Maršalov plan bez Maršala

Indirektni gubitnik ukrajinskog rata, Berlin, kreće u ambiciozni, ekonomski i politički, profitabilan projekat obnove Ukrajine, s novim Maršalovim planom, makar i bez američkog učešća, uz uslovljavanje da se ova nesrećna zemlja „evropeizuje“ uključivanjem u unutrašnje EU tržište (nemačko) po uzoru na onaj prvobitni Maršalov plan koji je „amerikanizovao“ Zapadnu Evropu

U političku orbitu lansirana je još jedna ideja o „replici“ čuvenog Plana za obnovu razrušene Evrope posle Drugog svetskog rata, poznatijeg po imenu njegovog autora, tadašnjeg državnog sekretara Sjedinjenih Američkih Država Džordža Maršala. Sada bi to trebalo da bude plan za obnovu Ukrajine, izvorno evropska inicijativa, a prevashodno nemački interes, politički i, posebno, ekonomski, bez Maršala (Vašingtona) iako će i američke pare dobro doći.
Plan o „novom Maršalu“ lansirao je nemački kancelar Olaf Šolc, uz sadejstvo predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen: ideja o planu velikih poslovnih i političkih ambicija obelodanjena je nedavno u autorskom tekstu na stranicama najuticajnijeg nemačkog dnevnika „Frankfurter algemajne cajtunga“, koji potpisuju ovo dvoje Nemaca.
Obično su, u neka minula vremena, ovakve inicijative „rađane“ ortački, u tandemu Berlin (ranije Bon) – Pariz, uključujući i onu koja je trebalo da pacifikuje prostor na kojem već mesecima bukti rat – Minsk jedan i Minsk dva. Ovom prilikom to, upadljivo, nije učinjeno. Na toj relaciji, u potaji i javno, varniči na mnogim tačkama. Lista sporenja se uvećava. Od neslaganja oko svrsishodnosti ograničavanja cene gasa do različitih ideja i inicijativa oko izgradnje novih (afričkih) gasovoda.
Dvojac koji je predstavljao pokretačku snagu, motor, integracija gleda u mnogo čemu razroko. Evropska familija jedri u nikad veću neizvesnost s kojom se svet suočava bez kormilara. Francuski predsednik Emanuel Makron ne krije nezadovoljstvo zbog nemačkog „soliranja“. Učinio je to direktno nedavno na EU samitu. Ni poslednji susret s nemačkim kancelarom Olafom Šolcom u Jelisejskoj palati, iako su domaćini želeli da pokažu kako je „prijateljstvo (još) živo“, nije promenio prilično sumornu sliku. [restrict]

NEMAČKO PRIVREDNO ČUDO Novi Maršalov plan za Ukrajinu predstavlja očigledno poduhvat velikih poslovnih, ali i političkih ambicija. Jedno bez drugog ne ide. Kao što nije išlo ni sa onim prvobitnim, Maršalovim, koji su realizovale SAD od 1947. do decembra 1951. godine. Iako je u prvom planu bio privredni oporavak Evrope, njegova suština bila je politička: trebalo je, i na taj način, suzbiti ekspanziju (istočnog, sovjetskog) komunizma i obuzdati rastuću popularnost kompartija na zapadu kontinenta. U Italiji i Francuskoj, posebno.
Maršalov plan je u ekonomskom smislu inicijalno imao zaista veliki značaj. Sve zapadnoevropske države ostvarile su zahvaljujući američkoj finansijskoj pomoći – a ona je, ukupno, iznosila ondašnjih 13 milijardi dolara (stručnjaci kažu da bi ta suma odgovarala iznosu od današnjih 150 milijardi dolara) – impresivan privredni rast, a razorena Zapadna Nemačka je, zahvaljujući dobrim delom i tom „kvascu“, ostvarila svoje čuveno „privredno čudo“.
Političke posledice američkog Maršalovog plana bile su, međutim, dalekosežnije. To nije bio čist altruizam, priznala je, prilikom obeležavanja njegove 70-godišnjice (2017) tadašnja nemačka kancelarka Angela Merkel. Bio je to američki interes: trebalo je evropske zemlje, uklanjanjem barijera, uključiti u trgovinsko i poslovno partnerstvo sa SAD. Noam Čomski bio je još direktniji: Maršalov plan bio je okvir za velike američke privatne investicije u Evropi i time postao temelj za uzlet multinacionalnih korporacija i ekspanziju američke privrede.
Analitičari su u tome saglasni: Maršalov plan je zaista izvršio „amerikanizaciju Evrope“. Ne samo u poslovnom, ekonomskom smislu. Ubrzao je, u tržišnom smislu, njenu integraciju (otvoren je time put ka današnjoj Evropskoj uniji), ali i oštru, ideološku, političku i vojnu podelu kontinenta: na njegovoj podlozi, i strahu od „agresivnog komunizma“, nastao je zapadni vojni savez – NATO.
U toj podeli kontinenta svoju ulogu imala je i Moskva. SAD su dotadašnjem ratnom savezniku, Sovjetskom Savezu, ponudile učešće u Maršalovom planu. Ali uslovno: Vašington je zahtevao, uz davanje novca, političke i ekonomske reforme (recept „amerikanizacije“) i spoljnu kontrolu.
Staljin je to ne samo promptno odbio: zabranio je istočnim zemljama, pod njegovom kontrolom, uključujući i Istočnu Nemačku, uzimanje Maršalovih (američkih) para. Moskva je lansirala, kao kontru, za ove zemlje svoj, „Molotovljev plan“, po imenu šefa sovjetske diplomatije Vjačeslava Mihajloviča Molotova. Molotovljev plan je bio manje izdašan i uspešan od onog Maršalovog. Dovoljan, međutim, da se ruski zvaničnici mogu danas pozivati i na njega. Učinio je to nedavno Dmitrij Medvedev. Odbijajući kao apsurdnu ideju Poljske da joj Rusija „nadoknadi vojne gubitke“ tokom Drugog svetskog rata, bivši ruski predsednik, a i sada aktivni političar i zvaničnik, podsetio je Varšavu na „milijarde dolara ruske (sovjetske) pomoći“.

PODUHVAT ZA GENERACIJE A kakve su namere novog Šolcovog, zasad samo u nagoveštaju, nemačkog Maršalovog plana za Ukrajinu? Očigledno, bar u ekonomskom, ali i, makar usput, političkom smislu, slične onom američkom: evropeizacija Ukrajine i profit nemačke privrede. Nemački kancelar upozorava da je reč o velikom poslu, „poduhvatu za generacije“, koji nije u stanju da, pojedinačno i sama, realizuje „nijedna zemlja, nijedan donator, nijedna međunarodna institucija“. Berlin će, kaže, animirati, zbog toga, kao predsedavajući (bogatoj) formaciji G7.
Pitanje je koliko će Vašington biti spreman da „zaigra na nemačku kartu“: ne samo republikanski kongresmeni nego sve učestalije i iz redova Bajdenovih demokrata upozoravaju da „pomoć Kijevu ima svoje limite“. A od 93 milijarde dolara koje su se dosad ulile u Ukrajinu (prevashodno u oružju) najviše je američkih para. Tako bi nemački Maršalov plan za Ukrajinu mogao da prođe bez (američkog) Maršala: izdašnijeg udela u evropskom (nemačkom) poduhvatu.
Kako i odakle „namaknuti“ veliki novac? Ukrajinski premijer Denis Šmihal je na ukrajinsko-nemačkom forumu u Berlinu rekao da je potrebno obezbediti (ogromnih) 750 milijardi evra. Šolc barata i sa sazivanjem donatorske međunarodne konferencije. Ali, i pre svega, računa na privatne ulagače i kompanije. Pokušava da ih motiviše pod geslom: svako ko ulaže u Ukrajinu, ulaže u buduću članicu Evropske unije. Na insistiranje (Nemice) Ursule fon der Lajen, Kijev je, naprečac, dobio usred rata status kandidata.
Sve su to „sanjarije o budućnosti“, kao da replicira socijaldemokratskom kancelaru njegov zamenik i ministar privrede iz redova Zelenih Robert Habek: Akutna je i urgentna „zimska pomoć“: generatori, transformatori, popravka oštećene električne mreže imaju „apsolutni prioritet“. I „urgentni“ Habek, međutim, misli na „dan posle“. Ukrajina je, kaže, „vrhunski partner“ (sirovine, energija, dobavljač), pa je svaki napor da se ova zemlja uključi u unutrašnje evropsko (čitaj prevashodno: nemačko) tržište „vredan velikog truda“.
Naglašeno pragmatični i poslovni Nemci, koji su, usput da kažemo, veliki gubitnici rata u Ukrajini, ne čekaju. Ne samo da umanje štetu. Pedeset velikih firmi i poslovnih sistema već je sastavilo „dosije“ o ekonomskoj „invaziji“, čim to prilike dozvole. Opet uz politička uslovljavanja poput onih koje je svojevremeno, uz Maršalov plan, Vašington zahtevao od Evropljana. Ukrajina je, podsećaju, i pre rata bila visoko korumpirana država. Kijev mora u obnovi zemlje prihvatiti „evropske standarde“, javne tendere, jednostavne procedure za investitore i ulagače.
A šansa za biznis je, očigledno, velika. O tome svedoče i čelni ljudi velikog proizvođača građevinskog materijala „Fiksit“. Nemačka firma je već u Ukrajini. Osim fabrike stotinak kilometara južno od Kijeva, užurbano gradi novu, veliku fabriku u Lavovu. Očekuju se poslovni „bum“: potražnja za građevinskim materijalom već je ogromna, oštećeno je, do sada, 130.000 kuća, više stotina preduzeća, škole, putevi, mostovi…
Treba samo uspostaviti, i jačati, poverenje zvaničnog Kijeva koji optužuje zvanični Berlin da je, zarad jeftinog ruskog gasa i ekonomskog prosperiteta, maćehinski gledao na interese Ukrajinaca. Spisak „grešnika“ među nemačkim liderima iz kijevske vizure je dugačak, od Gerharda Šredera, u čije vreme je sklopljen sporazum o izgradnji „Severnog toka 1“, preko Angele Merkel do sadašnjih čelnih ljudi, kancelara Olafa Šolca i šefa države Franka Valtera Štajnmajera.
Nesuglasice su kulminirale u aprilu. Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski javno je ponizio Štajnmajera: u času kad se Nemac nalazio u Varšavi, na putu ka Ukrajini, zabranio mu je da dođe u Kijev. Berlin je uz škrgut zuba oćutao tu blamažu. Znak tihog protesta bilo je kancelarovo oklevanje da krene ukrajinskom stazom kojom su uveliko i često jezdili njegovi koalicioni partneri, šefica diplomatije Analena Berbok i ministar privrede Robert Habek. Berbokova dva puta, a predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen (čak) tri puta.
Iz trećeg pokušaja, posle dva neuspela (drugi su sprečili, kažu, bezbednosni razlozi) u Kijev je, konačno, stigao i Štajnmajer. Njega su ukrajinski zvaničnici, od doskorašnjeg ambasadora oštrog jezika u Berlinu Andreja Melnika do predsednika Zelenskog dugo držali „na nišanu“ među onima koji su zbog ruskog gasa „stavili na kocku slobodu i bezbednost“.
Komentarišući Štajnmajeovu posetu, urednik ukrajinske redakcije nemačkog javnog servisa „Dojče vele“ Ojgen Tajze u tekstu „Predsednik Nemačke konačno u Kijevu“, objavljenom 29. oktobra, jetko podseća da je Štajnmajer, i posle aneksije Krima, „verovao u san o bezbednosti od Vankuvera do Vladivostoka“.
Ovaj autor bar u nečemu hvali Štajnmajera: priznao je, kaže, sopstvene greške, iako njegova zemlja, Nemačka, još nije povratila neupitno poverenje. Da bi bila viđena, „ne samo kao glavni platiša“ već kao zaista „pokretačka snaga Evrope“, ona mora da povrati poverenje, i u Ukrajini. Berlin nikada više zbog jeftinog ruskog gasa neće „staviti na kocku slobodu i bezbednost“. A kancelar je spreman da se, „radi bezbednost slobodne Evrope“, ako je potrebno, direktno „suprotstavi autoritarnoj Rusiji“. I da konačno, nakon osam meseci „ruskih ratnih zločina“, odbaci „socijaldemokratsku mantru“ da je mir u Evropi nemoguć bez Rusije.
„Pokajnik“ Štajnmajer primljen je, sada, kao prijatelj, pa su ukrajinsko-nemački odnosi, piše „Dojče vele“, počeli konačno da se normalizuju. Sada je krajnje vreme da se „otklone emocionalne tenzije“. Sve drugo ne bi bilo pravedno „prema ogromnim naporima Berlina da pomogne Ukrajini“: Nemačka je primila milion ukrajinskih izbeglica, nakon „početnih teškoća“, Berlin isporučuje važne sisteme oružja, a sada želi da preuzme „vodeću ulogu u obnovi zemlje.“
Ali Ukrajincima to nije dovoljno. Šolc će pokazati da je konačno „na pravom putu“ ako se saglasi sa onim što traže dve članice njegovog kabineta, šefica diplomatije Analena Berbok i ministarka odbrane Kristin Lambreht: da se utrostruči budžet za vojnu pomoć Ukrajini…