Маршалов план без Маршала

Индиректни губитник украјинског рата, Берлин, креће у амбициозни, економски и политички, профитабилан пројекат обнове Украјине, с новим Маршаловим планом, макар и без америчког учешћа, уз условљавање да се ова несрећна земља „европеизује“ укључивањем у унутрашње ЕУ тржиште (немачко) по узору на онај првобитни Маршалов план који је „американизовао“ Западну Европу

У политичку орбиту лансирана је још једна идеја о „реплици“ чувеног Плана за обнову разрушене Европе после Другог светског рата, познатијег по имену његовог аутора, тадашњег државног секретара Сједињених Америчких Држава Џорџа Маршала. Сада би то требало да буде план за обнову Украјине, изворно европска иницијатива, а превасходно немачки интерес, политички и, посебно, економски, без Маршала (Вашингтона) иако ће и америчке паре добро доћи.
План о „новом Маршалу“ лансирао је немачки канцелар Олаф Шолц, уз садејство председнице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен: идеја о плану великих пословних и политичких амбиција обелодањена је недавно у ауторском тексту на страницама најутицајнијег немачког дневника „Франкфуртер алгемајне цајтунга“, који потписују ово двоје Немаца.
Обично су, у нека минула времена, овакве иницијативе „рађане“ ортачки, у тандему Берлин (раније Бон) – Париз, укључујући и ону која је требало да пацификује простор на којем већ месецима букти рат – Минск један и Минск два. Овом приликом то, упадљиво, није учињено. На тој релацији, у потаји и јавно, варничи на многим тачкама. Листа спорења се увећава. Од неслагања око сврсисходности ограничавања цене гаса до различитих идеја и иницијатива око изградње нових (афричких) гасовода.
Двојац који је представљао покретачку снагу, мотор, интеграција гледа у много чему разроко. Европска фамилија једри у никад већу неизвесност с којом се свет суочава без кормилара. Француски председник Емануел Макрон не крије незадовољство због немачког „солирања“. Учинио је то директно недавно на ЕУ самиту. Ни последњи сусрет с немачким канцеларом Олафом Шолцом у Јелисејској палати, иако су домаћини желели да покажу како је „пријатељство (још) живо“, није променио прилично суморну слику.

[restrict]

НЕМАЧКО ПРИВРЕДНО ЧУДО Нови Маршалов план за Украјину представља очигледно подухват великих пословних, али и политичких амбиција. Једно без другог не иде. Као што није ишло ни са оним првобитним, Маршаловим, који су реализовале САД од 1947. до децембра 1951. године. Иако је у првом плану био привредни опоравак Европе, његова суштина била је политичка: требало је, и на тај начин, сузбити експанзију (источног, совјетског) комунизма и обуздати растућу популарност компартија на западу континента. У Италији и Француској, посебно.
Маршалов план је у економском смислу иницијално имао заиста велики значај. Све западноевропске државе оствариле су захваљујући америчкој финансијској помоћи – а она је, укупно, износила ондашњих 13 милијарди долара (стручњаци кажу да би та сума одговарала износу од данашњих 150 милијарди долара) – импресиван привредни раст, а разорена Западна Немачка је, захваљујући добрим делом и том „квасцу“, остварила своје чувено „привредно чудо“.
Политичке последице америчког Маршаловог плана биле су, међутим, далекосежније. То није био чист алтруизам, признала је, приликом обележавања његове 70-годишњице (2017) тадашња немачка канцеларка Ангела Меркел. Био је то амерички интерес: требало је европске земље, уклањањем баријера, укључити у трговинско и пословно партнерство са САД. Ноам Чомски био је још директнији: Маршалов план био је оквир за велике америчке приватне инвестиције у Европи и тиме постао темељ за узлет мултинационалних корпорација и експанзију америчке привреде.
Аналитичари су у томе сагласни: Маршалов план је заиста извршио „американизацију Европе“. Не само у пословном, економском смислу. Убрзао је, у тржишном смислу, њену интеграцију (отворен је тиме пут ка данашњој Европској унији), али и оштру, идеолошку, политичку и војну поделу континента: на његовој подлози, и страху од „агресивног комунизма“, настао је западни војни савез – НАТО.
У тој подели континента своју улогу имала је и Москва. САД су дотадашњем ратном савезнику, Совјетском Савезу, понудиле учешће у Маршаловом плану. Али условно: Вашингтон је захтевао, уз давање новца, политичке и економске реформе (рецепт „американизације“) и спољну контролу.
Стаљин је то не само промптно одбио: забранио је источним земљама, под његовом контролом, укључујући и Источну Немачку, узимање Маршалових (америчких) пара. Москва је лансирала, као контру, за ове земље свој, „Молотовљев план“, по имену шефа совјетске дипломатије Вјачеслава Михајловича Молотова. Молотовљев план је био мање издашан и успешан од оног Маршаловог. Довољан, међутим, да се руски званичници могу данас позивати и на њега. Учинио је то недавно Дмитриј Медведев. Одбијајући као апсурдну идеју Пољске да јој Русија „надокнади војне губитке“ током Другог светског рата, бивши руски председник, а и сада активни политичар и званичник, подсетио је Варшаву на „милијарде долара руске (совјетске) помоћи“.

ПОДУХВАТ ЗА ГЕНЕРАЦИЈЕ А какве су намере новог Шолцовог, засад само у наговештају, немачког Маршаловог плана за Украјину? Очигледно, бар у економском, али и, макар успут, политичком смислу, сличне оном америчком: европеизација Украјине и профит немачке привреде. Немачки канцелар упозорава да је реч о великом послу, „подухвату за генерације“, који није у стању да, појединачно и сама, реализује „ниједна земља, ниједан донатор, ниједна међународна институција“. Берлин ће, каже, анимирати, због тога, као председавајући (богатој) формацији Г7.
Питање је колико ће Вашингтон бити спреман да „заигра на немачку карту“: не само републикански конгресмени него све учесталије и из редова Бајденових демократа упозоравају да „помоћ Кијеву има своје лимите“. А од 93 милијарде долара које су се досад улиле у Украјину (превасходно у оружју) највише је америчких пара. Тако би немачки Маршалов план за Украјину могао да прође без (америчког) Маршала: издашнијег удела у европском (немачком) подухвату.
Како и одакле „намакнути“ велики новац? Украјински премијер Денис Шмихал је на украјинско-немачком форуму у Берлину рекао да је потребно обезбедити (огромних) 750 милијарди евра. Шолц барата и са сазивањем донаторске међународне конференције. Али, и пре свега, рачуна на приватне улагаче и компаније. Покушава да их мотивише под геслом: свако ко улаже у Украјину, улаже у будућу чланицу Европске уније. На инсистирање (Немице) Урсуле фон дер Лајен, Кијев је, напречац, добио усред рата статус кандидата.
Све су то „сањарије о будућности“, као да реплицира социјалдемократском канцелару његов заменик и министар привреде из редова Зелених Роберт Хабек: Акутна је и ургентна „зимска помоћ“: генератори, трансформатори, поправка оштећене електричне мреже имају „апсолутни приоритет“. И „ургентни“ Хабек, међутим, мисли на „дан после“. Украјина је, каже, „врхунски партнер“ (сировине, енергија, добављач), па је сваки напор да се ова земља укључи у унутрашње европско (читај превасходно: немачко) тржиште „вредан великог труда“.
Наглашено прагматични и пословни Немци, који су, успут да кажемо, велики губитници рата у Украјини, не чекају. Не само да умање штету. Педесет великих фирми и пословних система већ је саставило „досије“ о економској „инвазији“, чим то прилике дозволе. Опет уз политичка условљавања попут оних које је својевремено, уз Маршалов план, Вашингтон захтевао од Европљана. Украјина је, подсећају, и пре рата била високо корумпирана држава. Кијев мора у обнови земље прихватити „европске стандарде“, јавне тендере, једноставне процедуре за инвеститоре и улагаче.
А шанса за бизнис је, очигледно, велика. О томе сведоче и челни људи великог произвођача грађевинског материјала „Фиксит“. Немачка фирма је већ у Украјини. Осим фабрике стотинак километара јужно од Кијева, ужурбано гради нову, велику фабрику у Лавову. Очекују се пословни „бум“: потражња за грађевинским материјалом већ је огромна, оштећено је, до сада, 130.000 кућа, више стотина предузећа, школе, путеви, мостови…
Треба само успоставити, и јачати, поверење званичног Кијева који оптужује званични Берлин да је, зарад јефтиног руског гаса и економског просперитета, маћехински гледао на интересе Украјинаца. Списак „грешника“ међу немачким лидерима из кијевске визуре је дугачак, од Герхарда Шредера, у чије време је склопљен споразум о изградњи „Северног тока 1“, преко Ангеле Меркел до садашњих челних људи, канцелара Олафа Шолца и шефа државе Франка Валтера Штајнмајера.
Несугласице су кулминирале у априлу. Украјински председник Володимир Зеленски јавно је понизио Штајнмајера: у часу кад се Немац налазио у Варшави, на путу ка Украјини, забранио му је да дође у Кијев. Берлин је уз шкргут зуба оћутао ту бламажу. Знак тихог протеста било је канцеларово оклевање да крене украјинском стазом којом су увелико и често јездили његови коалициони партнери, шефица дипломатије Аналена Бербок и министар привреде Роберт Хабек. Бербокова два пута, а председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен (чак) три пута.
Из трећег покушаја, после два неуспела (други су спречили, кажу, безбедносни разлози) у Кијев је, коначно, стигао и Штајнмајер. Њега су украјински званичници, од доскорашњег амбасадора оштрог језика у Берлину Андреја Мелника до председника Зеленског дуго држали „на нишану“ међу онима који су због руског гаса „ставили на коцку слободу и безбедност“.
Коментаришући Штајнмајеову посету, уредник украјинске редакције немачког јавног сервиса „Дојче веле“ Ојген Тајзе у тексту „Председник Немачке коначно у Кијеву“, објављеном 29. октобра, јетко подсећа да је Штајнмајер, и после анексије Крима, „веровао у сан о безбедности од Ванкувера до Владивостока“.
Овај аутор бар у нечему хвали Штајнмајера: признао је, каже, сопствене грешке, иако његова земља, Немачка, још није повратила неупитно поверење. Да би била виђена, „не само као главни платиша“ већ као заиста „покретачка снага Европе“, она мора да поврати поверење, и у Украјини. Берлин никада више због јефтиног руског гаса неће „ставити на коцку слободу и безбедност“. А канцелар је спреман да се, „ради безбедност слободне Европе“, ако је потребно, директно „супротстави ауторитарној Русији“. И да коначно, након осам месеци „руских ратних злочина“, одбаци „социјалдемократску мантру“ да је мир у Европи немогућ без Русије.
„Покајник“ Штајнмајер примљен је, сада, као пријатељ, па су украјинско-немачки односи, пише „Дојче веле“, почели коначно да се нормализују. Сада је крајње време да се „отклоне емоционалне тензије“. Све друго не би било праведно „према огромним напорима Берлина да помогне Украјини“: Немачка је примила милион украјинских избеглица, након „почетних тешкоћа“, Берлин испоручује важне системе оружја, а сада жели да преузме „водећу улогу у обнови земље.“
Али Украјинцима то није довољно. Шолц ће показати да је коначно „на правом путу“ ако се сагласи са оним што траже две чланице његовог кабинета, шефица дипломатије Аналена Бербок и министарка одбране Кристин Ламбрехт: да се утростручи буџет за војну помоћ Украјини…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *