Američke pogrešne procene

Bezbednost i KiM

Hoće li konačno rešenje problema na Kosovu i Metohiji biti novi zajednički zločinački poduhvat zapadnih sila protiv srpskog naroda i Srbije?

Danas je potpuno jasno da SAD i ostale velike zapadne sile Kumanovski sporazum i Rezoluciju Saveta bezbednosti UN 1244 nikada nisu tretirale kao dokumenta koja otvaraju mogućnost za bezbednosno stabilizovanje Srbije, nego kao perfidno sredstvo za ostvarenje cilja koji nisu mogli postići oružanom agresijom NATO-a na Srbiju (SR Jugoslaviju). Bili su ubeđeni da će njihova podmukla diplomatija, tada još malo poznatom metodom „dvostruke kreativnosti“, dovesti stvar do kraja – otimanje KiM od Srbije i stvaranje nezavisne i međunarodno priznate „države Kosovo“. Činilo se da nema prepreke u ostvarenju toga cilja jer oni sastavljaju dokument kojim se zaustavlja rat, oni ga tumače i sprovode u praksi. Skrivena „dvosmislenost“ je suština plana i zato nisu dali da se u dokumentu promeni ništa, nijedan zarez. Sve treba da izgleda kao da celovitost Srbije nije sporna, kao i prisustvo srpskih vojnih snaga na KiM, a da se u praksi, njihovim tumačenjima napisanog, sve to lako dovede u pitanje, odgodi, pa i anulira.
Napravili su samo jednu grešku – grešku u proceni, da je u pitanju deo teritorije koje se Srbija može lako odreći, a nisu shvatili onaj prevashodni značaj Kosova i Metohije za Srbe i Srbiju, koji se izdiže iznad pojma „teritorije“, duhovni, nacionalni, istorijski, znači suštinski za postojanje srpske nacije i države, pa i Srpske pravoslavne crkve. Nisu razumeli da Srbi svoju prošlost i postojanje vezuju za Kosovo i Metohiju, pa tako i svoju budućnost, koju ne vide bez ovoga što su oni videli kao običnu „teritoriju“. Pogrešno su procenili da oni, kao najveća i jedina svetska sila u tom trenutku, svaku malu državu mogu naterati da se u cilju opstanka odrekne „parčeta teritorije“. Njihova greška u proceni je logična, jer kako bi oni mogli shvatiti da za Srbe KiM nije samo teritorija, kada je zvanično priznanje njihove države i nacije više stotina godina mlađe od zidina srednjovekovnih manastira i crkava na KiM. Lako su upali u zamku neostvarivog plana jer nisu imali mnogo izbora za ono što su naumili – KiM je bilo jedino područje Srbije gde su mogli podstaći i organizovati oružanu pobunu. Sada je samo pitanje mogu li američki stratezi shvatiti razmere svoje pogrešne procene i da li su spremni da je priznaju. Nije tačno da SAD kao svetska sila ne priznaju svoje greške. Međutim, njihova priznanja grešaka za sada idu u pravcu da se kaju što negde nisu upotrebili još veću silu da problem brzo reše onako kako njima odgovara. Mogli bi jednom da se pokaju što su uopšte upotrebili silu i KiM je idealna prilika za to. [restrict]

NOVE STRATEGIJE Vojni način rešavanja problema na KiM ostao je u pamćenju Zapada kao neprijatna i neuspešna vojna avantura jer nisu dobro procenili dubinu korena srpstva na toj za Srbe svetoj zemlji, što je u praksi rezultiralo odsudnom odbranom u najtežim i skoro nemogućim uslovima. Takva odlučnost, hrabrost i snalažljivost u odbrani KiM koju su pokazali naši komandanti, oficiri i vojnici mora da zabrine svakog agresora i da ga prinudi da traži bolja rešenja. Istina, sve su pokušali, izgradili su američku vojnu bazu na Kosmetu, organizovali nasilni prevrat u Srbiji, uspostavili marionetsku vlast, podstakli brzopleto priznanje „Kosova“ kao svršen čin kosovske drame, ali do realizacije nisu stigli. Jednostavno rečeno, SAD uviđaju da ni prevara ni direktna sila nisu mehanizmi rešenja „kosovskog“ problema. Znači, ostaje nešto treće što bi trebalo da bude novi put do cilja. U međuvremenu SAD su „izmislile“ i utrenirale dve vrste novog rata – hibridni i proksi rat, koji su im prihvatljiviji i primamljiviji kao vojne strategije jer ispunjavaju drsko i prepotentno nastojanje SAD da pokreću ratove i postižu vojne ciljeve sa nultim gubicima u ljudstvu. Sada te dve vrste rata figuriraju kao primarna mogućnost američkog nastupanja prema svim državama koje im stoje na putu realizacije strateških ciljeva, pa tako i prema Srbiji. Kombinacija hibridnih i proksi napada je postala toliko pouzdana da na taj način napadaju i najvećeg protivnika, Rusiju, što pojačava opasnost da bi mogli na isti način ugroziti Srbiju.
Skoro da možemo odrediti datum kada je pala odluka da se na Srbiju krene agresivno. To je period rekonstrukcije američke diplomatije na Balkanu, gde u sastav operativnih diplomatsko-obaveštajnih timova, pored američkih, treba uračunati i britanske jastrebove. Nije novi američki ambasador Kristofer Hil došao na mesto zločina (kao ni britanski maršal, ser Stjuart Pič) da bi tražio mirno rešenje koje bi odgovaralo Srbima nego zbog nametanja antisrpskog rešenja pod pritiskom. Jaka je sumnja da je upravo on, stari majstor diplomatskih prevara, smislio novu podmuklu podvalu – francusko-nemački predlog koji sada, da bi pojačali pritisak, zovu „evropski“. Navodno, to je predlog EU kao zvaničnog posrednika u pregovorima Beograda i Prištine koji SAD samo podržavaju, iako je teško poverovati da Amerikanci nekome prepuštaju inicijativu. Pre će biti da je to samo nova predstava, gde su nam SAD odjednom dobar i dobronameran partner, koji je navodno u sve većem raskolu s Prištinom, dok nam Francuska i Nemačka uporno nameću „nepristojnu ponudu“ u vidu rešenja po modelu dve Nemačke.
Ako samo malo pojednostavimo stvari, njihovi planovi postaju jasno orijentisani na vojno rešenje statusa KiM. Drugačije rešenje u stvari i ne postoji ako problem mora da se reši brzo, na čemu Zapad insistira zbog rata u Ukrajini, jer situacija sa KiM čini svaku osudu Rusije u UN smešnom i ciničnom, znači neodrživom. Iza svakog orkestriranog napada na Rusiju pojavi se jednostavno pitanje, „a šta je sa Srbijom i KiM“, i svi napori Zapada padaju u vodu.
Međutim, iako je interes Zapada da probleme sa KiM reši brzo, u praksi je stvar procene da li je to moguće. Pokušaji da se Srbija dobrovoljno i u tišini odrekne KiM su propali, a perfidnost pritisaka na naš državni vrh slikovito je objasnio predsednik Aleksandar Vučić: „Od nas se traži da utakmicu koju igramo na kraju moramo izgubiti, s tim da nam se dozvoljava da tokom igre ostavimo dobar utisak na publiku.“ Oni praktično traže da im naše rukovodstvo, koje se svim silama bori za KiM, bude saučesnik u podmukloj otimačini, a oni će im zauzvrat pomoći da očuvaju svoju reputaciju kako bi ostali na vlasti. Opet su im procene katastrofalne i opet ne znaju ko je ko u Srbiji. Znači, ostaju nasilne metode, gde Srbija treba da bude krivac za eskalaciju nasilja. Zato nije čudno što su zapadne diplomate od svih poznatih i brojnih „modela“ pronašli onaj koji je najgori i potpuno neprihvatljiv za Srbiju jer model dve Nemačke podrazumeva „Kosovo“ kao članicu UN. Ako bi Srbija prihvatila ovaj predlog, predala bi KiM bez otpora i borbe, a naravno da je bitnim faktorima na Zapadu jasno da se to neće desiti. Nakon ovog odbijanja više neće biti važno što je Srbija ispunila sve obaveze iz Briselskog sporazuma, a Priština nije ispunila ništa, zato na ovaj predlog treba gledati kao na stvaranje povoda za novu vrstu ratnog nastupanja prema Srbiji – konvencijalnog, hibridnog ili proksi.
Već sam opstanak Aljbina Kurtija na političkoj sceni KiM sugeriše da je plan Zapada vojno rešenje. On je idealna ličnost za veštačko izazivanje latentne nesigurnosti, napetosti i konflikata, kao uvoda u sukobe svake vrste, pa i oružane. Svi znaju, pa tako i Zapad, da je on nasilna ličnost s revolucionarnim kompleksom koja ne preza od ratnog sukoba, nego ga svakodnevno podstiče i priželjkuje. Nesvestan posledica za region, pa i po sopstveni narod, on je idealna osoba za vođenje proksi rata protiv Srbije, i samo ostaje da vidimo da li je kao takav Zapadu i dalje potreban. Da nije krajnje opasno, bilo bi smešno – dok Zapad glumi zabrinutost i teške napore da uspostavi dijalog između Beograda i Prištine (dok Kurtija mole a on ih ignoriše), Kurti glumi „malog Zelenskog“. Iako je „Kosovo“ u ekonomskom haosu, on jedino traži oružje i podršku Zapada. Ubeđuje Zapad da će ih on zaštititi od „malih Rusa“ na Balkanu i čini se da njegove laži uspevaju. Oružje stiže, paravojska se naoružava i obučava a podrška ne nedostaje, što prikrivena, što javna. Serija obaveštajnog izviđanja famoznim dronovima sugeriše da su završne pripreme za oružani sukob u toku. Za sada nema naznaka da će neko sa Zapada obuzdati Kurtija, što znači da je on kao takav deo plana predstojećih događaja. Smešne su priče o tome da je on legalno izabran i da narod bira svoje političke vođe na „Kosovu“ jer SAD utiču na izbore u državama širom sveta, čak i u nekim moćnim zapadnim zemljama.

FAKTOR VREME Da li će se SAD i ostale zemlje Kvinte odlučiti za neku novu vrstu agresije najpre zavisi od njihove procene mogućnosti postizanja cilja za predviđeno vreme, pošto je vreme kao faktor postalo veoma bitna stavka donošenja odluka zbog rata u Ukrajini. Povod je već spreman – srpsko odbijanje „evropskog“ predloga sporazuma. Direktna agresija NATO-a u ovom trenutku ne čini se realna jer bi je osudio veliki broj država koje sada SAD pokušavaju da uvuku u antiruski front. To bi loše uticalo na sučeljavanje s Rusijom i moglo bi biti izrazito kontraproduktivno za opstanak NATO-a. Agresija totalnim hibridnim ratom, kakva se primenjuje prema Rusiji, iako je neki zovu „nevidljivi rat“, i te kako je vidljiva i jasno je da iza nje mora da stoji kolektivni Zapad. Nepovoljna okolnost je što je ona spora i pre svega uperena protiv civila, gde zbog nehumanih sankcija i izolacije postoji opasnost da se Srbija otvoreno svrsta na stranu onih koje Zapad tretira kao protivnike. Znači, bila bi trajno izgubljena za nekakve EU i NATO integracije sem potpunog i definitivnog poraza i predaje, što se od Srbije teško može očekivati. Tako proksi rat preko Kurtija postaje za njih najbolje rešenje jer tako mogu najlakše i najuverljivije prikriti svoje aktivno učešće u eventualnoj agresiji na Srbe i Srbiju.
Evropski posrednici ne žele da se bave konačnim statusom KiM jer im je jasno da bi nezakonita priznanja „Kosova“ doveli u pitanje. Postavljaju se tako kao da je to rešena stvar i u težištu aktivnosti im je samo međusobno priznanje. Njihova pristrasnost je toliko očita da vređa dostojanstvo Srba. Bezbednosne i životne probleme za Srbe koje je veštački stvorio Kurti samo odlažu „za mesec ili dva“ i to prikazuju kao veliki uspeh svoje diplomatije. Namerno ih ne rešavaju, nego samo odlažu, kako bi sve nagomilano upotrebili kumulativno, u jednom trenutku, jer očekuju da takav udar mora probiti oklop srpskog otpora. Taj „oklop“ je za sada visok stepen srpskog jedinstva Srba na KiM i nesporna i čvrsta odluka države Srbije da će svim sredstvima, pa i vojnim, štititi bezbednost i opstanak svog naroda na svojoj, srpskoj teritoriji. Izlazak Srba iz prištinskih institucija samo je verifikovao krajnju rešenost i naroda i države Srbije. To jeste iznenadilo i zbunilo Kurtija i njegove zapadne mentore, ali su male šanse da oni odustanu od svojih agresivnih planova. Treba im dati vremena da ih koriguju i prilagode novim uslovima.
Ako odustanu, ni to neće biti trajno, nego samo privremeno ako procene da je otpor Srba i Srbije u ovom trenutku isuviše jak, te da treba sačekati povoljniji trenutak. Dogovor je nemoguć jer uz aktivnu podršku Kvinte Prištinu interesuje samo međunarodno priznanje „države Kosovo“, a za Srbiju je to apsolutno neprihvatljivo. Po Rezoluciji Saveta bezbednosti UN, pa tako i po međunarodnom pravu na koje se danas svi deklarativno pozivaju, Kosovo i Metohija je u sastavu Srbije i nikakve jednostrane odluke niti ucene i pretnje sa Zapada to ne mogu promeniti. Da li su odustali znaćemo po tome ako ekspresno uklone Kurtija s političke scene KiM. Vreme je da Kvinta shvati da „Kosovo“ ne može biti nezavisna država, da ta ideja vodi direktno u ratni sukob i da je celokupna američka strategija za Balkan pogrešna.

[/restrict]