznatim intelektualcima angažovanim u borbi protiv jednopartijske represije, da bi ih pozvali da učestvuju u radu. Liberalna vrednost po sebi, u određenom vidu prisutna i u Ustavu Kraljevine Srbije, sloboda misli i izražavanja nije imala snagu da inicira zajednočko delovanje jugoslovenskih intelektualaca. Taras Kermauner je istakao da 13 slovenačkih intelektualaca podržava akcije beogradskih kolega, ali teže zasebnom organizovanju, dok iz Zagreba nije bilo voljnih da učestvuju.
Jugoslovenska kultura time se pokazala kao višestruko lišena suštine. Ona nije imala svoj predmoderni, mitski koren, jer su podjednako neprihvaćeni ostali i kosovski mit i njegove moderne metamorfoze (pucanj iz 1914, odnosno demonstracije 1941), institucionalno nije mogao biti kanonizovan njen književni izraz (što se vidi iz slučaja edicije „Antologija jugoslovenske književnosti“), a bilo je nemogući organizovati ni makar alternativnu intelektualnu i kulturnu zajednicu oko liberalnih vrednosti (slobode misli i izražavanja) kao nekakav zametak ili makar metaforu šireg jedinstva. Nemoguća kao predmoderna, ali nemoguća ni kao dogovorno moderna, ona je presudno bila vezana za državu kojoj je služila.
Nestankom te države, mogla je da funkcioniše samo kao simulakrum. A odatle, pa do „Deklaracije o zajedničkom jeziku“ iz 2017. nije dalek korak – kao ni do regionalne književnosti. Utvara s početka teksta kao da počinje da se materijalizuje, tim pre što više nema potrebe za paralelizmom koji upućuje na njenu utvarnost – oslanjajući se na moć koju komunisti ipak nisu imali kosovska autonomija istupila je iz jugoslovenskih državnih okvira.

Jugoslovenska ideja i jugoslovenstvo u srpskoj kulturi i umetnosti
Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.