Zapad otkrio još jedan “zločin” ruskih hakera! Koje tajne krije telefon Liz Tras?

Piše Viktoriя Nikiforova

Kao političarka, Liz Tras je mrtva, ali njeno delo i dalje živi. Tokom vikenda, cela Britanija je raspravljala o hakovanju njenog mobilnog telefona. Ko je to uradio? Pa, prirodno, „ruski hakeri koji rade za Putina“. „Ruski hakeri“ su takvi sferni špijuni u vakuumu, koji London upregne kad god krene na još jednu provokaciju.

Ako je verovati britanskim medijima, onda je dobra stara Engleska bukvalno pretrpana Petrovima i Boširovima, koji tamo uvek nešto raspiruju – i to na najvišem nivou. Magloviti Albion u takvim scenarijima izgleda kripto-kolonija Moskve.
Nije jasno, međutim, zašto su misteriozni hakeri morali da hakuju telefon Liz Tras. Engleski političari su u stanju da kažu svakakve stvari telefonom bez ikakvih provala. Setimo se kako je britanski ministar odbrane, otvorivši mobilni telefon sa Vovanom i Leksusom, objavio nekoliko prilično teških državnih tajni. Odnosno, Liz bi mogla samo da pozove i pita šta vam sve treba. I rekla bi vam

Nejasno je šta bi tako zanimljivo moglo da se čuva u njenom telefonu? Recept za podmlađujuću masku za lice? Nova dijeta? “Želite li da znate kako je Liz Truas smršala? Svako jutro popije čašu na prazan stomak …”.

Štaviše, hakovanje mobilnog telefona dogodilo se još kada je Tras bila britanski ministar spoljnih poslova. Šta je ova „malo luda devojka “ (po Vladimiru Putinu) svima je tada bilo jasno i bez upućenih. Tenk, kapa ušanka, „od Tatara do Mongola“, „Britanija nikada neće priznati Voronjež“… Ovo je, izvinite moj francuski, bilo dno.
Pa, ako su hakeri tamo iskopali neke kompromitujuće dokaze, zašto ih onda nisu aktivirali tokom izbora kako bi je sprečili da bude premijer? To se samo može pripisati vizantijskom lukavstvu Rusa. Pogledali su njenu prepisku, preslušali pozive i odlučili – ovakvog premijera Britanija nikada nije imala. Ovo je naša bomba.
Mnogo je čudnih stvari u ovoj priči. U leto, kada je Liz rekla kolegama da je hakovana, Boris Džonson je naredio „zamračenje informacija”. Prevedeno na ruski, to znači da je premijer te zemlje jednostavno zabranio slobodnim i nezavisnim britanskim medijima da objave bilo šta o ovom skandalu. Očigledno, i on je nekako inspirisao misteriozne hakere na ideju o zamračenju, oni su se krotko složili i odlučili da sačekaju sa svojom ucenom.

Odajmo poštu plemenitosti Džonsona. U to vreme on je još uvek bio premijer, a Liz je, sudeći po curenju informacija, aktivno razgovarala sa svojim kolegom Kvazi Kvartengom. Sagovornici nisu štedeli na ne baš laskavim definicijama Borisa. Ipak, odlučio je da spase stranku od skandala, shvatajući da nenaklonost biračkog tela već probija stranku.
Prema izvoru, „Liz je bila veoma zabrinuta da joj kompromitujući dokazi neće dozvoliti da postane premijer, i nije mogla da spava“. Posle nekog vremena, sekretar kabineta Sajmon Kejs je produžio moratorijum na informisanje. Tada se Liz osećala malo bolje. Ponovo je počela da spava dovoljno, postala premijerka i istovremeno promenila broj mobilnog.
Sa sledećim mobilnim telefonom sve se pokazalo izuzetno teškim. Liz mnogima nije  rekla svoj novi broj, a ministri često nisu mogli da dođu do nje. Ovo je trajalo prilično dugo. Svet se kolebao na ivici trećeg svetskog rata, britanske obaveštajne službe su spremale i sprovodile akte međunarodnog terorizma poput dizanja Severnog toka u vazduh, a premijer zemlje petljao je sa novim telefonom, pokušavajući da shvati kako da uveze kontakte sa starogtelefona i zašto ovo dugme ne radi tako, kao ranije, i gde su svi moji mačji emodžiji.

Nedugo pre kraja mandata, Trusova je naučila da barata telefonom, ali onda – nova nesreća. Predsednik Putin je nagovestio Evropljanima da bi „ruža vetrova mogla da se okrene u pravcu onih koji sprovode nuklearne ucene protiv Rusije“. To je samo naučna činjenica, ali Liz se iz nekog razloga uplašila i počela da gugla „ružu vetrova“.
Poslednje dane svog mandata premijerka Engleske provela je u stalnim konsultacijama sa meteorolozima i specijalistima za radio zaštitu. „Liz je bila samo opsednuta pravcem vetra“, priseća se izvor Dejli Mejla. „Gledala je vremensku prognozu ceo dan.“
Nakon što je Liz otišla u penziju, tema mobilnog telefona konačno je puštena da procuri u štampu. Izvori britanskih novinara tvrde da su najstrašniji kompromitujući dokazi dostupni na telefonu Liz Tras pregovori kao ministra spoljnih poslova sa evropskim kolegama na temu isporuke oružja i finansijskih injekcija Ukrajini.
Čak i javno, gospođa Tras je vršila pritisak na Evropljane u tom pogledu. Nije teško zamisliti šta je bilo u ličnim pregovorima, kakav rečnik i opšti ton. Čvrsto, mora biti, „Jebena EU“ – nezaboravni slogan Viktorije Nuland. Ali evropskim političarima, ma koliko naduvali obraze, takav tretman nije stran. Skandal se ne može napraviti od tog materijala.

Što je još gore, Liz je mogla, iz dubine svoje neiskvarene duše, da počne da objašnjava svojim NATO saveznicima da Ukrajina zaista nema nikakve veze s tim, već da jednostavno mora hitno da zarati sa Rusijom. Takvo priznanje bi izgledalo glupo – Zapad svom snagom krije svoje prave ciljeve, ali Tras zaista nije najpametnija žena.
Nehotice se priseća da je jedno vreme o njenoj preljubi sa oženjenim kolegom raspravljala cela zemlja. Skandal je toliko odjeknuo da je kolega nastradao. Bio je oženjen investicionom bankarkom – ne, ne, nije ono što ste mislili. Investicioni bankar je bila žena i, naravno, ostavila je izdajnika svog srca, a on je ostao bez ulaganja. Supružnik Tras je, naprotiv, oprostio nesrećnoj ženi i prihvatio je nazad u porodicu, ali se u javnosti još uvek raspravlja ko je bio pravi otac njene najmlađe ćerke.
Svi smo mi ljudi, neću da prevrćem očima svetoljubivo, ali ova priča nije o poroku i licemerju, već o informacionoj bezbednosti. Premijer Toni Bler bio je, priča se, čak i ženskar, ali su svi tračevi o njegovim avanturama počeli da cure u informativno polje tek po završetku njegove političke karijere, jer je bio savršeno šifrovan. Prosta srca Liz Tras ne poznaje ovu umetnost. 
Ova neobična lakoća u mislima generalno je svojstvena savremenim političarima na najvišim pozicijama. Nedavno je sličan skandal umalo srušio još jednog političkog lidera u jednoj evropskoj zemlji – premijera Finske. Ne, njen mobilni telefon nije hakovan, snimljena je mobilnim telefonom.

Sana Marin je organizovala prijateljsku žurku u najnepretencioznijem stilu – piće, droga, ples-stiskavci. Probudivši se sledećeg jutra, premijerove devojke i prijateljice otišle su na društvene mreže i tamo počele da kače video snimke sa svojih mobilnih telefona. Oh, šta je bilo! Nećemo opisivati, ovi snimci se mogu naći na internetu, ali generalno je jasno da premijer ne treba da se ponaša ovako.
Sana Marin je tvrdoglavo branila pravo na privatnost i alkohol. Finsko biračko telo smrknuto je uzdahnulo. U međuvremenu se pojavljivalo sve više videa, postajali su sve žešći. Liberalna štampa se žestoko borila da odbrani pravo mlade žene koja je odrasla u porodici dve lezbejke da se izrazi na bilo koji način. Na kraju su se stišale kritike, a Marin je ostala na svom mestu – ko bi drugi odobrio uvoz američkih nuklearnih bombi u zemlju i podigao ogradu sa Rusijom?
I ovde je u  pitanju  informaciona bezbednost. Uopšte, kako šef države može da radi, sam đavo zna šta, u društvu, đavo zna koga, znajući da ga (nju) snimaju telefonima? Mislim da za ovo postoji jednostavno objašnjenje.
Sve te „malo lude devojke“ i isti mladići – nisu političari u izvornom, tradicionalnom smislu te reči. Osećaju se kao pop zvezde, ikone stila. Neki bogati stričevi koji izbegavaju slavu ih vrte, proizvode, ukazuju šta da kažu. Šta su oni? Samo otvaraju usta na komandu.
Skandal vezanih mobilnih telefona je potpuno na istoj liniji. Svi evropski političari, u teoriji, dobro znaju da se njihovi telefoni prisluškuju. Edvard Snouden je 2013. na ovu informaciju jednostavno skrenuo pažnju zaprepašćenih ljudi. Danas se ovde, očigledno, ništa nije promenilo. Američka agencija za nacionalnu bezbednost slušala je sve što je trebalo i nastavlja da sluša.

Šta je sprečilo Liz Tras da plete intrige protiv Džonsona, da se sastane sa drugim zaverenicima negde u parku i vodi šekspirovske dijaloge sa njima? Zašto je bilo potrebno da se evropski političari ponize ne oči u oči, već telefonom? Ali Liz se samo oseća kao glumica za jednu ulogu, čak i ne razmišlja o nekoj vrsti odgovornosti – pred narodom, pred zemljom, pa čak ni pred strankom. Pa prošla je ova uloga, bila je falš, ali penzija će ipak kapnuti, dovoljno za starost negde na Mediteranu.
Stiče se utisak da su informacije sa njenog telefona sve ovo vreme bile u njenom vlasništvu i da je tek sad odlučila da ih saopšti američkim pokroviteljima. Ako ima nešto u vezi sa ratom sa Rusijom, nuklearnom provokacijom, pripremama terorističkih napada na Severne tokove, onda je vreme da se Vašington ogradi od ovih priznanja i da ne trepnuvši  izjavi – nismo mi, to je „Englesko sranje.”
U međuvremenu, britanski partneri promovišu svoj omiljeni diskurs o „ruskim hakerima“. Članci o hakovanju krase fotografije na kojima Putin razgovara telefonom, odajući utisak da je ruski predsednik maltene sam hakovao nesrećni mobilni telefon. Međutim, partneri ne daju nikakve. Samo „Rusi su to uradili“, i to je to.

„Kako su Rusi saznali da je Velika Britanija digla u vazduh gasovode ‘Severni tok’ zajedno sa SAD? Zato što je Liz Tras koristila svoj ‘ajfon’ da pošalje poruku Blinkenu u kojoj piše ‘To je završeno’ minutu nakon eksplozije na gasovodu i pre nego što je iko drugi znao za to?“, napisao je Dotkom na Tviteru.

Pažljivo se postavlja tema da bi se hakovanje premijerovog mobilnog telefona moglo smatrati sajber napadom na ključnu infrastrukturu Britanije. A to, pak, zahteva odgovarajuće vojne odgovore – do nuklearnih. Generalno, Britanci su u potpunosti iskoristili politički leš Liz Tras. Mobilni telefon „malo lude devojke” postaje razlog za eskalaciju velikih razmera.

Izvor: https://ria.ru/20221031/trass-1827944989.html