Баук празне приче

О сукобу западног канона и културе „освешћености“

Већ деценијама су хуманистичке дисциплине, а нарочито историја и књижевност, жртве културног рата у Америци. Последњих година културни рат посредством „холивудске фабрике снова“ доспева у жижу глобалне јавности и следствено постаје предмет интересовања светске публике. Идеолошки мотивисано „дотеривање“ хуманистичких дисциплина има последицу у свету реалних односа моћи. Они који се усуђују да се успротиве падају као жртве „културе отказивања“, а земље у којима се све то одвија доспевају у стање безбедносне угрожености услед пада квалитета високог образовања. Напослетку, све се дешава због сукоба око тога како треба причати приче које су старе хиљаде година

Коментаришући стање на светским универзитетима, један од највећих живих историчара Шкот Најл Фергусон рекао је недавно за „Дартмут ривју“: „Не верујем у интелектуалне иновације и напредак у атмосфери страха. Данас свако ко похађа било који од етаблираних универзитета у САД мора повести рачуна о начину на који говори, као да живи у тоталитарном режиму, јер је под присмотром чак и у учионици. Уколико изговори нешто што не би требало, подлеже дисциплиновању мимо било каквог реда и процеса. Овакву појаву сматрам обесхрабрујућом. Мој први савет студентима је да поведу рачуна о ономе што причају. Други је да бирају оне студијске програме који су мање идеологизовани. Историја, нажалост, није један од њих. Постаје све теже и теже достићи било какав квалитет на већини катедри које се баве историјом у свету.“
У августу ове године „твитер руља“ се острвила на председника Америчке асоцијације историчара Џејмса Свита. Његов грех био je у историографској „задртости“, која би у мање „прогресивним“ деловима света била окарактерисана као доследност. Он се усудио да у ауторском тексту за „Хисторикал перспективс“, званични магазин Асоцијације, преиспита и уздрма слику о свету афроамеричког ропства, наводећи једноставне историјске чињенице. Дочекан је „на нож“, као да су страхоте страдања Афроамериканца мање ако се о њиховој трагедији приповеда нијансираније и историјски веродостојније.
Путујући кроз Гану, Свит је запазио да је јавно сећање на афроамеричко ропство потпуно у духу прекоокеанске „освешћености“ о ужасима које су афрички народи преживели у Новом свету. Пословично одан научном методу и детаљима ради историјске истине, одлучио се да у свом полупутописном тексту изнесе податке који су у супротности с преовлађујућим наративом у Гани и у САД. На пример, да су локалне афричке елите добровољно и свесно слале своје сународнике у ланце белих људи након што би их поразили у међусобним сукобима. Или да је значајан број робова одвођен у Латинску Америку, некада и у већем обиму него у Северну.

[restrict]

ПОЛИТИЧКИ АГИТПРОП Тиме је дирнуо у осињак политичке коректности, уносећи сиву боју у манихејски свет америчке јавности. Откако је „Њујорк тајмс“ покренуо „Пројекат 1619“, као једну од теоријских подлога покрета „освешћивања“ (воук културе) 2019. године, а поводом 400. годишњице довођења првих робова из Африке у Северну Америку, положај Афроамериканаца као повлашћене жртве америчке историје додатно је санкционисан. Проблем је у томе што аутори на овом пројекту клизе у тоталитаризам, настојећи да са позиције моћи једног од најутицајнијих медија у свету искриве слику о прошлости Сједињених Америчких Држава. Та настојања се крећу у спектру од тврдњи да „САД нису биле демократија док је Афроамериканци нису таквом створили“ (као да су некад то и постале) до тврдњи „да сви увек краду афроамеричку музику“.
Вероватно спора не би било да се овај пројекат представља као политички агитпроп, а не као арбитар историјских истина. Међу сталним ауторима на овом пројекту је свега један историчар са Принстона. Други аутор који се може похвалити академском каријером је социолог. Остале судије тог дислоцираног ad hoc врховног суда САД су новинари и новинарке „Њујорк тајмса“ и један подкастер.
Џон Елис, аутор капиталне студије „Изгубљена литература“ из 1997. године, запазио је да је „до пре двадесет година било незамисливо да од свих људи, универзитетски професори заступају став да универзитети треба да имају политичку функцију, да се на њима заговарају политичке и друштвене промене и да усађују одређене политичке светоназоре у своје студенте“. Двадесет година касније управо такво становиште је пракса. Елис не протестује јер су универзитети катализатори револуционарних стремљења и ауле у којима се укрштају копља у политичким дебатама. Напротив, то је украс аутономије универзитета. Али је проблем у привилегованости једног става у односу на све остале који се укидају.
„Атмосфера страха“ оковала је западне универзитете, са циљем да се студенти и сами укључе у обезбожене крсташке ратове академске елите. Па је тако, ради оспособљавања за културне ратове, број доктората стечених на историјске теме датиране после 1800. године на америчким универзитетима порастао за 18 посто између 2003. и 2013. године, док је број доктората на теме из периода пре 1800. године (дакле за историјски период од преко пет миленијума) опао у истом периоду за четири одсто.
Едвард Халет Кар, један од највећих историчара 20. века и аутор капиталне књиге „Шта је историја“, још 1961. године жалио се на ерозију историјског знања услед претеране специјализације, а четврт века касније уредница часописа „Хистори тудеј“ констатовала је да нам услед подела дисциплине на нпр. „социјалну, женску и интелектуалну историју“ од „историје преостаје само ситниш“. Ово може деловати магловито у свести лаика који се не бави историјом, али треба имати у виду да је у међувремену престижни Универзитет Стенфорд још 1963. укинуо курс историје под називом „Западна цивилизација“. За њим су следили и други универзитети. Биланс је поражавајући.
Истраживање из претходне деценије показује да је свега 11 одсто студената прве године историје једног престижног британског универзитета било у стању да наведе једног британског премијера из 19. века. Свега 31 одсто студената је знао да наведе где се одиграо Бурски рат. Чак 17 одсто њих је мислило да се Оливер Кромвел (17. век) борио код Хестингса (битка у 11. веку), а 25 одсто њих је промашило век у коме се одиграо Први светски рат.
Стање свести једне нације о сопственој прошлости није показатељ стања у образовању, али јесте индикативно. Проценти говоре јасније. Према подацима Витгенштајн центра, високообразовани Американци чинили су 40 одсто високообразованих становника света 1950. године. Тај удео је пао на 27 одсто 1990. године. Данас, САД располажу са свега 16 одсто светске популације високообразованих, са тенденцијом да ће тај постотак пасти на 10 одсто, чиме ће заостајати за Индијом, чији ће удео бити 11 одсто, односно Кином, чији ће удео бити 13 одсто, до 2040. године.
„Форин аферс“ је овај проблем „кризе у образовању“ назвао „безбедносном претњом по САД“, али и упркос томе млади Американци немају интереса да уписују колеџе. Стручњаци са Америчког института за предузетништво овај став младих Американца правдају тиме што су амерички универзитети „бирократизовани и идеологизовани“. Другим речима, тамо студенте чека страх од културе отказивања, конфузне политике идентитета и професори који се понашају као телали котерија које немају везе са академском заједницом, а не као предавачи на услузи младим људима жељним знања.
Интересантно је да се ова криза најбоље очитује у кризи студија англистике. Западни књижевни канон, монолитна структура сазидана од безброј прича и приповести, која је расла вековима, надограђујући се у дугом ходу од Хомера до Хемингвеја, разбијена је у тренутку када су професори себе почели да сматрају протагонистима друштвених промена. Квир теорије и студије рода, постколонијализам и студије културе заменили су једноставне курикулуме који су носили монотона имена „Беовулф“ или „Данте“. Битно је подвући да није проблем што постоје и „нове студије“. Тешкоћа је у томе што се уводе уместо старих, „превазиђених“ курикулума.
Резултати су се убрзо обелоданили. Са 4,3 одсто удела у броју дипломираних студената 1995/1996. у САД, англисти су пали на 3,7 одсто удела 2004, односно 1,9 одсто удела 2018. године. „Велика је разлика између тражења скривеног смисла једне песме и њеног тумачења са циљем налажења оне интерпретације која ће најбоље допринети рушењу патријархата“, лаконски је сажео проблем савременог тумачења западног канона амерички књижевни критичар и правник Стенли Фиш. Изгледа да су студенти то разумели.

ИРАЦИОНАЛНИ СТРАХ ОД „ФАШИЗМА“ Међутим, без западног канона Запад не постоји, и најтврдокорнији поборници „освешћености“ и политичке коректности су свесни овог проблема. Стога се уместо рушењу западног канона стреми његовом компромитовању. Поступак компромитације се укратко може описати као одузимање аутентичности великим причама из историје или књижевности. Главни алат у томе је америчка фабрика снова – Холивуд.
Свет епике, средњовековља и антике, митова и фантастике, сазидан је од мотива који по природи импонују десничарима, али и припадницима бројних култура које су остале мимо матице атлантске културе „освешћивања“. Данас, свет богова и хероја делује анахроно. Два највећа пројекта куће Амазон ослоњена су на писце средњовековних романси, односно херојске фантастике: Џона Р. Р. Толкина и Роберта Џордана. Док нам је први подарио кованицу „повратак краља“ која може бити лозинка истински реакционарних снага у Европи, други нам доноси причу о „завету десет нација“ кога се не би постидели чланови Вишеградске групе у најбољим годинама пре „украјинске кризе“.
Сама чињеница да Амазон, Нетфликс и ХБО посежу за овим причама сведочи о томе да су мотиви западног канона и даље највреднији капитал Запада. Ипак, потребно је измирити непомирљиво. Потребно је алатима тоталитаризма превести описане приповести на језик „освешћености“. Последице би биле катастрофалне по поредак кад се то не би учинило. У култној „Игри престола“ ХБО-а, један од већ иконичних ликова светске историје телевизије каже: „Историја света је историја великих разговора у елегантним собама.“ Овакве идеје превише миришу на идеју о завери, која је према речима Умберта Ека довољна за „фашизам“. Као уосталом „култ традиције“ или „култ хероја“. Још је тај самопроглашени детектор „фашизма“ знао како се игра игра самопотврђивања, па је у тексту, у коме је дела Светог Августина описао као пречицу до фашизма, назначио како је „први Јенки кога је упознао“ када су Американци пожурили да с мафијом ослободе Италију од Мусолинија био – „црнац Џозеф“.
У страху од баука „фашизма“, који и председник Бајден налази у бирачима својих политичких противника, рађа се мобилизацијски потенцијал културе „освешћености“. У тој борби је свака врста бласфемије дозвољена, а корифеји тог покрета су управо они најистуренији – радници у филмској и телевизијској индустрији.
Британски „Ченел 5“ је пре неколико година снимао серију о краљици трагичне судбине – Ани Болен. Њу је тумачила Џоди Тарнер Смит, Јамајканка рођена у Британији. Продуценти овај необични избор нису тумачили уметничким разлозима, већ сличностима које црна глумица има са историјском личношћу Ане Болејн: „обе су јаке, мислеће и изузетно интелигентне жене“. Читава сценографија има једну ману – прича о прелепој жени једног од најживописнијих енглеских краљева Хенрија VIII делује неаутентично.
Ако узмемо у обзир историјски однос Енглеза не само према другим расама него и према другим културама, епска драма о кући Тјудор се претвара у јефтини игроказ који треба да, „зихерашки“ играјући на препознатљивост приче, „пошаље поруку“ свим Јамајканкама да је могуће постати принцеза у свету који Енглеска за Јамајканце гради. И овде се очитује један вид тоталитаризма који пророци нове цивилизације распростиру не само преко нашег савременог схватања историје него и на нашу сентименталну представу о прошлости.
Али ко би идеју о црној Ани Болејн могао да „прогута“? Студенти историје који не знају када је био Први светски рат? Студенти књижевности који уместо Шекспира изучавају квир студије? Ни они, имајући у виду неуспех серије.
Стога се оцу западног канона приступило, у најмању руку, деликатније. Скандалозна адаптација Хомера у Петерсеновој режији (Троја, 2004) лишена је присуства богова, његови јунаци имају битно другачије судбине од оних које су описане у Илијади, а већина ликова из спева је изостала. Филм се завршава поруком Одисеја (Шон Бин) о неповратном времену хероја којих више нема, иако су вековима присутни у колективном сећању човечанства. Ликови у филму су первертоване верзије својих хомеровских извора, будући да више личе на америчке „самостворене“ људе са Дивљег запада, којима, како каже Петерсенов Ахил (Бред Пит), и „сами богови завиде“. Хибрис је могао понети хомеровске јунаке, али су хомеровским јунацима богови на дрскост одговарали казном.
Следећа неуспешна екранизација Хомера у серији „Троја: пад града“ (Би-Би-Си, Нетфликс, 2018) дала нам је прилику да видимо, као у случају Ане Болејн, црног Ахила, који је ту само да би се овог пута показало да црнац може бити полубог. Како ни ова адаптација није покупила ловорике од публике, донета је прека одлука Оксфорда да се Хомер укине на класичним студијама 2020. године. Иако у међувремену повучена, остаје питање колико је ова одлука парадигма способности западне интелектуалне елите да изађе на крај са оним што јој смета. Ситуација је утолико тужнија јер јој смета управо камен темељац на коме почива. Другим речима, једино решење би било културолошко самоубиство. У том правцу је већ кренуо Принстон, који је укинуо грчки и латински са класичних студија, како би се борио против „институционалног расизма“.
Напослетку, друге недеље овог месеца завршено је приказивање најскупље серије свих времена – „Прстенова моћи“, снимљене по делу невољно убаченог у Западни канон Џона Р. Р. Толкина. Толкинов легендаријум који је квинтесенција индоевропске митологије, надограђен хришћанском вером самог аутора, свакако представља једну од политички најнекоректнијих савремених прича Запада.
Толкиново дело слави интервенцију богова у свету који Петерсен није смео да призна у Троји, слави „белопуте деве“ које „Канал 5“ није смео да прикаже у серији о Ани Болејн, и евоцира читав низ архетипских слика које одударају од савремених наратива о потреби за „освешћењем“. На страницама „Печата“ је већ објашњено колико је епохални промашај ова серија била, што се мирна срца може рећи и по окончању њене прве сезоне. Читав смисао ове серије срачунат је, као у случају црне Ане Болејн и црног Ахила, на показивање контекста у коме „буцкаста црнкиња“ може бити принцеза. Као и у претходним случајевима, рефлекс тоталитарног друштва је нарушио аутентичност дела.
Ове истине су очигледне. Међутим, остаје питање да ли се оно што је очигледно може саопштити без последица тамо где се мора саопштити да би имало ефекта. На Западу. Са чуђењем и унезвереношћу смо гледали како се за време протеста под вођством покрета „Црни животи вреде“ руше статуе и споменици који симболизују национални идентитет нација које смо некад сматрали великим. За исиловце који руше Палмиру можемо рећи да су фанатизовани верници. Шта се може рећи за оне који су рушили у Америци? Која су есхатолошка обећања и запаљиве поруке загрејали њихове душе за такву мржњу и рушилаштво?
Чини се да се „терет белог човека“ враћа кући. Тај „терет“ није био заиста терет него стег који је служио као покриће за злочине које су у име Империје лучоноше либерализма, демократије и просветитељства чинили по читавом свету. Управо су ти „бели људи“ данас најгласнији, док се као флагеланти наочиглед глобализованог света бичују и позивају нас под претњом бомбама да приступимо њиховој сулудој процесији самокажњавања, да њиховим бичевима изложимо не само своја тела него и своја уверења и оно што је наше сентиментално васпитање.
У том смислу, култура „отказивања“ као оперативни инструмент културе „освешћености“ евоцира фарсично понављање Сократове смрти. Древни филозоф је убијен под оптужбом да је кварио омладину. Данашње тоталитарно друштво Запада, налик стројевима Трећег рајха и земаља комунистичког лагера, чува своју омладину од свих „Сократа“ овог света. Задатак мислећих људи да преиспитују владајуће наративе који је некада био обезбеђиван волтеријанским жаром у одбрани слободе говора, постао је најопаснији подвиг, раван прометејском. И напослетку, ништа од тога не би било спорно да нам се читав тај сет „вредности“ не представља као „борба за слободу“. Све и да јесте, шта је „борба за слободу“ ако о њој ћути наш земљак Хомер?

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *