СРБИЈА И ЈУГОСЛАВИЈА – ЈУГОСЛОВЕНСКА ИДЕЈА У СРПСКОЈ КУЛТУРИ И УМЕТНОСТИ

БЕОГРАД ЈЕ ФЕНИКС БАЛКАНСКОГ ПРОСТОРА

Југословенство и у ликовним уметностима затрто у ратовима деведесетих обнавља се на нов начин: у минуле две деценије уследила је ревитализација веза и делимична хомогенизација ликовне сцене, а Београд се као феникс поново уздигао из рушења и поништавања. Најпре су у оквиру авангарде били успостављени контакти, уметници из бивше Југославије учествовали су на београдском Октобарском салону, а потом и између фигуративаца, чија је уметност иначе од авангардне струје проглашена за „националистичку“!

Шта је од „југословенског месијанства“ и вековног ентузијазма и одушевљавања српске културне елите овим кругом идеја данас опстало и има ли будућност на српској културној и уметничкој сцени? Спектар актуелних идеја у том смислу и на том правцу чине крајности интелектуалних и емотивних боја и садржаја, од критичког одбијања и нетрпељивости до одушевљења и залагања за обнову духа заједништва. Ко су некадашњи, а ко савремени актери који дају замајац југословенству и његовом духу и утицају међу Србима? Како се ова расположења и деловање, те круг идеја манифестују у књижевности, издаваштву, ликовној и позоришној уметности,популарној култури? О тим везама, прожимањима, утицајима, антагонизмима и сарадњи, „Печат“ ће у наредним месецима објавити серију ауторских текстова.

У недавно објављеном тексту „Заједничка судбина уметника Краљевине СХС: светлости и сенке“, чији су својеврсни наставак и „расплет“ редови који следе, говорили смо и о „Титовој епохи – Перикловом добу“ у уметности на овим просторима.
Поменули смо да је Тито, наследивши многе институције и идеје из краљевине схватио да ликовна уметност јесте одлично средство за приказивање Југославије као напредне земље, са уметничким слободама, те да је дошло до потпуног прожимања сцене на целој територији СФРЈ, а Београд је био велики центар. Поновићемо, јер је веома важно, да су тада формирани сви државни музеји и од тог времена није основан ниједан државни музеј, почели су редовни откупи уметничких дела са самосталних изложби, дељени су уметницима атељеи и станови, који се више никада нису наменски тако градили, графичари су добили Галерију Графички колектив, као што су заживели и други излагачки простори, уметницима су обезбеђиване тромесечне стипендије у париском Ситеу, дизајнери су добили Дизајн центар, сви чланови сталешких удружења УЛУС и УЛУПУДС имали су могућност да регулишу пензионо и здравствено осигурање и сада броје више хиљада чланова, многи уметници су добили своје прве монографије, деценијама је у Београду излазио најбољи часопис „Уметност“, наследник међуратног „Уметничког прегледа“ а постојао је и сада постоји сличан у Загребу (…) За потврду о југословенском прожимању уметности настале у различитим центрима тада велике земље, поменимо и да су у Београду образоване најмање три велике колекције југословенске уметности – у Музеју савремене уметности, Народном музеју и збирци Дома Војске Србије. Коначно, важно је опет подсетити да у том времену водећи стручњаци за модерну Ото Бихаљи Мерин, Миодраг Б. Протић, Лазар Трифуновић, Станислав Сташа Живковић, Катарина Амброзић, Ђорђе Кадијевић, Драгош Калајић, Јеша Денегри и други нису били нипошто окренути само српској средини већ и оној југословенској и интернационалној.

И шта се потом, у завршници века, догодило с југословенством као прожимајућом идејом на уметничкој сцени СФРЈ? Одговор који су условили догађаји и „дух времена“ био је, као што знамо, рушилачки и драматичан: све то југословенство било је са свих страна немилице затрто у ратовима деведесетих година!
Нећемо се у овом разматрању детаљније бавити догађајима и појединостима овог поништавања. Прескачући их, набројаћемо разлоге за тврдњу да је у минуле две деценије уследила обнова веза и делимична хомогенизација ликовне сцене, а Београд се као феникс поново уздигао из рушења и поништавања. Најпре су у оквиру авангарде били успостављени контакти, уметници из бивше Југославије учествовали су на београдском Октобарском салону, а потом и између фигуративаца, чија је уметност од авангардне струје проглашена за „националистичку“. Сада српски уметници свих „врста“ и усмерења несметано излажу у региону Балкана, а многи имају завидне каријере, биографије, награде и изложбе остварене у Европи и свету. Још се у Титово време толерисао одлазак уметника на Запад, Дадо Ђурић је и поцепао југословенски пасош, један од најцењенијих у свету, јер су само две-три земље тражиле визу за улазак. Тако су српски сликари попут Владимира Величковића постали професори у Француској, а затим чланови Академије наука и уметности, као што су Љуба Поповић, Дадо и Урош Тошковић постали неки од најцењенијих стваралаца у Француској. Добили су десетине монографија и успех незамислив између два светска рата за српске уметнике, што се продужило и у 21. веку. Величковић је 2007. добио највише француско одликовање, Орден витеза Легије части, као и Љуба Поповић, који га је одбио.
У новије време основана су и два приватна музеја, Цептеров у Београду и Музеј Мацура у Новим Бановцима, оријентисан југословенски. Истовремено, у Београду сада има осамдесетак музеја, државних и приватних галерија у којима могу да се представе савремени уметници, што је раније било незамисливо. Поједини старији уметници, међу њима су и вајари као Небојша Савовић Нес (чији осврт на актуелне прилике објављујемо у овом прилогу), или млади сликари попут Петра Мошића, не само да излажу редовно у домаћим већ су им широм отворена и врата галерија у бившој Југославији, од Црне Горе до Словеније.

Стрип сцена се такође уздигла с бројним специјализованим издавачима, па је у Хрватској најављен Музеј стрипа, што је и овде постојало као идеја. У Хрватској је стрип сцена боље регулисана него овде, држава редовно откупљује део тиража чиме покрива основне трошкове издавачима. Такође, Хрватско Министарство културе доста новца улаже у монографије сликара, постоје велики издавачи специјализовани за монографије, као што је Арт студио Азиновић из Загреба. Тамо је веома цењена и старија уметност, па су Хрвати успели да нам преотму Игњата Јоба и прикажу га као свог уметника, мада се он изјашњавао као Србин а и живео је дуже у Београду. У Загребу су му приредили велику ретроспективну изложбу и објавили монографију.
Процват приватних галерија у Београду и Србији довео је и до новог, моћног ликовног издаваштва. Галерија АРТЕ и Галерија РИМА објавиле су многа вредна па и капитална издања, покренуле и серије одређених тема, а том новом виду афирмисања ликовне уметности, која је ранија била искључиво у државном домену, прикључили су се и велики колекционари као издавачи – Вујичић колекција, Колекција Трајковић, Колекција Биро и Колекција Милана Јана, а и Златомир Радивојевић, власник Луциде, најпрестижније галерије у центру Београда, прошле године је тематски изложио део своје збирке и најавио могућу монографију колекције. Постоје и посебне збирке као „Фондација Михајловић Феникс“ коју воде Мића Михајловић и његов син Мијат а која стоји иза Првог Бијенала фантастике у Србији.
Министарство културе на срећу препознаје рад и вредност приватне иницијативе, па је ове године помогло излазак осам наших приватних галерија на Сајам уметности у Будимпешти а најавило је и новчану помоћ Другом Бијеналу фантастике. У садашње доба у Србији и региону је ликовнотеоријско, критичарско и историјскоуметничко издаваштво доживело неслућени замах. Треба рећи и да Хрвати и Словенци немају више тако добре фигуративне уметнике, тим типом стваралаштва, реализмом и фантастиком, као и поетским реализмом најбогатија је Србија, неупоредиво у односу на друге балканске државе. Хиперреалиста ДиВого је тако одлично продавао слике у Хрватској, док нису сазнали да се иза тог псеудонима крије Србин Драган Илић.
У ово време има превише уметника, квалитет њиховог образовања је лош а исувише је и образовних установа. Сензације спољашњег света одвлаче уметнике од ликовности, у суштини монашке активности, дубоко личне. Некада је било изузетно тешко положити пријемни на уметничком факултету, конкурисало је и до 500 заинтересованих, уметника и галерија било је мало, али су сви имали висок ниво. Данас уметници све мање верују у своју уметност, прошло је херојско време жртвовања за њу и млади брзо одустају, неотпорни су на тешкоће. Београд је, међутим, град пројектован за 800.000 становника а у њему живи скоро два и по милиона, што уметницима отвара многе могућности, раније непознате.
Треба поменути и ликовну критику која је у Краљевини и Титовој Југославији имала огроман развој и успех а после 1990. до данас доживела урушавање и прогон из јавних медија. Најстаријем и најбољем ликовном критичару Ђорђу Кадијевићу НИН више не објављује критике, доживео је да га после 50 година писања у том часопису нису ни позвали да се опросте, а и он је схватио да у једном политичко-економском часопису нема шта да тражи. НИН је био главно културно гласило у СФРЈ, читан и у Загребу, а сада је патрљак опозиционе политике. Ликовна критика у целој Србији постоји само у три медија – у „Политици“ спорадично и редовно у „Печату“ и „Новостима“. У „Печату“ јој је дато на значају који никада у својој историји у Србији и Југославији није имала – и до четири па и више страна текста са квалитетним колорима и дизајном страна. Зато је, имајући у виду и друге сараднике, читалац „Печата“ из Републике Српске још пре десетак година писао редакцији да има најбољу културну рубрику, што је доказ да није све тако лоше у овом времену.

Небојша Савовић Нес, вајар: ЈУГОСЛОВЕНСКИ УМЕТНИЧКИ ПРОСТОР – ЈЕДНО ЛИЧНО ИСКУСТВО Да ли смо само носталгични према некадашњем заједничком југословенском уметничком простору или је сасвим природно да уметник жели наступ у Хрватској или Македонији подједнако као у Мађарској, Италији или Француској? Уметници рођени у некадашњој заједничкој држави сигурно имају другачије осећање према овој теми у односу на младе генерације. Недавно ме узбудила појава каталога Уметничке колоније Корнарија из маленог места Марушићи у општини Бује, где сам још као студент исклесао скулптуру у том фантастичном истарском амбијенту. Истра је поднебље изузетних људи. Са Српским културним центром у Пули и неуморним Миланом Рашулом, утицао сам на организовање изложби пок. Милана Туцовића, Пеђе Милошевића, Бисеније Терешченко, Слободанке Ракић Шефер, Љубомира Лацковића, Александра Лукића, Видана Папића, Јасне Опавски… Своје радове сам такође изложио у Пули 2017. године. Том познанству је претходила сарадња пулског СКЦ-а са Културним центром из мог Горњег Милановца… Одлична сарадња истарске галерије СКЦ-а постоји са београдском Галеријом 73: Мирела Пудар Трнинић и Милан Рашула успели су да остваре размену изузетних изложби. Крајем минулог октобра присуствовао сам отварању изложбе „Акваториј“ две уметнице из Пуле. Галерија „Јурај Кловић“ из Ријеке окупила је и неколико наших излагача у два наврата поводом организовања међународне изложбе минијатуре. Носим веома позитивне утиске из тог амбијента као учесник и посетилац. Грожњан је изузетно место, врло инспиративно. Сваке године у том истарском драгуљу борави и ствара неколико наших уметника. Своје импресије преносили су ми пок. Милан Туцовић, Славко Крунић, Татјана Каравелић, Саша Марјановић… „Више од форме“ била је моја пројекат-изложба на којој сам 2011. године у неколико наших галерија представио колеге вајаре из региона: Метода Фрлица из Словеније, Мустафу Скопљака из БиХ, Сретена Милатовића из Црне Горе, Николу Смилкова из Македоније, Ђулу Хадика из Мађарске… На једнократној вајарској колонији „Мармор+“ у Тополи 2009. године био сам у улози селектора а учесници су били Скопљак, Смилков, Милатовић… У Црној Гори сам у улози уметничког директора вајарске колоније „Плавско језеро“ окупљао колеге из региона од 1999. до 2003. године… То није лак посао, са скулптуром је увек тешко, компликовано. Свеједно да ли се ради о изложби или о колонији. Ентузијазам људи и лични контакти ипак надвладају све недаће. „Ликовне сусрете на имању Књаз“ у Подгорици 2003. успео сам с тамошњим домаћинима успешно да организујем у виду међународне изложбе малог формата. У Републици Српској имам неколико изведених дела, претежно споменичких. Самостално нисам излагао. Галерија „Петар Лубарда“ у Андрићграду организује изложбе и наших уметника. У два наврата сам свој пројекат „Уметност и вино“ представио у овом простору, на велико задовољство обе стране. Изложбе ван Србије захтевају доста труда, администрације, трошкова паковања, транспорта… Словеначки Пигмалион са енергичним Гораздом Ћуком је веома присутан организатор изложби и колонија на нашем простору, са савршеном организацијом. Еко-плантаже у Тамњаници на југу Србије у предивном амбијенту поља лаванде приређују праве уметничке спектакле. Моје колеге вајари тамо су оставили изузетна дела. Петар Хрануели из Хрватске, Никола Смилков из Македоније, наш Божо Терзић… Сликара је знатно више, старије и млађе генерације. Сви су веома задовољни организацијом. Свакако да све чине људи и њихови непосредни контакти. Има много више уметника, нарочито сликара, који боље од мене могу да истакну своја искуства када је излагачка активност у питању.