Nesigurne demokrate u svetu „sigurnom za demokratiju“

AMERIČKI IZBORI

Protekli izbori za Kongres pokazali su da je trampizam istrošen, što ne treba tumačiti nestankom onih uzroka koji su do pojave trampizma i doveli. Nažalost, uticajni zapadni mediji euforično slave izbornu pobedu, tumačeći uspeh američkih demokrata (koji se sastoji iz toga što nisu previše izgubili) kao prvi i dugo očekivani korak ka pobedi Zapada nad svojim protivnicima. Naprotiv, SAD ostaju u stanju duboke krize i pred neizvesnim vremenima, sa alternativama koje su nepoznate i potrebne

Lažne vesti kojima možete verovati – to je geslo medijske kuće sa Floride „Vavilon Bi“ koja se bavi satirom. Istovremeno sa kanadskim psihologom i jednim od korifeja alternativne desnice Džordanom Pitersonom, i „Vavilon Bi“ se vratio na tviter, po dopuštenju njegovog novog vlasnika, milijardera Ilona Maska, izveštavajući da je „trinaest miliona građana SAD umrlo nakon što je Trampu dozvoljeno da se vrati na tviter“. Povod za ostrakovanje „Vavilon Bija“ i Džordana Pitersona sa „plave ptice“ bili su njihovi „uvredljivi komentari“ na račun transrodnih osoba.
S druge strane, Donald Tramp je „izbačen“ sa tvitera zato što je bio simbol svih onih koji se sa „Vavilon Bijem“ i Pitersonom slažu, nekad doslovno, a neretko i zato što su pojave suštinski stare koliko i čovečanstvo, kao što su seksualne manjine ili transrodne osobe, u fokusu interesovanja mejnstrim medija, dok pitanja kao što su galopirajuća inflacija ili porast kriminala ostaju terra incognita za medijske mogule i druge perjanice zapadne demokratije i manjinarenja.
Upravo se kao pristalica „apsolutne slobode govora“, pa i prava na slobodu govora onih koji nisu u milosti glavnog toka, predstavlja Ilon Mask. On je pod parolom vox populi, vox Dei, a nakon tviter-ankete na kojoj je glasalo oko petnaest miliona korisnika, dopustio bivšem predsedniku Trampu povratak na svoju društvenu mrežu. Međutim, bivši predsednik je odlučio da se ogluši o narodnu volju i da se ne vrati na tviter (mada s Trampom ništa nije izvesno).
U međuvremenu, medijska kuća Si-Bi-Es napustila je tviter „zbog nesigurnosti i iz opreza“, da bi se ubrzo vratila shvativši da više gubi nego što dobija odlaskom s jedne od najvećih i najuticajnijih društvenih mreža. Rovovi u kulturnom ratu postaju sve blatnjaviji, a frontovi sve prostraniji. Da je Netfliks zaista eksperimentisao s Remarkom na subverzivan način, kao što je umeo sa gomilom drugih klasični(ji)h dela, skorašnji film Na Zapadu ništa novo više bi ličio na dokumentarac o prosečnom radnom danu u kancelarijama „big tek“ korporacija i mejnstrim medija, i bilo bi zaista „što u radnji – to u izlogu“. [restrict]

PIROVA POBEDA Upravo su poslednji izbori za Kongres pokazali da je za „osvajanje duše“ američkih birača bitnije šta kaže Si-Bi-Es, nego odakle se Tramp obraća naciji. Nema dovoljno sposobnog i bogatog pojedinca koji može srušiti sistem kakav je zapadni establišment, čije srce, bar simbolički, kuca u Beloj kući. Uporno dezavuisanje Donalda Trampa i njegovih pristalica očitovalo se u rezultatima poslednjih izbora. „Njujork tajms“ je u opsežnoj analizi pokazao da su republikanski kandidati ostvarili uspeh, dobivši u proseku 5,6 procenata više nego na izborima 2020. godine. To važi za sve republikanske kandidate, osim onih koje je podržao Donald Tramp, a koji su dobili svega 0,9 procenata više glasova nego 2020. godine. I to je za „veliku staru partiju“ bilo pogubno: osvojili su tesnu većinu u Predstavničkom domu, dok su demokrate zadržale Senat uprkos svim izgledima.
Ovakva statistika pokazuje sveopšti zamor od histerije koju u medijima izaziva Tramp. Njuhempširski kandidat za Senat Donald Boldak dobio je podršku bivšeg predsednika Trampa – i izgubio. Zapravo, republikanski kandidat za guverenra u Nju Hempširu Kris Sununu, koji je podržavao Trampa, ali se uzdržao od preispitivanja legitimiteta izbora 2020. godine i koga Tramp nije eksplicitno podržao u ovom ciklusu, ostvario je bolji rezultat od Donalda Boldaka – za 13 procenata – i pobedio u izbrornoj trci suprotstavljenog demokratu.
U Pensilvaniji je Džoš Šapiro, demokratski kandidat za guvernera, odneo pobedu nad Dagom Mastrijanom za čak 15 procenata, dok je, uz podršku Baraka Obame i Opre Vinfri, demokrata Džon Feterman ostavio za sobom za sedam procenata razlike republikanskog protivkandidata Mehmeta Oza, koga je podržao Donald Tramp. U Arizoni je Keri Lejk, istrajavajući na „izbornoj krađi“ od 2020. godine i uz svesrdnu podršku bivšeg predsednika, izgubila od demokratske kandidatkinje za guvernerku Kejti Hobs, ostvarujući za šest procenata slabiji rezultat od projektovanog, imajući u vidu podršku koju Republikanska partija ima u Arizoni. Svemu dodatni ton daje činjenica da je Kejti Hobs odbijala da tokom kampanje ulazi u debatu sa Lejkovom. Isti usud zadesio je neke Trampove pristalice koji su se kandidovali za Dom, kao što su Bo Hajns u Severnoj Karolini, Džon Gibs u Mičigenu ili Džo Kent u Vašingtonu.
Naravno, bilo je i republikanskih antitrampista koji su ostvarili poražavajuće rezultate, kao što je Džo Odea u Koloradu. Međutim, to je izuzetak koji potvrđuje pravilo. Republikanci su podbacili u populaciji „nezavisnih“ glasača, pa čak i među onima koji su nezadovoljni Bajdenovom administracijom, dok su među pojedinim demografskim grupama, npr. među neudatim ženama, potpuno zbrisani. Mada partija „slonova“ ima strukturnih problema u organizaciji, suštinska poruka ovih izbora ostaje to da su glasači umorni od Trampovog stila vođenja politike, koja se neretko svodi na lične razmirice. Izvesno je i da Tramp služi demokratama kao „smokvin list“ za probleme s kojima se njihov establišment suočava. Na svaki nasrtaj na pogubnu politiku koju demokrate vode, vlastodršci odgovaraju time da brane demokratiju od opasnosti oličene u živopisnom bivšem predsedniku SAD, čiji mandat jedan od najvećih kritičara američkog imperijalizma Endru Bačević naziva „toksičnim i šizmatičnim“.

PONIŠTAVANJE PROTIVNIKA U svetlu svih navedenih činjenica posebno brine uspeh s kojim nosioci moći u jednom „demokratskom“ društvu mogu „poništiti“ svog protivnika. Od 1865. godine, tj. od kraja Građanskog rata, partija predsednika je redovno gubila izbore za Kongres, uz tri izuzetka. To su na svojoj koži osetili i Obama i Tramp, i izvesno je isto očekivao Bajden. Međutim, dok su 2018. republikanci izgubili 41 mesto u Predstavničkom domu, demokrate su prema dosadašnjim rezultatima na poslednjim izborima izgubili svega devet mandata. Londonski „Ekonomist“ slavodobitno je konstatovao da su protekli izbori primer kako „zdrav razum može nadići partijsku svadljivost“.
Mejnstrim mediji seire nad činjenicom da je Tramp najveći gubitnik ovih izbora. Srećni su jer su konačno porazili svog sabrata koji se usudio na pobunu. Međutim, očekivati da je borba gotova je kobno pogrešno. Verovati da se posle Sule neće pojaviti Cezar daleko je opasnije, nego očekivati da se posle Marija neće pojaviti Sula. Jedna plutarhovska anegdota kaže da je Sula, nakon što je u čistkama uklonio sve pristalice populara (sličnost s populistima je neodoljiva) i njihovog vođe Gaja Marija, zamoljen od strane prijatelja da isto ne postupi i prema tada mladom Cezaru. Sula ih je poslušao, ali ih je upozorio da u očima mladog Gaja od roda Julijevaca vidi hiljadu Marija. Podjednako je problem što u svom hibrisu prometeji demokratije ne vide Trampa u očima miliona Amerikanaca. To što Amerikanci neće glasati Trampa – ne znači da se s njim ne slažu.
Bostonski „Atlantik“ u svojoj ideološkoj zaslepljenosti ovu trku za Kongres i zvaničnike federalnih jedinica naziva „drugim Denkerkom“. Denkerk je sinonim za malu pobedu Saveznika nad nacističkim snagama u istoimenom mestu na severu Francuske 1940. godine, kada su Englezi uspeli da pred naletom nemačke sile evaukišu svoje i francuske vojnike preko Lamanša. Ta operacija je predstavljala, naročito posle rata, simbol pretrajavanja demokratskih i liberalnih snaga u trenutku kada se čini da su pred porazom. Autor ove dosetke slavi pobedu Lule da Silve u Brazilu i „slom ruske vojske“ u Ukrajini.
Međutim, koliko god ova analogija bila neodoljiva, neodrživa je. Lula da Silva je čovek koji je Brazil uveo u BRIKS i koji se zalagao za ulazak Brazila u Savet bezbednosti kao stalne članice. Da Silvina pozicija je dodatno uslovljena privrednim vezama sa NR Kinom, te bi zaoštravanje odnosa sa američkim suparnicima podrazumevalo pucanje u noge, na šta najstariji predsednik u istoriji Brazila sigurno nije spreman. Što se ruske vojske tiče – svako nepoverenje u snagu ruskog oružja kroz istoriju predstavljalo je pogubnu zamku za zapadne nacije. Ali treba razumeti da postavljanje izbora za Kongres u širi geopolitički kontekst zapravo predstavlja davnašnju čežnju američke elite da svet učine – „sigurnim za demokratiju“.

SVET SIGURAN ZA DEMOKRATIJU „Stabilan mir može biti očuvan samo slogom među demokratskim državama… Svet mora biti siguran za demokratiju“, saopštio je Vudro Vilson u govoru od 2. aprila 1917. pred Kongresom na kom je zahtevao objavu rata Nemačkoj. U ime „sveta sigurnog za demokratiju“, a na osnovu Akta o špijunaži iz 1917. godine, uhapšen je američki vođa socijalista Judžin Debs i komunisti Julijus i Etel Rozenberg. Po ovom zakonu su stradali profesori, a u progonu je prednjačio predsednik Univerziteta Kolumbija Nikolas Marej Batler. Njegove reči od 6. juna 1917. rezoniraju u okviru aktuelne prodemokratske štampe: „Što je nekad bilo tolerisano, danas je nedopustivo; što je nekad bilo budalasto, danas je izdaja… Ovo su poslednje reči upozorenja svima među nama [profesorima i akademskim radnicima, prim T. P.] koji nisu celim svojim srcem, umom i snagom uz našu naciju u borbi da učinimo svet sigurnim za demokratiju.“
Neugodno je kada reči predsednika izlaze iz usta univerzitetskog profesora, i da se radi o nekom od druga dva sistema koji su pored liberalističkog obeležili dvadeseti vek, ovo bi bio siguran indikator da je „država narušila autonomiju univerziteta“. Međutim, stanovište američkog imperijalizma i onih koji su njegove interese pounutrašnjili i pretvorili u svoju agendu, počiva na pretpostavci da se SAD uvek i svuda bore za veće dobro, te da su svi koraci u pravcu te borbe dozvoljeni i unapred abolirani. Demokratija je stalno ugrožena u svetu, tvrdili su i tvrde američki liberali, što znači da su Amerikanci stalno u ratu. A u ratu se zbijaju redovi – po svaku cenu.
Razlika između dve američke intelektualne i političke tradicije glavnog toka koje prevladavaju kroz 20. vek do naših dana počivaju samo na tumačenju ishodišta tog većeg dobra, pa vilsonijanska (liberalna) tradicija počiva na gledištu da je naučno dokazivo da je Amerika uvek u pravu, dok nacionalistička ruzveltovska (po Teodoru) tradicija insistira na poštenijem stanovištu da je Amerika u pravu jer je jača. Stvari postaju alarmantnije kada znamo da su baš po tom Aktu o špijunaži iz 1917. godine proganjani npr. profesori Henri V. L. Dana i Džejms Mekin Katel tada, a u našem veku Asanž i Snouden.
Siva eminencija medijske američke scene kroz veći deo 20. veka Volter Lipman takođe je verovao da svet treba učiniti sigurnim za demokratiju, ali i da „svako od nas treba da živi siguran od stampeda i rike razularenog stada“, kako je opisao u svom uticajnom delu Fantomska javnost, „narodne mase“. Ovo je upravo stanovište kog se drže današnji kolumnisti i tumači naše stvarnosti iz eminentnih zapadnih medija. Njihova pozicija liberalističkog zilotizma upravo služi da laska pojedincu, ali realno koristi samo onima koji su na poziciji moći.
Treba se setiti i da je opravdanje za invaziju na Irak Džordž Buš racionalizovao u svom govoru pred Američkim institutom za preduzetnišvo 26. februara 2003. godine, govoreći da se region Bliskog istoka mora učiniti sigurnim za demokratiju, navodeći kao uzor primere Nemačke i Japana (sic!). Stoga ne čudi kada „Ekonomist“ hvali Bajdena zbog slanja naoružanja Ukrajini i inicijativa za jačanje ekološki odgovorne potrošnje. Dok je prvo usmereno na (geo)političko i vojno davljenje protivnika, drugo služi da dodatno oslabi kako saveznike, tako i nevoljne učesnike u međunarodnoj zajednici u kojoj se SAD trude da i dalje vode glavnu reč, makar na račun stare slave, deklarativno stvarajući na globalnom nivou prostor koji je „siguran za demokratiju“. To je politika koja je pobedila na ovim izborima za Kongres.
Zapadni establišment na čijem su čelu Sjedinjene Američke Države pokazao je vitalnost samom činjenicom da može funkcionisati kada je na njegovom čelu Džozef Bajden. Ali sve ima rok trajanja. Objašnjavajući Francusku revoluciju, Vikor Igo u svojim Jadnicima piše: „Oblak se gomilao hiljadu i pet stotina godina. Posle petnaest vekova, provalio se. Vi optužujete udar groma.“
Oblaci se nad Amerikom gomilaju, a električno pražnjenje je počelo s predsednikom Trampom. No ne treba gubiti iz vida da Republikansku partiju čekaju ozbiljne reforme. Pored strukturnih promena, republikancima su potrebne i one kadrovske u vrhu partije, kako bi mogli artikulisati politiku kojom će izazvati sve slabosti demokratskog establišmenta, umesto da kao Kalimero kukaju o nepravdama i svađaju se sa svojim demokratskim protivnicima. Lice koje figurira kao alternativa Trampu je guverner Floride Ronald Desantis, o čemu svedoče brojne ankete. Međutim, sve ostaje nesigurno, osim toga da je zenit uticaja liberalističkog bloka prošao i da njegovo sunce ide ka zalasku i da brana koja duže drži jače puca. Koliko brzo će novo jutro osvanuti, zavisi i od onih koji nude alternativu, koja svakako mora biti bolja od onoga što su na poslednjim izborima proricali oni koji su najvljivali „veliki crveni talas“.

[/restrict]