SRBIJA I JUGOSLAVIJA – JUGOSLOVENSKA IDEJA U SRPSKOJ KULTURI I UMETNOSTI

BEOGRAD JE FENIKS BALKANSKOG PROSTORA

Jugoslovenstvo i u likovnim umetnostima zatrto u ratovima devedesetih obnavlja se na nov način: u minule dve decenije usledila je revitalizacija veza i delimična homogenizacija likovne scene, a Beograd se kao feniks ponovo uzdigao iz rušenja i poništavanja. Najpre su u okviru avangarde bili uspostavljeni kontakti, umetnici iz bivše Jugoslavije učestvovali su na beogradskom Oktobarskom salonu, a potom i između figurativaca, čija je umetnost inače od avangardne struje proglašena za „nacionalističku“!

Šta je od „jugoslovenskog mesijanstva“ i vekovnog entuzijazma i oduševljavanja srpske kulturne elite ovim krugom ideja danas opstalo i ima li budućnost na srpskoj kulturnoj i umetničkoj sceni? Spektar aktuelnih ideja u tom smislu i na tom pravcu čine krajnosti intelektualnih i emotivnih boja i sadržaja, od kritičkog odbijanja i netrpeljivosti do oduševljenja i zalaganja za obnovu duha zajedništva. Ko su nekadašnji, a ko savremeni akteri koji daju zamajac jugoslovenstvu i njegovom duhu i uticaju među Srbima? Kako se ova raspoloženja i delovanje, te krug ideja manifestuju u književnosti, izdavaštvu, likovnoj i pozorišnoj umetnosti,popularnoj kulturi? O tim vezama, prožimanjima, uticajima, antagonizmima i saradnji, „Pečat“ će u narednim mesecima objaviti seriju autorskih tekstova.

U nedavno objavljenom tekstu „Zajednička sudbina umetnika Kraljevine SHS: svetlosti i senke“, čiji su svojevrsni nastavak i „rasplet“ redovi koji slede, govorili smo i o „Titovoj epohi – Periklovom dobu“ u umetnosti na ovim prostorima.
Pomenuli smo da je Tito, nasledivši mnoge institucije i ideje iz kraljevine shvatio da likovna umetnost jeste odlično sredstvo za prikazivanje Jugoslavije kao napredne zemlje, sa umetničkim slobodama, te da je došlo do potpunog prožimanja scene na celoj teritoriji SFRJ, a Beograd je bio veliki centar. Ponovićemo, jer je veoma važno, da su tada formirani svi državni muzeji i od tog vremena nije osnovan nijedan državni muzej, počeli su redovni otkupi umetničkih dela sa samostalnih izložbi, deljeni su umetnicima ateljei i stanovi, koji se više nikada nisu namenski tako gradili, grafičari su dobili Galeriju Grafički kolektiv, kao što su zaživeli i drugi izlagački prostori, umetnicima su obezbeđivane tromesečne stipendije u pariskom Siteu, dizajneri su dobili Dizajn centar, svi članovi staleških udruženja ULUS i ULUPUDS imali su mogućnost da regulišu penziono i zdravstveno osiguranje i sada broje više hiljada članova, mnogi umetnici su dobili svoje prve monografije, decenijama je u Beogradu izlazio najbolji časopis „Umetnost“, naslednik međuratnog „Umetničkog pregleda“ a postojao je i sada postoji sličan u Zagrebu (…) Za potvrdu o jugoslovenskom prožimanju umetnosti nastale u različitim centrima tada velike zemlje, pomenimo i da su u Beogradu obrazovane najmanje tri velike kolekcije jugoslovenske umetnosti – u Muzeju savremene umetnosti, Narodnom muzeju i zbirci Doma Vojske Srbije. Konačno, važno je opet podsetiti da u tom vremenu vodeći stručnjaci za modernu Oto Bihalji Merin, Miodrag B. Protić, Lazar Trifunović, Stanislav Staša Živković, Katarina Ambrozić, Đorđe Kadijević, Dragoš Kalajić, Ješa Denegri i drugi nisu bili nipošto okrenuti samo srpskoj sredini već i onoj jugoslovenskoj i internacionalnoj.

I šta se potom, u završnici veka, dogodilo s jugoslovenstvom kao prožimajućom idejom na umetničkoj sceni SFRJ? Odgovor koji su uslovili događaji i „duh vremena“ bio je, kao što znamo, rušilački i dramatičan: sve to jugoslovenstvo bilo je sa svih strana nemilice zatrto u ratovima devedesetih godina!
Nećemo se u ovom razmatranju detaljnije baviti događajima i pojedinostima ovog poništavanja. Preskačući ih, nabrojaćemo razloge za tvrdnju da je u minule dve decenije usledila obnova veza i delimična homogenizacija likovne scene, a Beograd se kao feniks ponovo uzdigao iz rušenja i poništavanja. Najpre su u okviru avangarde bili uspostavljeni kontakti, umetnici iz bivše Jugoslavije učestvovali su na beogradskom Oktobarskom salonu, a potom i između figurativaca, čija je umetnost od avangardne struje proglašena za „nacionalističku“. Sada srpski umetnici svih „vrsta“ i usmerenja nesmetano izlažu u regionu Balkana, a mnogi imaju zavidne karijere, biografije, nagrade i izložbe ostvarene u Evropi i svetu. Još se u Titovo vreme tolerisao odlazak umetnika na Zapad, Dado Đurić je i pocepao jugoslovenski pasoš, jedan od najcenjenijih u svetu, jer su samo dve-tri zemlje tražile vizu za ulazak. Tako su srpski slikari poput Vladimira Veličkovića postali profesori u Francuskoj, a zatim članovi Akademije nauka i umetnosti, kao što su Ljuba Popović, Dado i Uroš Tošković postali neki od najcenjenijih stvaralaca u Francuskoj. Dobili su desetine monografija i uspeh nezamisliv između dva svetska rata za srpske umetnike, što se produžilo i u 21. veku. Veličković je 2007. dobio najviše francusko odlikovanje, Orden viteza Legije časti, kao i Ljuba Popović, koji ga je odbio.
U novije vreme osnovana su i dva privatna muzeja, Cepterov u Beogradu i Muzej Macura u Novim Banovcima, orijentisan jugoslovenski. Istovremeno, u Beogradu sada ima osamdesetak muzeja, državnih i privatnih galerija u kojima mogu da se predstave savremeni umetnici, što je ranije bilo nezamislivo. Pojedini stariji umetnici, među njima su i vajari kao Nebojša Savović Nes (čiji osvrt na aktuelne prilike objavljujemo u ovom prilogu), ili mladi slikari poput Petra Mošića, ne samo da izlažu redovno u domaćim već su im širom otvorena i vrata galerija u bivšoj Jugoslaviji, od Crne Gore do Slovenije.

Strip scena se takođe uzdigla s brojnim specijalizovanim izdavačima, pa je u Hrvatskoj najavljen Muzej stripa, što je i ovde postojalo kao ideja. U Hrvatskoj je strip scena bolje regulisana nego ovde, država redovno otkupljuje deo tiraža čime pokriva osnovne troškove izdavačima. Takođe, Hrvatsko Ministarstvo kulture dosta novca ulaže u monografije slikara, postoje veliki izdavači specijalizovani za monografije, kao što je Art studio Azinović iz Zagreba. Tamo je veoma cenjena i starija umetnost, pa su Hrvati uspeli da nam preotmu Ignjata Joba i prikažu ga kao svog umetnika, mada se on izjašnjavao kao Srbin a i živeo je duže u Beogradu. U Zagrebu su mu priredili veliku retrospektivnu izložbu i objavili monografiju.
Procvat privatnih galerija u Beogradu i Srbiji doveo je i do novog, moćnog likovnog izdavaštva. Galerija ARTE i Galerija RIMA objavile su mnoga vredna pa i kapitalna izdanja, pokrenule i serije određenih tema, a tom novom vidu afirmisanja likovne umetnosti, koja je ranija bila isključivo u državnom domenu, priključili su se i veliki kolekcionari kao izdavači – Vujičić kolekcija, Kolekcija Trajković, Kolekcija Biro i Kolekcija Milana Jana, a i Zlatomir Radivojević, vlasnik Lucide, najprestižnije galerije u centru Beograda, prošle godine je tematski izložio deo svoje zbirke i najavio moguću monografiju kolekcije. Postoje i posebne zbirke kao „Fondacija Mihajlović Feniks“ koju vode Mića Mihajlović i njegov sin Mijat a koja stoji iza Prvog Bijenala fantastike u Srbiji.
Ministarstvo kulture na sreću prepoznaje rad i vrednost privatne inicijative, pa je ove godine pomoglo izlazak osam naših privatnih galerija na Sajam umetnosti u Budimpešti a najavilo je i novčanu pomoć Drugom Bijenalu fantastike. U sadašnje doba u Srbiji i regionu je likovnoteorijsko, kritičarsko i istorijskoumetničko izdavaštvo doživelo neslućeni zamah. Treba reći i da Hrvati i Slovenci nemaju više tako dobre figurativne umetnike, tim tipom stvaralaštva, realizmom i fantastikom, kao i poetskim realizmom najbogatija je Srbija, neuporedivo u odnosu na druge balkanske države. Hiperrealista DiVogo je tako odlično prodavao slike u Hrvatskoj, dok nisu saznali da se iza tog pseudonima krije Srbin Dragan Ilić.
U ovo vreme ima previše umetnika, kvalitet njihovog obrazovanja je loš a isuviše je i obrazovnih ustanova. Senzacije spoljašnjeg sveta odvlače umetnike od likovnosti, u suštini monaške aktivnosti, duboko lične. Nekada je bilo izuzetno teško položiti prijemni na umetničkom fakultetu, konkurisalo je i do 500 zainteresovanih, umetnika i galerija bilo je malo, ali su svi imali visok nivo. Danas umetnici sve manje veruju u svoju umetnost, prošlo je herojsko vreme žrtvovanja za nju i mladi brzo odustaju, neotporni su na teškoće. Beograd je, međutim, grad projektovan za 800.000 stanovnika a u njemu živi skoro dva i po miliona, što umetnicima otvara mnoge mogućnosti, ranije nepoznate.
Treba pomenuti i likovnu kritiku koja je u Kraljevini i Titovoj Jugoslaviji imala ogroman razvoj i uspeh a posle 1990. do danas doživela urušavanje i progon iz javnih medija. Najstarijem i najboljem likovnom kritičaru Đorđu Kadijeviću NIN više ne objavljuje kritike, doživeo je da ga posle 50 godina pisanja u tom časopisu nisu ni pozvali da se oproste, a i on je shvatio da u jednom političko-ekonomskom časopisu nema šta da traži. NIN je bio glavno kulturno glasilo u SFRJ, čitan i u Zagrebu, a sada je patrljak opozicione politike. Likovna kritika u celoj Srbiji postoji samo u tri medija – u „Politici“ sporadično i redovno u „Pečatu“ i „Novostima“. U „Pečatu“ joj je dato na značaju koji nikada u svojoj istoriji u Srbiji i Jugoslaviji nije imala – i do četiri pa i više strana teksta sa kvalitetnim kolorima i dizajnom strana. Zato je, imajući u vidu i druge saradnike, čitalac „Pečata“ iz Republike Srpske još pre desetak godina pisao redakciji da ima najbolju kulturnu rubriku, što je dokaz da nije sve tako loše u ovom vremenu.

Nebojša Savović Nes, vajar: JUGOSLOVENSKI UMETNIČKI PROSTOR – JEDNO LIČNO ISKUSTVO Da li smo samo nostalgični prema nekadašnjem zajedničkom jugoslovenskom umetničkom prostoru ili je sasvim prirodno da umetnik želi nastup u Hrvatskoj ili Makedoniji podjednako kao u Mađarskoj, Italiji ili Francuskoj? Umetnici rođeni u nekadašnjoj zajedničkoj državi sigurno imaju drugačije osećanje prema ovoj temi u odnosu na mlade generacije. Nedavno me uzbudila pojava kataloga Umetničke kolonije Kornarija iz malenog mesta Marušići u opštini Buje, gde sam još kao student isklesao skulpturu u tom fantastičnom istarskom ambijentu. Istra je podneblje izuzetnih ljudi. Sa Srpskim kulturnim centrom u Puli i neumornim Milanom Rašulom, uticao sam na organizovanje izložbi pok. Milana Tucovića, Peđe Miloševića, Bisenije Tereščenko, Slobodanke Rakić Šefer, Ljubomira Lackovića, Aleksandra Lukića, Vidana Papića, Jasne Opavski… Svoje radove sam takođe izložio u Puli 2017. godine. Tom poznanstvu je prethodila saradnja pulskog SKC-a sa Kulturnim centrom iz mog Gornjeg Milanovca… Odlična saradnja istarske galerije SKC-a postoji sa beogradskom Galerijom 73: Mirela Pudar Trninić i Milan Rašula uspeli su da ostvare razmenu izuzetnih izložbi. Krajem minulog oktobra prisustvovao sam otvaranju izložbe „Akvatorij“ dve umetnice iz Pule. Galerija „Juraj Klović“ iz Rijeke okupila je i nekoliko naših izlagača u dva navrata povodom organizovanja međunarodne izložbe minijature. Nosim veoma pozitivne utiske iz tog ambijenta kao učesnik i posetilac. Grožnjan je izuzetno mesto, vrlo inspirativno. Svake godine u tom istarskom dragulju boravi i stvara nekoliko naših umetnika. Svoje impresije prenosili su mi pok. Milan Tucović, Slavko Krunić, Tatjana Karavelić, Saša Marjanović… „Više od forme“ bila je moja projekat-izložba na kojoj sam 2011. godine u nekoliko naših galerija predstavio kolege vajare iz regiona: Metoda Frlica iz Slovenije, Mustafu Skopljaka iz BiH, Sretena Milatovića iz Crne Gore, Nikolu Smilkova iz Makedonije, Đulu Hadika iz Mađarske… Na jednokratnoj vajarskoj koloniji „Marmor+“ u Topoli 2009. godine bio sam u ulozi selektora a učesnici su bili Skopljak, Smilkov, Milatović… U Crnoj Gori sam u ulozi umetničkog direktora vajarske kolonije „Plavsko jezero“ okupljao kolege iz regiona od 1999. do 2003. godine… To nije lak posao, sa skulpturom je uvek teško, komplikovano. Svejedno da li se radi o izložbi ili o koloniji. Entuzijazam ljudi i lični kontakti ipak nadvladaju sve nedaće. „Likovne susrete na imanju Knjaz“ u Podgorici 2003. uspeo sam s tamošnjim domaćinima uspešno da organizujem u vidu međunarodne izložbe malog formata. U Republici Srpskoj imam nekoliko izvedenih dela, pretežno spomeničkih. Samostalno nisam izlagao. Galerija „Petar Lubarda“ u Andrićgradu organizuje izložbe i naših umetnika. U dva navrata sam svoj projekat „Umetnost i vino“ predstavio u ovom prostoru, na veliko zadovoljstvo obe strane. Izložbe van Srbije zahtevaju dosta truda, administracije, troškova pakovanja, transporta… Slovenački Pigmalion sa energičnim Gorazdom Ćukom je veoma prisutan organizator izložbi i kolonija na našem prostoru, sa savršenom organizacijom. Eko-plantaže u Tamnjanici na jugu Srbije u predivnom ambijentu polja lavande priređuju prave umetničke spektakle. Moje kolege vajari tamo su ostavili izuzetna dela. Petar Hranueli iz Hrvatske, Nikola Smilkov iz Makedonije, naš Božo Terzić… Slikara je znatno više, starije i mlađe generacije. Svi su veoma zadovoljni organizacijom. Svakako da sve čine ljudi i njihovi neposredni kontakti. Ima mnogo više umetnika, naročito slikara, koji bolje od mene mogu da istaknu svoja iskustva kada je izlagačka aktivnost u pitanju.