Bauk prazne priče

O sukobu zapadnog kanona i kulture „osvešćenosti“

Već decenijama su humanističke discipline, a naročito istorija i književnost, žrtve kulturnog rata u Americi. Poslednjih godina kulturni rat posredstvom „holivudske fabrike snova“ dospeva u žižu globalne javnosti i sledstveno postaje predmet interesovanja svetske publike. Ideološki motivisano „doterivanje“ humanističkih disciplina ima posledicu u svetu realnih odnosa moći. Oni koji se usuđuju da se usprotive padaju kao žrtve „kulture otkazivanja“, a zemlje u kojima se sve to odvija dospevaju u stanje bezbednosne ugroženosti usled pada kvaliteta visokog obrazovanja. Naposletku, sve se dešava zbog sukoba oko toga kako treba pričati priče koje su stare hiljade godina

Komentarišući stanje na svetskim univerzitetima, jedan od najvećih živih istoričara Škot Najl Ferguson rekao je nedavno za „Dartmut rivju“: „Ne verujem u intelektualne inovacije i napredak u atmosferi straha. Danas svako ko pohađa bilo koji od etabliranih univerziteta u SAD mora povesti računa o načinu na koji govori, kao da živi u totalitarnom režimu, jer je pod prismotrom čak i u učionici. Ukoliko izgovori nešto što ne bi trebalo, podleže disciplinovanju mimo bilo kakvog reda i procesa. Ovakvu pojavu smatram obeshrabrujućom. Moj prvi savet studentima je da povedu računa o onome što pričaju. Drugi je da biraju one studijske programe koji su manje ideologizovani. Istorija, nažalost, nije jedan od njih. Postaje sve teže i teže dostići bilo kakav kvalitet na većini katedri koje se bave istorijom u svetu.“
U avgustu ove godine „tviter rulja“ se ostrvila na predsednika Američke asocijacije istoričara Džejmsa Svita. Njegov greh bio je u istoriografskoj „zadrtosti“, koja bi u manje „progresivnim“ delovima sveta bila okarakterisana kao doslednost. On se usudio da u autorskom tekstu za „Historikal perspektivs“, zvanični magazin Asocijacije, preispita i uzdrma sliku o svetu afroameričkog ropstva, navodeći jednostavne istorijske činjenice. Dočekan je „na nož“, kao da su strahote stradanja Afroamerikanca manje ako se o njihovoj tragediji pripoveda nijansiranije i istorijski verodostojnije.
Putujući kroz Ganu, Svit je zapazio da je javno sećanje na afroameričko ropstvo potpuno u duhu prekookeanske „osvešćenosti“ o užasima koje su afrički narodi preživeli u Novom svetu. Poslovično odan naučnom metodu i detaljima radi istorijske istine, odlučio se da u svom poluputopisnom tekstu iznese podatke koji su u suprotnosti s preovlađujućim narativom u Gani i u SAD. Na primer, da su lokalne afričke elite dobrovoljno i svesno slale svoje sunarodnike u lance belih ljudi nakon što bi ih porazili u međusobnim sukobima. Ili da je značajan broj robova odvođen u Latinsku Ameriku, nekada i u većem obimu nego u Severnu. [restrict]

POLITIČKI AGITPROP Time je dirnuo u osinjak političke korektnosti, unoseći sivu boju u manihejski svet američke javnosti. Otkako je „Njujork tajms“ pokrenuo „Projekat 1619“, kao jednu od teorijskih podloga pokreta „osvešćivanja“ (vouk kulture) 2019. godine, a povodom 400. godišnjice dovođenja prvih robova iz Afrike u Severnu Ameriku, položaj Afroamerikanaca kao povlašćene žrtve američke istorije dodatno je sankcionisan. Problem je u tome što autori na ovom projektu klize u totalitarizam, nastojeći da sa pozicije moći jednog od najuticajnijih medija u svetu iskrive sliku o prošlosti Sjedinjenih Američkih Država. Ta nastojanja se kreću u spektru od tvrdnji da „SAD nisu bile demokratija dok je Afroamerikanci nisu takvom stvorili“ (kao da su nekad to i postale) do tvrdnji „da svi uvek kradu afroameričku muziku“.
Verovatno spora ne bi bilo da se ovaj projekat predstavlja kao politički agitprop, a ne kao arbitar istorijskih istina. Među stalnim autorima na ovom projektu je svega jedan istoričar sa Prinstona. Drugi autor koji se može pohvaliti akademskom karijerom je sociolog. Ostale sudije tog dislociranog ad hoc vrhovnog suda SAD su novinari i novinarke „Njujork tajmsa“ i jedan podkaster.
Džon Elis, autor kapitalne studije „Izgubljena literatura“ iz 1997. godine, zapazio je da je „do pre dvadeset godina bilo nezamislivo da od svih ljudi, univerzitetski profesori zastupaju stav da univerziteti treba da imaju političku funkciju, da se na njima zagovaraju političke i društvene promene i da usađuju određene političke svetonazore u svoje studente“. Dvadeset godina kasnije upravo takvo stanovište je praksa. Elis ne protestuje jer su univerziteti katalizatori revolucionarnih stremljenja i aule u kojima se ukrštaju koplja u političkim debatama. Naprotiv, to je ukras autonomije univerziteta. Ali je problem u privilegovanosti jednog stava u odnosu na sve ostale koji se ukidaju.
„Atmosfera straha“ okovala je zapadne univerzitete, sa ciljem da se studenti i sami uključe u obezbožene krstaške ratove akademske elite. Pa je tako, radi osposobljavanja za kulturne ratove, broj doktorata stečenih na istorijske teme datirane posle 1800. godine na američkim univerzitetima porastao za 18 posto između 2003. i 2013. godine, dok je broj doktorata na teme iz perioda pre 1800. godine (dakle za istorijski period od preko pet milenijuma) opao u istom periodu za četiri odsto.
Edvard Halet Kar, jedan od najvećih istoričara 20. veka i autor kapitalne knjige „Šta je istorija“, još 1961. godine žalio se na eroziju istorijskog znanja usled preterane specijalizacije, a četvrt veka kasnije urednica časopisa „Histori tudej“ konstatovala je da nam usled podela discipline na npr. „socijalnu, žensku i intelektualnu istoriju“ od „istorije preostaje samo sitniš“. Ovo može delovati maglovito u svesti laika koji se ne bavi istorijom, ali treba imati u vidu da je u međuvremenu prestižni Univerzitet Stenford još 1963. ukinuo kurs istorije pod nazivom „Zapadna civilizacija“. Za njim su sledili i drugi univerziteti. Bilans je poražavajući.
Istraživanje iz prethodne decenije pokazuje da je svega 11 odsto studenata prve godine istorije jednog prestižnog britanskog univerziteta bilo u stanju da navede jednog britanskog premijera iz 19. veka. Svega 31 odsto studenata je znao da navede gde se odigrao Burski rat. Čak 17 odsto njih je mislilo da se Oliver Kromvel (17. vek) borio kod Hestingsa (bitka u 11. veku), a 25 odsto njih je promašilo vek u kome se odigrao Prvi svetski rat.
Stanje svesti jedne nacije o sopstvenoj prošlosti nije pokazatelj stanja u obrazovanju, ali jeste indikativno. Procenti govore jasnije. Prema podacima Vitgenštajn centra, visokoobrazovani Amerikanci činili su 40 odsto visokoobrazovanih stanovnika sveta 1950. godine. Taj udeo je pao na 27 odsto 1990. godine. Danas, SAD raspolažu sa svega 16 odsto svetske populacije visokoobrazovanih, sa tendencijom da će taj postotak pasti na 10 odsto, čime će zaostajati za Indijom, čiji će udeo biti 11 odsto, odnosno Kinom, čiji će udeo biti 13 odsto, do 2040. godine.
„Forin afers“ je ovaj problem „krize u obrazovanju“ nazvao „bezbednosnom pretnjom po SAD“, ali i uprkos tome mladi Amerikanci nemaju interesa da upisuju koledže. Stručnjaci sa Američkog instituta za preduzetništvo ovaj stav mladih Amerikanca pravdaju time što su američki univerziteti „birokratizovani i ideologizovani“. Drugim rečima, tamo studente čeka strah od kulture otkazivanja, konfuzne politike identiteta i profesori koji se ponašaju kao telali koterija koje nemaju veze sa akademskom zajednicom, a ne kao predavači na usluzi mladim ljudima željnim znanja.
Interesantno je da se ova kriza najbolje očituje u krizi studija anglistike. Zapadni književni kanon, monolitna struktura sazidana od bezbroj priča i pripovesti, koja je rasla vekovima, nadograđujući se u dugom hodu od Homera do Hemingveja, razbijena je u trenutku kada su profesori sebe počeli da smatraju protagonistima društvenih promena. Kvir teorije i studije roda, postkolonijalizam i studije kulture zamenili su jednostavne kurikulume koji su nosili monotona imena „Beovulf“ ili „Dante“. Bitno je podvući da nije problem što postoje i „nove studije“. Teškoća je u tome što se uvode umesto starih, „prevaziđenih“ kurikuluma.
Rezultati su se ubrzo obelodanili. Sa 4,3 odsto udela u broju diplomiranih studenata 1995/1996. u SAD, anglisti su pali na 3,7 odsto udela 2004, odnosno 1,9 odsto udela 2018. godine. „Velika je razlika između traženja skrivenog smisla jedne pesme i njenog tumačenja sa ciljem nalaženja one interpretacije koja će najbolje doprineti rušenju patrijarhata“, lakonski je sažeo problem savremenog tumačenja zapadnog kanona američki književni kritičar i pravnik Stenli Fiš. Izgleda da su studenti to razumeli.

IRACIONALNI STRAH OD „FAŠIZMA“ Međutim, bez zapadnog kanona Zapad ne postoji, i najtvrdokorniji pobornici „osvešćenosti“ i političke korektnosti su svesni ovog problema. Stoga se umesto rušenju zapadnog kanona stremi njegovom kompromitovanju. Postupak kompromitacije se ukratko može opisati kao oduzimanje autentičnosti velikim pričama iz istorije ili književnosti. Glavni alat u tome je američka fabrika snova – Holivud.
Svet epike, srednjovekovlja i antike, mitova i fantastike, sazidan je od motiva koji po prirodi imponuju desničarima, ali i pripadnicima brojnih kultura koje su ostale mimo matice atlantske kulture „osvešćivanja“. Danas, svet bogova i heroja deluje anahrono. Dva najveća projekta kuće Amazon oslonjena su na pisce srednjovekovnih romansi, odnosno herojske fantastike: Džona R. R. Tolkina i Roberta Džordana. Dok nam je prvi podario kovanicu „povratak kralja“ koja može biti lozinka istinski reakcionarnih snaga u Evropi, drugi nam donosi priču o „zavetu deset nacija“ koga se ne bi postideli članovi Višegradske grupe u najboljim godinama pre „ukrajinske krize“.
Sama činjenica da Amazon, Netfliks i HBO posežu za ovim pričama svedoči o tome da su motivi zapadnog kanona i dalje najvredniji kapital Zapada. Ipak, potrebno je izmiriti nepomirljivo. Potrebno je alatima totalitarizma prevesti opisane pripovesti na jezik „osvešćenosti“. Posledice bi bile katastrofalne po poredak kad se to ne bi učinilo. U kultnoj „Igri prestola“ HBO-a, jedan od već ikoničnih likova svetske istorije televizije kaže: „Istorija sveta je istorija velikih razgovora u elegantnim sobama.“ Ovakve ideje previše mirišu na ideju o zaveri, koja je prema rečima Umberta Eka dovoljna za „fašizam“. Kao uostalom „kult tradicije“ ili „kult heroja“. Još je taj samoproglašeni detektor „fašizma“ znao kako se igra igra samopotvrđivanja, pa je u tekstu, u kome je dela Svetog Avgustina opisao kao prečicu do fašizma, naznačio kako je „prvi Jenki koga je upoznao“ kada su Amerikanci požurili da s mafijom oslobode Italiju od Musolinija bio – „crnac Džozef“.
U strahu od bauka „fašizma“, koji i predsednik Bajden nalazi u biračima svojih političkih protivnika, rađa se mobilizacijski potencijal kulture „osvešćenosti“. U toj borbi je svaka vrsta blasfemije dozvoljena, a korifeji tog pokreta su upravo oni najistureniji – radnici u filmskoj i televizijskoj industriji.
Britanski „Čenel 5“ je pre nekoliko godina snimao seriju o kraljici tragične sudbine – Ani Bolen. Nju je tumačila Džodi Tarner Smit, Jamajkanka rođena u Britaniji. Producenti ovaj neobični izbor nisu tumačili umetničkim razlozima, već sličnostima koje crna glumica ima sa istorijskom ličnošću Ane Bolejn: „obe su jake, misleće i izuzetno inteligentne žene“. Čitava scenografija ima jednu manu – priča o prelepoj ženi jednog od najživopisnijih engleskih kraljeva Henrija VIII deluje neautentično.
Ako uzmemo u obzir istorijski odnos Engleza ne samo prema drugim rasama nego i prema drugim kulturama, epska drama o kući Tjudor se pretvara u jeftini igrokaz koji treba da, „ziheraški“ igrajući na prepoznatljivost priče, „pošalje poruku“ svim Jamajkankama da je moguće postati princeza u svetu koji Engleska za Jamajkance gradi. I ovde se očituje jedan vid totalitarizma koji proroci nove civilizacije rasprostiru ne samo preko našeg savremenog shvatanja istorije nego i na našu sentimentalnu predstavu o prošlosti.
Ali ko bi ideju o crnoj Ani Bolejn mogao da „proguta“? Studenti istorije koji ne znaju kada je bio Prvi svetski rat? Studenti književnosti koji umesto Šekspira izučavaju kvir studije? Ni oni, imajući u vidu neuspeh serije.
Stoga se ocu zapadnog kanona pristupilo, u najmanju ruku, delikatnije. Skandalozna adaptacija Homera u Petersenovoj režiji (Troja, 2004) lišena je prisustva bogova, njegovi junaci imaju bitno drugačije sudbine od onih koje su opisane u Ilijadi, a većina likova iz speva je izostala. Film se završava porukom Odiseja (Šon Bin) o nepovratnom vremenu heroja kojih više nema, iako su vekovima prisutni u kolektivnom sećanju čovečanstva. Likovi u filmu su pervertovane verzije svojih homerovskih izvora, budući da više liče na američke „samostvorene“ ljude sa Divljeg zapada, kojima, kako kaže Petersenov Ahil (Bred Pit), i „sami bogovi zavide“. Hibris je mogao poneti homerovske junake, ali su homerovskim junacima bogovi na drskost odgovarali kaznom.
Sledeća neuspešna ekranizacija Homera u seriji „Troja: pad grada“ (Bi-Bi-Si, Netfliks, 2018) dala nam je priliku da vidimo, kao u slučaju Ane Bolejn, crnog Ahila, koji je tu samo da bi se ovog puta pokazalo da crnac može biti polubog. Kako ni ova adaptacija nije pokupila lovorike od publike, doneta je preka odluka Oksforda da se Homer ukine na klasičnim studijama 2020. godine. Iako u međuvremenu povučena, ostaje pitanje koliko je ova odluka paradigma sposobnosti zapadne intelektualne elite da izađe na kraj sa onim što joj smeta. Situacija je utoliko tužnija jer joj smeta upravo kamen temeljac na kome počiva. Drugim rečima, jedino rešenje bi bilo kulturološko samoubistvo. U tom pravcu je već krenuo Prinston, koji je ukinuo grčki i latinski sa klasičnih studija, kako bi se borio protiv „institucionalnog rasizma“.
Naposletku, druge nedelje ovog meseca završeno je prikazivanje najskuplje serije svih vremena – „Prstenova moći“, snimljene po delu nevoljno ubačenog u Zapadni kanon Džona R. R. Tolkina. Tolkinov legendarijum koji je kvintesencija indoevropske mitologije, nadograđen hrišćanskom verom samog autora, svakako predstavlja jednu od politički najnekorektnijih savremenih priča Zapada.
Tolkinovo delo slavi intervenciju bogova u svetu koji Petersen nije smeo da prizna u Troji, slavi „belopute deve“ koje „Kanal 5“ nije smeo da prikaže u seriji o Ani Bolejn, i evocira čitav niz arhetipskih slika koje odudaraju od savremenih narativa o potrebi za „osvešćenjem“. Na stranicama „Pečata“ je već objašnjeno koliko je epohalni promašaj ova serija bila, što se mirna srca može reći i po okončanju njene prve sezone. Čitav smisao ove serije sračunat je, kao u slučaju crne Ane Bolejn i crnog Ahila, na pokazivanje konteksta u kome „buckasta crnkinja“ može biti princeza. Kao i u prethodnim slučajevima, refleks totalitarnog društva je narušio autentičnost dela.
Ove istine su očigledne. Međutim, ostaje pitanje da li se ono što je očigledno može saopštiti bez posledica tamo gde se mora saopštiti da bi imalo efekta. Na Zapadu. Sa čuđenjem i unezverenošću smo gledali kako se za vreme protesta pod vođstvom pokreta „Crni životi vrede“ ruše statue i spomenici koji simbolizuju nacionalni identitet nacija koje smo nekad smatrali velikim. Za isilovce koji ruše Palmiru možemo reći da su fanatizovani vernici. Šta se može reći za one koji su rušili u Americi? Koja su eshatološka obećanja i zapaljive poruke zagrejali njihove duše za takvu mržnju i rušilaštvo?
Čini se da se „teret belog čoveka“ vraća kući. Taj „teret“ nije bio zaista teret nego steg koji je služio kao pokriće za zločine koje su u ime Imperije lučonoše liberalizma, demokratije i prosvetiteljstva činili po čitavom svetu. Upravo su ti „beli ljudi“ danas najglasniji, dok se kao flagelanti naočigled globalizovanog sveta bičuju i pozivaju nas pod pretnjom bombama da pristupimo njihovoj suludoj procesiji samokažnjavanja, da njihovim bičevima izložimo ne samo svoja tela nego i svoja uverenja i ono što je naše sentimentalno vaspitanje.
U tom smislu, kultura „otkazivanja“ kao operativni instrument kulture „osvešćenosti“ evocira farsično ponavljanje Sokratove smrti. Drevni filozof je ubijen pod optužbom da je kvario omladinu. Današnje totalitarno društvo Zapada, nalik strojevima Trećeg rajha i zemalja komunističkog lagera, čuva svoju omladinu od svih „Sokrata“ ovog sveta. Zadatak mislećih ljudi da preispituju vladajuće narative koji je nekada bio obezbeđivan volterijanskim žarom u odbrani slobode govora, postao je najopasniji podvig, ravan prometejskom. I naposletku, ništa od toga ne bi bilo sporno da nam se čitav taj set „vrednosti“ ne predstavlja kao „borba za slobodu“. Sve i da jeste, šta je „borba za slobodu“ ako o njoj ćuti naš zemljak Homer?

[/restrict]