Несигурне демократе у свету „сигурном за демократију“

АМЕРИЧКИ ИЗБОРИ

Протекли избори за Конгрес показали су да је трампизам истрошен, што не треба тумачити нестанком оних узрока који су до појаве трампизма и довели. Нажалост, утицајни западни медији еуфорично славе изборну победу, тумачећи успех америчких демократа (који се састоји из тога што нису превише изгубили) као први и дуго очекивани корак ка победи Запада над својим противницима. Напротив, САД остају у стању дубоке кризе и пред неизвесним временима, са алтернативама које су непознате и потребне

Лажне вести којима можете веровати – то је гесло медијске куће са Флориде „Вавилон Би“ која се бави сатиром. Истовремено са канадским психологом и једним од корифеја алтернативне деснице Џорданом Питерсоном, и „Вавилон Би“ се вратио на твитер, по допуштењу његовог новог власника, милијардера Илона Маска, извештавајући да је „тринаест милиона грађана САД умрло након што је Трампу дозвољено да се врати на твитер“. Повод за остраковање „Вавилон Бија“ и Џордана Питерсона са „плаве птице“ били су њихови „увредљиви коментари“ на рачун трансродних особа.
С друге стране, Доналд Трамп је „избачен“ са твитера зато што је био симбол свих оних који се са „Вавилон Бијем“ и Питерсоном слажу, некад дословно, а неретко и зато што су појаве суштински старе колико и човечанство, као што су сексуалне мањине или трансродне особе, у фокусу интересовања мејнстрим медија, док питања као што су галопирајућа инфлација или пораст криминала остају terra incognita за медијске могуле и друге перјанице западне демократије и мањинарења.
Управо се као присталица „апсолутне слободе говора“, па и права на слободу говора оних који нису у милости главног тока, представља Илон Маск. Он је под паролом vox populi, vox Dei, а након твитер-анкете на којој је гласало око петнаест милиона корисника, допустио бившем председнику Трампу повратак на своју друштвену мрежу. Међутим, бивши председник је одлучио да се оглуши о народну вољу и да се не врати на твитер (мада с Трампом ништа није извесно).
У међувремену, медијска кућа Си-Би-Ес напустила је твитер „због несигурности и из опреза“, да би се убрзо вратила схвативши да више губи него што добија одласком с једне од највећих и најутицајнијих друштвених мрежа. Ровови у културном рату постају све блатњавији, а фронтови све пространији. Да је Нетфликс заиста експериментисао с Ремарком на субверзиван начин, као што је умео са гомилом других класични(ји)х дела, скорашњи филм На Западу ништа ново више би личио на документарац о просечном радном дану у канцеларијама „биг тек“ корпорација и мејнстрим медија, и било би заиста „што у радњи – то у излогу“.

[restrict]

ПИРОВА ПОБЕДА Управо су последњи избори за Конгрес показали да је за „освајање душе“ америчких бирача битније шта каже Си-Би-Ес, него одакле се Трамп обраћа нацији. Нема довољно способног и богатог појединца који може срушити систем какав је западни естаблишмент, чије срце, бар симболички, куца у Белој кући. Упорно дезавуисање Доналда Трампа и његових присталица очитовало се у резултатима последњих избора. „Њујорк тајмс“ је у опсежној анализи показао да су републикански кандидати остварили успех, добивши у просеку 5,6 процената више него на изборима 2020. године. То важи за све републиканске кандидате, осим оних које је подржао Доналд Трамп, а који су добили свега 0,9 процената више гласова него 2020. године. И то је за „велику стару партију“ било погубно: освојили су тесну већину у Представничком дому, док су демократе задржале Сенат упркос свим изгледима.
Оваква статистика показује свеопшти замор од хистерије коју у медијима изазива Трамп. Њухемпширски кандидат за Сенат Доналд Болдак добио је подршку бившег председника Трампа – и изгубио. Заправо, републикански кандидат за гуверенра у Њу Хемпширу Крис Сунуну, који је подржавао Трампа, али се уздржао од преиспитивања легитимитета избора 2020. године и кога Трамп није експлицитно подржао у овом циклусу, остварио је бољи резултат од Доналда Болдака – за 13 процената – и победио у изброрној трци супротстављеног демократу.
У Пенсилванији је Џош Шапиро, демократски кандидат за гувернера, однео победу над Дагом Мастријаном за чак 15 процената, док је, уз подршку Барака Обаме и Опре Винфри, демократа Џон Фетерман оставио за собом за седам процената разлике републиканског противкандидата Мехмета Оза, кога је подржао Доналд Трамп. У Аризони је Кери Лејк, истрајавајући на „изборној крађи“ од 2020. године и уз свесрдну подршку бившег председника, изгубила од демократске кандидаткиње за гувернерку Кејти Хобс, остварујући за шест процената слабији резултат од пројектованог, имајући у виду подршку коју Републиканска партија има у Аризони. Свему додатни тон даје чињеница да је Кејти Хобс одбијала да током кампање улази у дебату са Лејковом. Исти усуд задесио је неке Трампове присталице који су се кандидовали за Дом, као што су Бо Хајнс у Северној Каролини, Џон Гибс у Мичигену или Џо Кент у Вашингтону.
Наравно, било је и републиканских антитрамписта који су остварили поражавајуће резултате, као што је Џо Одеа у Колораду. Међутим, то је изузетак који потврђује правило. Републиканци су подбацили у популацији „независних“ гласача, па чак и међу онима који су незадовољни Бајденовом администрацијом, док су међу појединим демографским групама, нпр. међу неудатим женама, потпуно збрисани. Мада партија „слонова“ има структурних проблема у организацији, суштинска порука ових избора остаје то да су гласачи уморни од Трамповог стила вођења политике, која се неретко своди на личне размирице. Извесно је и да Трамп служи демократама као „смоквин лист“ за проблеме с којима се њихов естаблишмент суочава. На сваки насртај на погубну политику коју демократе воде, властодршци одговарају тиме да бране демократију од опасности оличене у живописном бившем председнику САД, чији мандат један од највећих критичара америчког империјализма Ендру Бачевић назива „токсичним и шизматичним“.

ПОНИШТАВАЊЕ ПРОТИВНИКА У светлу свих наведених чињеница посебно брине успех с којим носиоци моћи у једном „демократском“ друштву могу „поништити“ свог противника. Од 1865. године, тј. од краја Грађанског рата, партија председника је редовно губила изборе за Конгрес, уз три изузетка. То су на својој кожи осетили и Обама и Трамп, и извесно је исто очекивао Бајден. Међутим, док су 2018. републиканци изгубили 41 место у Представничком дому, демократе су према досадашњим резултатима на последњим изборима изгубили свега девет мандата. Лондонски „Економист“ славодобитно је констатовао да су протекли избори пример како „здрав разум може надићи партијску свадљивост“.
Мејнстрим медији сеире над чињеницом да је Трамп највећи губитник ових избора. Срећни су јер су коначно поразили свог сабрата који се усудио на побуну. Међутим, очекивати да је борба готова је кобно погрешно. Веровати да се после Суле неће појавити Цезар далеко је опасније, него очекивати да се после Марија неће појавити Сула. Једна плутарховска анегдота каже да је Сула, након што је у чисткама уклонио све присталице популара (сличност с популистима је неодољива) и њиховог вође Гаја Марија, замољен од стране пријатеља да исто не поступи и према тада младом Цезару. Сула их је послушао, али их је упозорио да у очима младог Гаја од рода Јулијеваца види хиљаду Марија. Подједнако је проблем што у свом хибрису прометеји демократије не виде Трампа у очима милиона Американаца. То што Американци неће гласати Трампа – не значи да се с њим не слажу.
Бостонски „Атлантик“ у својој идеолошкој заслепљености ову трку за Конгрес и званичнике федералних јединица назива „другим Денкерком“. Денкерк је синоним за малу победу Савезника над нацистичким снагама у истоименом месту на северу Француске 1940. године, када су Енглези успели да пред налетом немачке силе еваукишу своје и француске војнике преко Ламанша. Та операција је представљала, нарочито после рата, симбол претрајавања демократских и либералних снага у тренутку када се чини да су пред поразом. Аутор ове досетке слави победу Луле да Силве у Бразилу и „слом руске војске“ у Украјини.
Међутим, колико год ова аналогија била неодољива, неодржива је. Лула да Силва је човек који је Бразил увео у БРИКС и који се залагао за улазак Бразила у Савет безбедности као сталне чланице. Да Силвина позиција је додатно условљена привредним везама са НР Кином, те би заоштравање односа са америчким супарницима подразумевало пуцање у ноге, на шта најстарији председник у историји Бразила сигурно није спреман. Што се руске војске тиче – свако неповерење у снагу руског оружја кроз историју представљало је погубну замку за западне нације. Али треба разумети да постављање избора за Конгрес у шири геополитички контекст заправо представља давнашњу чежњу америчке елите да свет учине – „сигурним за демократију“.

СВЕТ СИГУРАН ЗА ДЕМОКРАТИЈУ „Стабилан мир може бити очуван само слогом међу демократским државама… Свет мора бити сигуран за демократију“, саопштио је Вудро Вилсон у говору од 2. априла 1917. пред Конгресом на ком је захтевао објаву рата Немачкој. У име „света сигурног за демократију“, а на основу Акта о шпијунажи из 1917. године, ухапшен је амерички вођа социјалиста Јуџин Дебс и комунисти Јулијус и Етел Розенберг. По овом закону су страдали професори, а у прогону је предњачио председник Универзитета Колумбија Николас Мареј Батлер. Његове речи од 6. јуна 1917. резонирају у оквиру актуелне продемократске штампе: „Што је некад било толерисано, данас је недопустиво; што је некад било будаласто, данас је издаја… Ово су последње речи упозорења свима међу нама [професорима и академским радницима, прим Т. П.] који нису целим својим срцем, умом и снагом уз нашу нацију у борби да учинимо свет сигурним за демократију.“
Неугодно је када речи председника излазе из уста универзитетског професора, и да се ради о неком од друга два система који су поред либералистичког обележили двадесети век, ово би био сигуран индикатор да је „држава нарушила аутономију универзитета“. Међутим, становиште америчког империјализма и оних који су његове интересе поунутрашњили и претворили у своју агенду, почива на претпоставци да се САД увек и свуда боре за веће добро, те да су сви кораци у правцу те борбе дозвољени и унапред аболирани. Демократија је стално угрожена у свету, тврдили су и тврде амерички либерали, што значи да су Американци стално у рату. А у рату се збијају редови – по сваку цену.
Разлика између две америчке интелектуалне и политичке традиције главног тока које превладавају кроз 20. век до наших дана почивају само на тумачењу исходишта тог већег добра, па вилсонијанска (либерална) традиција почива на гледишту да је научно доказиво да је Америка увек у праву, док националистичка рузвелтовска (по Теодору) традиција инсистира на поштенијем становишту да је Америка у праву јер је јача. Ствари постају алармантније када знамо да су баш по том Акту о шпијунажи из 1917. године прогањани нпр. професори Хенри В. Л. Дана и Џејмс Мекин Кател тада, а у нашем веку Асанж и Сноуден.
Сива еминенција медијске америчке сцене кроз већи део 20. века Волтер Липман такође је веровао да свет треба учинити сигурним за демократију, али и да „свако од нас треба да живи сигуран од стампеда и рике разулареног стада“, како је описао у свом утицајном делу Фантомска јавност, „народне масе“. Ово је управо становиште ког се држе данашњи колумнисти и тумачи наше стварности из еминентних западних медија. Њихова позиција либералистичког зилотизма управо служи да ласка појединцу, али реално користи само онима који су на позицији моћи.
Треба се сетити и да је оправдање за инвазију на Ирак Џорџ Буш рационализовао у свом говору пред Америчким институтом за предузетнишво 26. фебруара 2003. године, говорећи да се регион Блиског истока мора учинити сигурним за демократију, наводећи као узор примере Немачке и Јапана (sic!). Стога не чуди када „Економист“ хвали Бајдена због слања наоружања Украјини и иницијатива за јачање еколошки одговорне потрошње. Док је прво усмерено на (гео)политичко и војно дављење противника, друго служи да додатно ослаби како савезнике, тако и невољне учеснике у међународној заједници у којој се САД труде да и даље воде главну реч, макар на рачун старе славе, декларативно стварајући на глобалном нивоу простор који је „сигуран за демократију“. То је политика која је победила на овим изборима за Конгрес.
Западни естаблишмент на чијем су челу Сједињене Америчке Државе показао је виталност самом чињеницом да може функционисати када је на његовом челу Џозеф Бајден. Али све има рок трајања. Објашњавајући Француску револуцију, Викор Иго у својим Јадницима пише: „Облак се гомилао хиљаду и пет стотина година. После петнаест векова, провалио се. Ви оптужујете удар грома.“
Облаци се над Америком гомилају, а електрично пражњење је почело с председником Трампом. Но не треба губити из вида да Републиканску партију чекају озбиљне реформе. Поред структурних промена, републиканцима су потребне и оне кадровске у врху партије, како би могли артикулисати политику којом ће изазвати све слабости демократског естаблишмента, уместо да као Калимеро кукају о неправдама и свађају се са својим демократским противницима. Лице које фигурира као алтернатива Трампу је гувернер Флориде Роналд Десантис, о чему сведоче бројне анкете. Међутим, све остаје несигурно, осим тога да је зенит утицаја либералистичког блока прошао и да његово сунце иде ка заласку и да брана која дуже држи јаче пуца. Колико брзо ће ново јутро осванути, зависи и од оних који нуде алтернативу, која свакако мора бити боља од онога што су на последњим изборима прорицали они који су највљивали „велики црвени талас“.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *