Америчке погрешне процене

Безбедност и КиМ

Опремају их, јачају и гурају у конфликт: Приштинске војне и полицијске снаге

Хоће ли коначно решење проблема на Косову и Метохији бити нови заједнички злочиначки подухват западних сила против српског народа и Србије?

Данас је потпуно јасно да САД и остале велике западне силе Кумановски споразум и Резолуцију Савета безбедности УН 1244 никада нису третирале као документа која отварају могућност за безбедносно стабилизовање Србије, него као перфидно средство за остварење циља који нису могли постићи оружаном агресијом НАТО-а на Србију (СР Југославију). Били су убеђени да ће њихова подмукла дипломатија, тада још мало познатом методом „двоструке креативности“, довести ствар до краја – отимање КиМ од Србије и стварање независне и међународно признате „државе Косово“. Чинило се да нема препреке у остварењу тога циља јер они састављају документ којим се зауставља рат, они га тумаче и спроводе у пракси. Скривена „двосмисленост“ је суштина плана и зато нису дали да се у документу промени ништа, ниједан зарез. Све треба да изгледа као да целовитост Србије није спорна, као и присуство српских војних снага на КиМ, а да се у пракси, њиховим тумачењима написаног, све то лако доведе у питање, одгоди, па и анулира.
Направили су само једну грешку – грешку у процени, да је у питању део територије које се Србија може лако одрећи, а нису схватили онај превасходни значај Косова и Метохије за Србе и Србију, који се издиже изнад појма „територије“, духовни, национални, историјски, значи суштински за постојање српске нације и државе, па и Српске православне цркве. Нису разумели да Срби своју прошлост и постојање везују за Косово и Метохију, па тако и своју будућност, коју не виде без овога што су они видели као обичну „територију“. Погрешно су проценили да они, као највећа и једина светска сила у том тренутку, сваку малу државу могу натерати да се у циљу опстанка одрекне „парчета територије“. Њихова грешка у процени је логична, јер како би они могли схватити да за Србе КиМ није само територија, када је званично признање њихове државе и нације више стотина година млађе од зидина средњовековних манастира и цркава на КиМ. Лако су упали у замку неостваривог плана јер нису имали много избора за оно што су наумили – КиМ је било једино подручје Србије где су могли подстаћи и организовати оружану побуну. Сада је само питање могу ли амерички стратези схватити размере своје погрешне процене и да ли су спремни да је признају. Није тачно да САД као светска сила не признају своје грешке. Међутим, њихова признања грешака за сада иду у правцу да се кају што негде нису употребили још већу силу да проблем брзо реше онако како њима одговара. Могли би једном да се покају што су уопште употребили силу и КиМ је идеална прилика за то.

[restrict]

НОВЕ СТРАТЕГИЈЕ Војни начин решавања проблема на КиМ остао је у памћењу Запада као непријатна и неуспешна војна авантура јер нису добро проценили дубину корена српства на тој за Србе светој земљи, што је у пракси резултирало одсудном одбраном у најтежим и скоро немогућим условима. Таква одлучност, храброст и сналажљивост у одбрани КиМ коју су показали наши команданти, официри и војници мора да забрине сваког агресора и да га принуди да тражи боља решења. Истина, све су покушали, изградили су америчку војну базу на Космету, организовали насилни преврат у Србији, успоставили марионетску власт, подстакли брзоплето признање „Косова“ као свршен чин косовске драме, али до реализације нису стигли. Једноставно речено, САД увиђају да ни превара ни директна сила нису механизми решења „косовског“ проблема. Значи, остаје нешто треће што би требало да буде нови пут до циља. У међувремену САД су „измислиле“ и утренирале две врсте новог рата – хибридни и прокси рат, који су им прихватљивији и примамљивији као војне стратегије јер испуњавају дрско и препотентно настојање САД да покрећу ратове и постижу војне циљеве са нултим губицима у људству. Сада те две врсте рата фигурирају као примарна могућност америчког наступања према свим државама које им стоје на путу реализације стратешких циљева, па тако и према Србији. Комбинација хибридних и прокси напада је постала толико поуздана да на тај начин нападају и највећег противника, Русију, што појачава опасност да би могли на исти начин угрозити Србију.
Скоро да можемо одредити датум када је пала одлука да се на Србију крене агресивно. То је период реконструкције америчке дипломатије на Балкану, где у састав оперативних дипломатско-обавештајних тимова, поред америчких, треба урачунати и британске јастребове. Није нови амерички амбасадор Кристофер Хил дошао на место злочина (као ни британски маршал, сер Стјуарт Пич) да би тражио мирно решење које би одговарало Србима него због наметања антисрпског решења под притиском. Јака је сумња да је управо он, стари мајстор дипломатских превара, смислио нову подмуклу подвалу – француско-немачки предлог који сада, да би појачали притисак, зову „европски“. Наводно, то је предлог ЕУ као званичног посредника у преговорима Београда и Приштине који САД само подржавају, иако је тешко поверовати да Американци некоме препуштају иницијативу. Пре ће бити да је то само нова представа, где су нам САД одједном добар и добронамеран партнер, који је наводно у све већем расколу с Приштином, док нам Француска и Немачка упорно намећу „непристојну понуду“ у виду решења по моделу две Немачке.
Ако само мало поједноставимо ствари, њихови планови постају јасно оријентисани на војно решење статуса КиМ. Другачије решење у ствари и не постоји ако проблем мора да се реши брзо, на чему Запад инсистира због рата у Украјини, јер ситуација са КиМ чини сваку осуду Русије у УН смешном и циничном, значи неодрживом. Иза сваког оркестрираног напада на Русију појави се једноставно питање, „а шта је са Србијом и КиМ“, и сви напори Запада падају у воду.
Међутим, иако је интерес Запада да проблеме са КиМ реши брзо, у пракси је ствар процене да ли је то могуће. Покушаји да се Србија добровољно и у тишини одрекне КиМ су пропали, а перфидност притисака на наш државни врх сликовито је објаснио председник Александар Вучић: „Од нас се тражи да утакмицу коју играмо на крају морамо изгубити, с тим да нам се дозвољава да током игре оставимо добар утисак на публику.“ Они практично траже да им наше руководство, које се свим силама бори за КиМ, буде саучесник у подмуклој отимачини, а они ће им заузврат помоћи да очувају своју репутацију како би остали на власти. Опет су им процене катастрофалне и опет не знају ко је ко у Србији. Значи, остају насилне методе, где Србија треба да буде кривац за ескалацију насиља. Зато није чудно што су западне дипломате од свих познатих и бројних „модела“ пронашли онај који је најгори и потпуно неприхватљив за Србију јер модел две Немачке подразумева „Косово“ као чланицу УН. Ако би Србија прихватила овај предлог, предала би КиМ без отпора и борбе, а наравно да је битним факторима на Западу јасно да се то неће десити. Након овог одбијања више неће бити важно што је Србија испунила све обавезе из Бриселског споразума, а Приштина није испунила ништа, зато на овај предлог треба гледати као на стварање повода за нову врсту ратног наступања према Србији – конвенцијалног, хибридног или прокси.
Већ сам опстанак Аљбина Куртија на политичкој сцени КиМ сугерише да је план Запада војно решење. Он је идеална личност за вештачко изазивање латентне несигурности, напетости и конфликата, као увода у сукобе сваке врсте, па и оружане. Сви знају, па тако и Запад, да је он насилна личност с револуционарним комплексом која не преза од ратног сукоба, него га свакодневно подстиче и прижељкује. Несвестан последица за регион, па и по сопствени народ, он је идеална особа за вођење прокси рата против Србије, и само остаје да видимо да ли је као такав Западу и даље потребан. Да није крајње опасно, било би смешно – док Запад глуми забринутост и тешке напоре да успостави дијалог између Београда и Приштине (док Куртија моле а он их игнорише), Курти глуми „малог Зеленског“. Иако је „Косово“ у економском хаосу, он једино тражи оружје и подршку Запада. Убеђује Запад да ће их он заштитити од „малих Руса“ на Балкану и чини се да његове лажи успевају. Оружје стиже, паравојска се наоружава и обучава а подршка не недостаје, што прикривена, што јавна. Серија обавештајног извиђања фамозним дроновима сугерише да су завршне припреме за оружани сукоб у току. За сада нема назнака да ће неко са Запада обуздати Куртија, што значи да је он као такав део плана предстојећих догађаја. Смешне су приче о томе да је он легално изабран и да народ бира своје политичке вође на „Косову“ јер САД утичу на изборе у државама широм света, чак и у неким моћним западним земљама.

Срби се не одричу ни светиња ни територије: Манастир Грачаница, Високи Дечани, Пећка патријаршија

ФАКТОР ВРЕМЕ Да ли ће се САД и остале земље Квинте одлучити за неку нову врсту агресије најпре зависи од њихове процене могућности постизања циља за предвиђено време, пошто је време као фактор постало веома битна ставка доношења одлука због рата у Украјини. Повод је већ спреман – српско одбијање „европског“ предлога споразума. Директна агресија НАТО-а у овом тренутку не чини се реална јер би је осудио велики број држава које сада САД покушавају да увуку у антируски фронт. То би лоше утицало на сучељавање с Русијом и могло би бити изразито контрапродуктивно за опстанак НАТО-а. Агресија тоталним хибридним ратом, каква се примењује према Русији, иако је неки зову „невидљиви рат“, и те како је видљива и јасно је да иза ње мора да стоји колективни Запад. Неповољна околност је што је она спора и пре свега уперена против цивила, где због нехуманих санкција и изолације постоји опасност да се Србија отворено сврста на страну оних које Запад третира као противнике. Значи, била би трајно изгубљена за некакве ЕУ и НАТО интеграције сем потпуног и дефинитивног пораза и предаје, што се од Србије тешко може очекивати. Тако прокси рат преко Куртија постаје за њих најбоље решење јер тако могу најлакше и најуверљивије прикрити своје активно учешће у евентуалној агресији на Србе и Србију.
Европски посредници не желе да се баве коначним статусом КиМ јер им је јасно да би незаконита признања „Косова“ довели у питање. Постављају се тако као да је то решена ствар и у тежишту активности им је само међусобно признање. Њихова пристрасност је толико очита да вређа достојанство Срба. Безбедносне и животне проблемe за Србе које је вештачки створио Курти само одлажу „за месец или два“ и то приказују као велики успех своје дипломатије. Намерно их не решавају, него само одлажу, како би све нагомилано употребили кумулативно, у једном тренутку, јер очекују да такав удар мора пробити оклоп српског отпора. Тај „оклоп“ је за сада висок степен српског јединства Срба на КиМ и неспорна и чврста одлука државе Србије да ће свим средствима, па и војним, штитити безбедност и опстанак свог народа на својој, српској територији. Излазак Срба из приштинских институција само је верификовао крајњу решеност и народа и државе Србије. То јесте изненадило и збунило Куртија и његове западне менторе, али су мале шансе да они одустану од својих агресивних планова. Треба им дати времена да их коригују и прилагоде новим условима.
Ако одустану, ни то неће бити трајно, него само привремено ако процене да је отпор Срба и Србије у овом тренутку исувише јак, те да треба сачекати повољнији тренутак. Договор је немогућ јер уз активну подршку Квинте Приштину интересује само међународно признање „државе Косово“, а за Србију је то апсолутно неприхватљиво. По Резолуцији Савета безбедности УН, па тако и по међународном праву на које се данас сви декларативно позивају, Косово и Метохија је у саставу Србије и никакве једностране одлуке нити уцене и претње са Запада то не могу променити. Да ли су одустали знаћемо по томе ако експресно уклоне Куртија с политичке сцене КиМ. Време је да Квинта схвати да „Косово“ не може бити независна држава, да та идеја води директно у ратни сукоб и да је целокупна америчка стратегија за Балкан погрешна.

[/restrict]

4 коментара

  1. Članak je vrlo jasan i poučan, ali nije sveobuhvatan, nije kompletan po suštinskim pitanjima rešavanja KiM: BRISELSKIM SPORAZUMOM – medjunarodnim dokumentom se otima KiM Slažemo se – SAD i Zapad ne poštuju, pogrešno tumače i zaobilaze Kumanovski sporazum i Rezoluciju UN 1244 i svim političkim i vojnim sredstvima zajedno sa Kosovom (i Srbijom preko Briselskog sporazuma) instaliraju nezavisnu državu “Kosovo”. Kao što kaže autor članka gosp. Ljuban Karan – skrivena “DVOSMISLENOST” je suština plana koju tumače kako njima odgovara (za svoje geostrateške planove, da stave šapu na Balkan i Baltik za širenje NATO na Ruske granice, da se razbije Srbija, otme Kosovo itd. Da naglasimo da Amerika nije “PROIZVELA” konflikt na Kosovu (albanizaciju-islamizaciju i etničko čišćenje Srba da se otme KiM) – nego je “iskoristila” konflikt. za razliku od drugih tačaka sveta gde SAD “proizvodi konflikte (Vijetnam, Irak, Libija…).

    “DVOSMISLEN” PLAN, dvosmislena politika, šta to znači, najbolji primer je Briselski sporazum: jedno se priča, drugačije tumači, a treće radi! konkretno:
    — Predmet sporazuma: normalizacija odnosa;
    — Tačke-Odredbe sporazuma: Kosovu su dati svi statusni atributi države sa granicom;
    — Žurba da se Kosovo kao nezavisna država učlani u UN i svim medjunarosnim organizacijama(!) – a u naslovu piše “Sporazum o normalizaciji odnosa Srbije i Kosova”(!). Perfidna taktika – dvosmislenost – da se otme KiM.
    ZAŠTO “NIJE” NORMALIZACIJA – da se omogući povratak 250-300.000 hiljada proteranih Srba na svoja ognjišta na KiM??? Zašto predsdnik Srbije koji vodi briselske pregovore, na agendi dijaloga nikada nije postavio pitanje povratka proteranih Srba? Iako su u svim pregovorima EU zvaničnici obaveštavali da su sva otvorena pitanja o Kosovu na stolu dijaloga, čak i ona koja do sada nisu postavljana??? Destruktivno je da nas političari “ubedjuju” da nije “realno” i “racionalno” (samo da se otarasimo KiM), a realno i racionalno je da Kosovo instalira vojsku Kosova, pravi vojno-policijske baze na granici Jarinje i Brnja, vrši raznovrsne zulume nad srbima…? Dvosmislen plan. primeri u nastavku:… Hvala na objavi!

  2. Да ли редакција зна шта се ради кад је читаоцима коментара на неку тему онемогућено да гласају “за” или “против”?
    То се дешава од прошлог броја Печата и наставља у овом. Хоће ли стално да буде тако? Треба ли да престанемо да пишемо коментаре? Да ли су они неком засметали?

    За горњи коментар гласам “ЗА”!

    • Tоплица

      Немам тај проблем са Печатом, али кад бих га имао, најзадње што бих помислио – да је то ствар Печата. Сваки такав акт, било које редакције било ког листа, рђав је знак у друштву. И право говорећи, посматрајући све, овде и около – Печат се још добро и држи !

      Аутор ЉК уистину нам помаже да понешто схватимо из области тако важне а мало присутне међу нама, и иначе слабо политички поткованима. Шта ми на овом месту, и у овом времену још можемо ? Сведоци смо да бројни критичари политичких потеза власти, по правилу испусте најглавнији проблем – физичког опстанка ! Од чега преживети током неодређено дугог периода конфронтације са грозним непријатељима ? Не амнестирам никога, јер и сам и сам убеђен да се могло другим путем, а да се овим наопаким кренуло котрљајући се линијом мањег отпора од почетка. Колико год да смо храбри ратници, бар толико смо и слаби са противничком страном у четири зида. Откад Небојша Катић апелује да се овако и оволико не вежемо за оне који нам осим смрти ништа друго не желе ?! А сад, бар да истрајемо у том непризнавању, и да не потписујемо никакав двозначан акт који би шиптарима био довољан за ступање у НАТО. Ако се ту одржимо ведрије дане ћемо дочекати. У противном, издаја достојна срамотног нестанка свих нас !

  3. Nastavak komentara

    Briselski sporazum je perfidni dvosmisleni plan da se otme-preda KiM. U naslovu se govori o “normalizaciji odnosa” Srbije i Kosova – a u tekstu sporazuma su Kosovu dati svi statusni atributi države sa granicom(!): “teritorijalni integitet i suverenitet Srbije nad Kosovom kao sastavnim delom Srbije – predat je albancima” (Srbija ugasila sve svoje državne institucije a Srbe integrisala u kosovske institucije). Sledi:

    — Prva tačka sporazuma: Postojaće Asocijacija/Zajednica opština u kojima Srbi čine većinsko stanovništvo na Kosovu. Članstvo će biti otvoreno za svaku drugu opštinu pod uslovom da se o tome saglase članovi.
    Analiza: zašto da mogu da se u ZSO priključe i druge opštine – to se pokazalo u realizaciji sporazuma o sudstvu i tužilaštvi na srpskom delu, severu K.M.: na 4 srpske opštine Albanci su priključili 3 albanske opštine (ukupno 7), koje su imale trostruko veći broj stanovništva u odnosu na srpske opštine (to je i Vučić tada potvrdio) – na osnovu toga su Albanci dobili isti broj albanskih sudija i tužilaca u ZSO kao i Srbi: ZSO postao ZASO (Zajednica albansko-srpskih opština). Zašto su i pod čiji uticaj 4 srpske opštine primile u svoj sastav 3 albanske opštine kada se radi o Zajednici srpskih opština (ZSO)?

    — Druga tačka: ZSO će biti uspostavljena na osnovu statuta. Pravne garancije će pružiti merodavno pravo i ustavno pravo – koje države(!) – nije naznačeno (Kosovo), prikriva se od naroda. Nije naznačena država ni u sporazumu 2015 godina, kada je M. Djurić rekao da je Srbija pobedila 5:0, a i Vučić je bio veoma zadovoljan pregovorima. Ako nakon toga, 2016-17 godine Kosovo ništa nije ispunilo-implementiraklo za ZSO – zašto Srbija nije tražila zamrzavanje sporazuma dok Kosovo sve sporazume ne ispuni, nego je do danas ispunjavala sve zahteve Kosova – predala energetiku, telekomunikacije, prihvatila kosovske reciprocitete kao da je nezavisna država – što upućuje na zaključak da je ZSO kao alibi ostavljen za kraj – konačno rešenje kada će Kosovo kao pristati da formira ZSO koja nema zakonodavno-izvršna ovlašćenja, upravljaće po zakonima i ustavu Kosova kao sve kosovske opštine, – proglasiće kompromis za potpisivanje sveouhvatnog pravno obavezujućeg sporazuma o normalizaciji odnosa, nakon čega će Kosovo zvanično dobiti status nezavisne države za članstvo u UN.
    Zanimljivo je što se prećutkuje da na kraju 15-te tačke Briselskog sporazuma: Ostala dokumenta: “o integrisanom upravljanju administrativnim prelazima” piše: Kosovo prepoznaje administrativne prelaze kao graanica (za Kosovo granica), a za Srbiju je administrativna linija. Kada Srbi dodju do administrativne linije – ne mogu da predju na Kosovo jer je za Kosovo granica koju brani naoružana “Rosu” policija-vojska Kosova To nema nigde u svetu. Sve se radi perfidno i smišljeno da se preda Kosovo Albancima-Šiptarima za ulazak Srbije u EU. Ima brojnih argumentovanih primera dvosmislenih, perfidnih i štetnih rešenja protiv nacionalnih interesa Srbije. Da ne dužim mnogo. Hvala na razumevanju!.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *