Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
ISTORIJSKO OBRAĆANJE PREDSEDNIKA RUSIJE VLADIMIRA PUTINA
Želim da me čuju i kijevske vlasti i njihove gazde na Zapadu, da zapamte svi – ljudi koji žive u Lugansku i Donjecku, Hersonu i Zaporožju postaju naši građani zauvek, istakao je predsednik RF
| Predsednik Rusije Vladimir Putin potpisao je u Georgijevskoj sali Moskovskog Kremlja 30. septembra 2022. godine sporazum o prijemu u sastav Rusije Donjecke Narodne Republike, Luganske Narodne Republike, Zaporoške oblasti i Hersonske oblasti i formiranju novih subjekata Ruske Federacije. Pored Putina, u ceremoniji potpisivanja učestvovali su i predsednici Donjecke i Luganske Narodne Republike Denis Pušilin i Leonid Pasečnik, kao i lideri Hersonske i Zaporoške oblasti Vladimir Saldo i Jevgenij Balicki. Tom prilikom Putin je pred deputatima i senatorima oba doma parlamenta, članovima Vlade i predstavnicima najviše ruske vlasti, održao istorijski govor. Nastup od 37 minuta završio je rečima velikog filozofa i belog emigranta Ivana Aleksandroviča Iljina, o ljubavi prema Rusiji. Bio je to šesti put do sada da Putin citira Iljina u javnim nastupima, treći put pred parlamentom, a poznato je da je ovaj patriotski mislilac jedan od idejnih uzora ruskog predsednika, koji posebno traži inspiraciju u njegovoj knjizi „Šta svetu donosi razbijanje Rusije“. Posle Putinovog govora pristupilo se svečanom potpisivanju sporazuma i intoniranju državne himne, a na kraju petorica lidera, držeći se za ruke, zajedno su sa celom salom skandirali: „Rusija, Rusija, Rusija“… |
Istorijski govor Vladimira Vladimiroviča Putina prenosimo u celosti.
I to je naravno njihovo pravo, njihovo neotuđivo pravo utvrđeno u prvom članu Povelje UN, u kome se direktno govori o principu ravnopravnosti i pravu na samoopredeljenje naroda. Ponoviću, to je neotuđivo pravo ljudi, zasnovano je na istorijskom jedinstvu u čije ime su pobeđivala pokolenja naših predaka, oni koji su još od začetaka drevne Rusi tokom vekova stvarali i branili Rusiju.
Ovde u Novorusiji borili su se Rumjancev, Suvorov i Ušakov, nove gradove su osnivali Katarina Druga i Potemkin. Ovde su se do smrti borili naši dedovi i pradedovi za vreme Drugog svetskog rata. Zauvek ćemo pamtiti heroje Ruskog proleća, one koji se nisu pomirili 2014. godine sa neonacističkim državnim prevratom u Ukrajini, svakog ko je poginuo boreći se za pravo da govori svojim maternjim jezikom, za pravo na očuvanje svoje kulture, tradicije i vere, za pravo da živi.
To su borci Donbasa, mučenici tragedije u Odesi, žrtve neljudskih terorističkih akata kijevskog režima. To su dobrovoljci i ustanici, to su obični građani, žene, deca, stariji ljudi, Rusi, Ukrajinci, ljudi najrazličitijih nacionalnosti. To je pravi narodski lider Donjecka Aleksandar Zaharčenko, to su vojni komandanti Arsen Pavlov i Vladimir Žoga, Olga Kačura i Aleksej Mozgovoj. To je državni tužilac Luganske Republike Sergej Gorenko. To je pripadnik desantnih snaga Nurmagomed Gadžimagomedov i svi naši vojnici i oficiri koji su pali junačkom smrću tokom specijalne vojne operacije. Oni su heroji. Heroji velike Rusije. Molim da im odamo poštu minutom ćutanja.
Iza izbora miliona ljudi Donjecke i Luganske Narodne Republike, Zaporoške i Hersonske oblasti stoji naša zajednička sudbina i hiljadugodišnja istorija. Tu duhovnu vezu ljudi su prenosili svojoj deci i unucima. Uprkos svim izazovima, prenosili su kroz godine ljubav prema Rusiji. To osećanje niko u nama ne može da uništi. Eto zašto su i starija pokolenja i omladina, oni koji su se rodili nakon tragedije raspada Sovjetskog Saveza, glasali za naše jedinstvo, za našu zajedničku budućnost.
U Beloveškoj šumi 1991, ne pitajući za volju običnih građana, predstavnici tadašnjih partijskih elita doneli su odluku o razbijanju SSSR-a i ljudi su se istog trenutka našli otrgnutim od rodne grude. To je naživo rascepilo, podelilo naše narodno zajedništvo, pretvorilo se u nacionalnu katastrofu.
Kao što su nekad nakon revolucije kuloarski odsekli granice saveznih republika, tako su i poslednji rukovodioci Sovjetskog Saveza uprkos direktno izraženoj volji većine građana na referendumu 1991. godine rasturili našu veliku zemlju i ljude stavili pred svršen čin.
Dopuštam da oni do kraja nisu razumeli šta čine i do kakvih posledica će to neizbežno dovesti. Ali to više nije važno. Sovjetskog Saveza nema, prošlost se ne može vratiti. Rusiji to danas više nije ni potrebno, mi tome ne težimo. Ali nema ništa jače od odlučnosti miliona ljudi koji po svojoj kulturi, veri, tradiciji, jeziku sebe smatraju delom Rusije, čiji su preci vekovima živeli u jedinstvenoj državi. Nema ništa jače od odlučnosti tih ljudi da se vrate u svoju pravu i istorijsku Otadžbinu.
Dugih osam godina ljude Donbasa su podvrgavali genocidu, granatiranju i blokadi, a u Hersonu i Zaporožju pokušavali su zločinački da odgaje mržnju prema Rusiji i svemu ruskom. Sada, već tokom referenduma, kijevski režim je pretio progonom i smrću učiteljima, ženama, članovima izbornih komisija, zastrašivao represijama milione ljudi koji su došli da izraze svoju volju. Ali nesalomivi narod Donbasa, Zaporožja i Hersona kazao je svoju reč.
Želim da me čuju i kijevske vlasti i njihove realne gazde na Zapadu, da to zapamte svi: ljudi koji žive u Lugansku i Donjecku, Hersonu i Zaporožju postaju naši građani zauvek.
Pozivamo kijevski režim da momentalno prekine vatru, sva borbena dejstva, taj rat koji je pokrenuo još 2014. godine i da se vrate za pregovarački sto. Mi smo na to spremni, više puta je to rečeno. Ali izbor naroda u Donjecku, Lugansku, Zaporožju i Hersonu nećemo razmatrati, on je učinjen, Rusija ga neće izdati. I današnje kijevske vlasti treba da se odnose ka tom slobodnom izražavanju volje ljudi s poštovanjem i nikako drugačije. Samo to može da bude put ka miru.
Branićemo našu zemlju svim raspoloživim snagama i sredstvima, i učinićemo sve da omogućimo bezbedan život naših ljudi. U tome je velika oslobodilačka misija našeg naroda.
Obavezno ćemo izgraditi razrušene gradove i sela, stambene zgrade, škole, bolnice, pozorišta i muzeje, obnovićemo i razvijaćemo industrijska preduzeća, fabrike, infrastrukturu, socijalni i penzijski sistem, zdravstvo i obrazovanje.
Naravno, radićemo na povećanju nivoa bezbednosti. Zajedno ćemo učiniti da građani u novim regionima osete podršku celog naroda Rusije, cele zemlje, svih republika, svih pokrajina i oblasti naše ogromne Rodine.
Poštovani prijatelji, kolege!
Danas želim da se obratim vojnicima i oficirima koji učestvuju u specijalnoj vojnoj operaciji, borcima Donbasa i Novorusije, onima koji posle ukaza o delimičnoj mobilizaciji stupaju u redove Oružanih snaga izvršavajući svoju patriotsku dužnost, onima koji sami po zovu svog srca dolaze u vojne odseke. Želim da se obratim i njihovim roditeljima, ženama, deci, da im kažem za šta se bori naš narod, kakav neprijatelj nam se suprotstavlja, ko gura svet u nove ratove i krize, izvlačeći iz te tragedije svoju krvavu korist.
Naši sunarodnici, naša braća i sestre u Ukrajini, rođeni deo našeg jedinstvenog naroda – svojim očima su videli ono što vodeći krugovi takozvanog Zapada pripremaju celom čovečanstvu. Ovde su oni, suštinski, skinuli svoje maske, pokazali svoje pravo lice.
Posle raspada Sovjetskog Saveza Zapad je odlučio da svet, svi mi, zauvek treba da se pomirimo s njegovom diktaturom. Još tada, 1991. godine, Zapad je računao na to da se Rusija od takvih potresa više neće oporaviti i da će se u budućnosti raspasti sama od sebe. To se gotovo i desilo, sećamo se 1990-ih, užasnih 1990-ih godina, gladnih, hladnih i očajnih. Ali Rusija je odolela, preporodila se i ojačala, ponovo zauzela svoje dostojno mesto u svetu.
Pri tome, Zapad je sve to vreme tražio i nastavlja da traži nove prilike da udari po nama, da oslabi i rasturi Rusiju, o čemu su uvek i sanjali – da podele našu državu, posvađaju međusobno narode, osude ih na siromaštvo i izumiranje. Jednostavno im ne da mira to što u svetu postoji takva velika, ogromna zemlja sa svojom teritorijom, prirodnim bogatstvima, resursima, s narodom koji ne ume i nikada neće živeti po tuđoj naredbi.
Zapad je spreman da gazi preko svega da bi sačuvao taj neokolonijalni sistem koji mu omogućava da parazitira i suštinski pljačka svet pomoću vlasti dolara i tehnološkog diktata, da sakuplja od čovečanstva pravi danak, izvlači glavni izvor nezarađenog blagostanja, rentu hegemona. Očuvanje ove rente je njihov ključni, istinski i apsolutno sebičan motiv. Upravo stoga njihovom interesu odgovara totalna desuverenizacija. Otuda potiče njihova agresija prema nezavisnim državama, tradicionalnim vrednostima i autohtonim kulturama, pokušaji da potkopaju internacionalne i integracione procese koje ne kontrolišu, nove svetske valute i centre tehnološkog razvoja. Njima je kritično važno da sve zemlje predaju svoj suverenitet u korist SAD.
Vladajuće vrhuške jednih zemalja dobrovoljno pristaju da to učine, dobrovoljno pristaju da postanu vazali; druge potkupljuju, zastrašuju. A ako im ne uspe – ruše čitave države, ostavljajući za sobom humanitarne katastrofe, propast, ruine, milione propalih, unakaženih ljudskih sudbina, terorističke enklave, zone socijalne propasti, protektorate, kolonije i polukolonije. Njima je svejedno, samo da izvlače svoju korist.
Hoću još jednom da naglasim: upravo u pohlepi, u nameri da očuvaju svoju ničim ograničenu vlast leži pravi razlog tog hibridnog rata koji „kolektivni Zapad“ vodi protiv Rusije. Oni nam ne žele slobodu, već žele da nas vide kao koloniju. Ne žele ravnopravnu saradnju, već pljačku. Žele da nas vide ne kao slobodno društvo već kao masu bezdušnih robova.
Za njih je direktna pretnja – naša misao i filozofija, zbog toga i udaraju na naše filozofe. Naša kultura i umetnost za njih predstavljaju opasnost, zato i pokušavaju da ih zabrane. Naš razvoj i prosperitet je za njih pretnja – konkurencija raste. Njima uopšte ne treba Rusija – ona je potrebna nama.
Hoću da podsetim na to da su se pokušaji gospodarenja svetom u prošlosti u više navrata slamali na hrabrosti i čvrstini našeg naroda. Rusija će uvek biti Rusija. Mi ćemo i sada odbraniti i naše vrednosti, i našu Rodinu.
Zapad računa na nekažnjenost i da ni za šta neće odgovarati. Ako ćemo pravo, do sada i nije odgovarao. Sporazumi u sferi strateške bezbednosti lete u kantu za otpatke, saglasnosti postignute na najvišem političkom nivou se predstavljaju kao izmišljotine; čvrsta obećanja o neširenju NATO-a na istok, čim su na njih naseli naši prethodni rukovodioci, pretvorila su se u prljavu prevaru; sporazumi o protivraketnoj odbrani i o raketama srednjeg i kraćeg dometa su jednostrano raskinuti uz izmišljene izgovore.
Samo slušamo sa svih strana: Zapad štiti poredak zasnovan na pravilima. Odakle su ona došla? Ko je uopšte video ta pravila? Ko ih je usaglašavao? Slušajte, to su prosto nebuloze, potpuna prevara, dvostruki ili čak trostruki standardi. Sračunato na budale.
Rusija je velika hiljadugodišnja država, zemlja-civilizacija, i po takvim prevarnim, lažnim pravilima neće živeti.
Upravo je takozvani Zapad pogazio princip nepovredivosti granica, a sada po svom sopstvenom nahođenju odlučuje ko ima pravo na samoopredeljenje, a ko nema, ko je nedostojan toga. Zašto oni o tome odlučuju, ko im je dao to pravo– nejasno je. Sami sebi.
Eto zašto kod njih izaziva divlji bes izbor ljudi u Krimu, u Sevastopolju, Donjecku, Lugansku, Zaporožju i Hersonu. Nikakvo moralno pravo da daje bilo kakve ocene, čak i da zucne o pitanju slobode i demokratije taj Zapad nema. Nema i nikad nije imao.
Zapadne elite odbacuju ne samo nacionalni suverenitet i međunarodno pravo. Njihova hegemonija ima snažno izraženi karakter totalitarizma, despotizma i aparthejda. Oni drsko dele svet na svoje vazale, na takozvane civilizovane države, i na sve ostale koji, po zamisli današnjih zapadnih rasista, spadaju u varvare i divljake. Lažne etikete – „otpadnička država“, „autoritarni režim“ – već su spremne, oni žigošu čitave narode i države, i u tome nema ništa novo. Ničeg novog u tome nema: zapadne elite kakve su bile, takve su i ostale – kolonizatorske. One diskriminišu, dele narode na prvu i ostale sorte.
Mi nikada nismo prihvatali i nećemo prihvatati takav politički nacionalizam i rasizam. A šta je, ako nije rasizam, rusofobija koja se širi sada po celom svetu? Šta je, ako ne rasizam, bespogovorna uverenost Zapada da je njegova civilizacija, neoliberalna kultura, besprekoran primer za ceo svet. „Ko nije s nama taj je protiv nas.“ Čudno čak sve to i zvuči.
Čak i kajanje za svoje istorijske zločine zapadne elite prebacuju na sve ostale, zahtevajući i od građana svojih zemalja i od drugih naroda da se izvine za nešto što nema nikakve veze s njima, na primer za period kolonijalne vladavine.
Treba podsetiti Zapad na to da je svoju kolonijalnu politiku započeo još u srednjovekovnom periodu, a zatim je usledila trgovina robovima, genocid nad indijanskim plemenima u Americi, pljačka Indije, Afrike, ratovi Engleske i Francuske protiv Kine, posle čega je ona bila primorana da otvori svoje luke za trgovinu opijumom. To su oni radili – navlačili čitave narode na narkotike, ciljano istrebljivali cele etnose zarad zemlje i resursa, organizovali pravi lov na ljude, kao na divlje životinje. To je protivno samoj ljudskoj prirodi, istini, slobodi i pravednosti.
A mi – ponosimo se time što je u 20. veku upravo naša zemlja stala na čelo antikolonijalnog pokreta koji je mnogim narodima sveta otvorio mogućnost razvoja, da smanje siromaštvo i nejednakost, da pobede glad i bolesti.
Podvlačim, jedan od razloga mnogovekovne rusofobije, neskrivene zlobe tih zapadnih elita prema Rusiji je upravo to što nismo dopustili da nas opelješe tokom kolonijalnih osvajanja, što smo naterali Evropljane na trgovinu na obostranu korist. To smo uspeli da postignemo stvorivši u Rusiji snažnu centralizovanu državu koja se razvijala, jačala na velikim moralnim vrednostima pravoslavlja, islama, judaizma i budizma, na ruskoj kulturi i ruskoj reči otvorenim za sve.
Poznato je da su u više navrata pravljeni planovi intervencije u Rusiji, pokušavali su da iskoriste Smutno vreme početkom 17. veka i period potresa nakon 1917. godine – nije uspelo. Bogatstava Rusije Zapad je ipak uspeo da se dočepa krajem 20. veka, kada je država bila razrušena. Tada su nas nazivali i prijateljima, i partnerima, a zapravo su se prema nama odnosili kao prema koloniji – iz zemlje su izvlačili bilione dolara po najrazličitijim shemama. Mi sve pamtimo, ništa nismo zaboravili.
I ovih dana ljudi u Donjecku i Lugansku, u Hersonu i Zaporožju izjasnili su se da obnovimo naše istorijsko jedinstvo. Hvala!
Zapadne zemlje vekovima tvrde da donose drugim narodima i slobodu i demokratiju. Sve je baš upravo suprotno: umesto demokratije – porobljavanje i eksploatacija; umesto slobode – porobljavanje i nasilje. Ceo unipolarni svetski poredak u svojoj suštini je antidemokratski i neslobodan, on je lažljiv i licemeran.
SAD – jedina su zemlja u svetu koja je dvaput primenila nuklearno oružje, uništivši japanske gradove Hirošimu i Nagasaki. Uzgred, stvorili su presedan.
Podsetiću i na to da su SAD zajedno sa Englezima bez ikakve vojne potrebe za vreme Drugog svetskog rata pretvorili u ruševine Drezden, Hamburg, Keln i mnoge druge nemačke gradove. To je bilo učinjeno demonstrativno, bez ikakve, ponoviću, vojne neophodnosti. Cilj je bio samo jedan: isto kao i u slučaju atomskih bombardovanja Japana – zastrašiti i našu zemlju, i ceo svet.
SAD su ostavile užasan trag i u istoriji naroda Koreje i Vijetnama varvarskim „tepih“ bombardovanjima, korišćenjem napalma i hemijskog oružja.
I danas faktički okupiraju Nemačku, Japan, Republiku Koreju, pa i ostale zemlje i pritom ih cinično nazivaju ravnopravnim saveznicima. Baš je zanimljivo, kakvo li je to savezništvo? Ceo svet zna da rukovodioce ovih zemalja prate, da čelnicima tih država ugrađuju prislušne uređaje ne samo u službenim već i u stambenim prostorijama. To je prava sramota. Sramota i za one koji to rade, i za one koji kao robovi ćutke i bespogovorno gutaju ovaj bezobrazluk.
Naređenja i grube, uvredljive prozivke upućene svojim vazalima oni zovu evroatlantskom solidarnošću, a razvoj biološkog oružja, eksperimente nad živim ljudima, između ostalog u Ukrajini – plemenitim medicinskim istraživanjima.
Upravo svojom razarajućom politikom, ratovima, pljačkom, oni su isprovocirali današnji kolosalni talas migracije. Milioni ljudi trpe lišavanja, iživljavanja, hiljade ginu pokušavajući da se domognu iste te Evrope.
Evo sada izvoze žito iz Ukrajine. Kuda ono ide pod izgovorom „osiguranja prehrambene bezbednosti najsiromašnijih zemalja sveta“? Kuda ide? Sve to ide u te iste evropske zemlje. Svega pet odsto je otišlo u najsiromašnije zemlje sveta. Opet nova obmana i direktna prevara.
Američka elita, suštinski, koristi tragediju ovih ljudi za slabljenje svojih konkurenata, za uništavanje nacionalnih država. To se tiče i Evrope, to se tiče i identiteta Francuske, Italije, Španije, drugih zemalja s mnogovekovnom istorijom.
Vašington zahteva nove i nove sankcije protiv Rusije i većina evropskih političara pokorno se s tim slaže. Oni veoma dobro razumeju da SAD, pritiskajući za potpuno odustajanja EU od ruskih energenata i drugih resursa, vode praktično do deindustrijalizacije Evrope, do toga da potpuno prigrabe evropsko tržište – sve oni razumeju, te evropske elite, sve razumeju, ali radije opslužuju tuđe interese. To nije servilnost već direktna izdaja svojih naroda. Ali šta da se radi, to je njihova stvar.
Anglosaksoncima je malo sankcija, oni su prešli na diverzije – neverovatno, ali istinito – organizujući eksplozije na međunarodnim gasnim magistralama „Severnog toka“ koje vode po dnu Baltičkog mora, faktički su pristupili uništavanju opšteevropske energetske infrastrukture. Svima je očigledno kome je to korisno. Kome ide u korist, taj je i učinio, naravno.
Diktat SAD gradi se na gruboj sili, na pravu jačeg. Ponekad to lepo umotaju, a ponekad i ne, ali suština je ista – pravo jačeg. Odatle i razmeštanje i održavanje stotina vojnih baza u svim delovima sveta, širenje NATO-a, pokušaji da se sklepaju nove vojne alijanse kao što je AUKUS i slični. U toku je aktivan rad na formiranju vojnopolitičke veze Vašington–Seul–Tokio. Sve one države koje imaju, ili koje pokušavaju da stvore istinski strateški suverenitet i koje su u stanju da upute izazov zapadnoj hegemoniji, automatski se proglašavaju za neprijatelja.
Upravo na ovim principima se grade vojne doktrine SAD i NATO-a koje zahtevaju, ni manje ni više, totalnu dominaciju. Svoje neokolonijalne planove zapadne elite prikazuju isto tako licemerno, čak i s pretenzijom na miroljubivost, govoreći o nekakvom obuzdavanju i takve podmukle reči prebacuju iz jedne u drugu strategiju, iako po smislu znače samo jedno: podrivanje svih suverenih centara razvoja.
Mi smo već slušali o obuzdavanju Rusije, Kine, Irana. Pretpostavljam da su na redu i druge zemlje Azije, Latinske Amerike, Afrike, Bliskog istoka, ali i sadašnji partneri i saveznici SAD. Mi ipak znamo: čim im se nešto ne svidi, oni i protiv saveznika uvode sankcije – čas protiv jedne banke, čas protiv druge, čas protiv jedne kompanije, čas protiv druge. To je praksa i ona će se širiti. Na njihovom nišanu su svi, uključujući i naše najbliže susede – zemlje ZND.
Uz to, Zapad neskriveno i već odavno predstavlja svoje želje kao stvarnost. Pripremajući sankcioni blickrig protiv Rusije, oni su pretpostavljali da će moći još jednom po svojoj komandi da postroje čitav svet. Ali, kako se pokazalo, takva ružičasta perspektiva daleko od toga da je sve uzbudila – možda samo notorne političke mazohiste i poklonike drugih netradicionalnih formi međunarodnih odnosa. Većina država odbija da salutira, već bira razuman put saradnje s Rusijom.
Takvu nepokornost Zapad od njih očito nije očekivao. Naprosto, navikli su da rade po šablonu: da uzimaju sve na silu, ucenama, podmićivanjem, zastrašivanjem i ubeđuju sebe u to da će ove metode delovati večno, kao da su se skamenili i ukipili u prošlosti.
Ovakva samouverenost direktna je posledica ne samo famozne koncepcije vlastite izuzetnosti, mada i to naprosto izaziva čuđenje – već i prave informacione gladi na Zapadu. Istinu su utopili u okeanu mitova, iluzija i fejkova, koristeći preterano agresivnu propagandu. Lažu bezočno, kao Gebels. Što je neverovatnija laž, to će pre u nju poverovati – tako deluju, po ovom principu.
Ali ljude ne možete da nahranite naštampanim dolarima i evrima. Nije moguće nahraniti ovim papirićima, a virtuelna, napumpana kapitalizacija zapadnih društvenih mreža ne može da zagreje domove. Sve ovo je važno o čemu govorim, ali je ne manje važno i ovo što je upravo rečeno. Papirićima nikog ne možeš da nahraniš, potrebne su namirnice. A ovim naduvanim kapitalizacijama takođe nikoga nećeš ogrejati – potrebni su energenti.
Zato političari u istoj toj Evropi moraju da ubeđuju svoje sugrađane da manje jedu, ređe se kupaju, a kod kuće da se toplije oblače. A one koji počinju da postavljaju opravdana pitanja „a zašto je tako“, odmah proglašavaju neprijateljima, ekstremistima i radikalima. Prebacuju sve ne Rusiju, kažu, evo ko je izvor svih vaših muka. Opet lažu.
Šta bih želeo posebno da naglasim i podvučem? Postoje svi osnovi za pretpostavku da zapadne elite ne nameravaju da traže konstruktivne izlaze iz svetske prehrambene, energetske krize, koja je nastala njihovom krivicom, upravo njihovom krivicom, kao rezultat njihove dugogodišnje politike, mnogo pre naše specijalne vojne operacije u Ukrajini, u Donbasu. Ne nameravaju da rešavaju probleme nepravde i nejednakosti. Postoji bojazan da su oni spremni da koriste druge, njima svojstvene recepte.
I tu treba podsetiti da je iz konfrontacija s početka 20. veka Zapad izašao kroz Prvi svetski rat. Skinuti kajmak od Drugog svetskog rata omogućio je Sjedinjenim Državama da potpuno prevaziđu posledice Velike depresije i postanu najveća ekonomija sveta, nametnu planeti vlast dolara kao globalne rezervne valute. A krizu koja se zaoštrila 1980-ih godina Zapad je umnogome prevazišao prisvajanjem nasleđa i resursa Sovjetskog Saveza koji se raspadao i na kraju raspao. To je činjenica.
Sada, da bi se ispetljali iz novog klupka protivrečnosti, potrebno im je da po svaku cenu slome Rusiju, druge zemlje koje biraju suvereni put razvoja, da bi još više pljačkali tuđa bogatstva i za račun toga zatvarali i krpili svoje rupe. Ako se to ne desi, ne isključujem da će oni pokušati da sasvim dovedu sistem do kolapsa, na koji će moći da prevale svu krivicu ili da, ne daj Bože, odluče da primene poznatu formulu „rat će otpisati sve“.
Rusija shvata svoju odgovornost pred svetskom zajednicom i učiniće sve da urazumi te usijane glave.
Očigledno, sadašnji neokolonijalni model je u konačnom ishodu osuđen na propast. Ali ponoviću da će se njegove realne gazde do kraja grčevito držati za njega. Oni prosto nemaju šta da ponude svetu, osim očuvanja istog tog sistema pljačke i reketa.
U suštini, oni pljuju na prirodno pravo milijardi ljudi, većeg dela čovečanstva, na slobodu i pravednost, na to da sami, samostalno određuju svoju budućnost. Sad su već sasvim prešli na radikalno negiranje moralnih normi, religije, porodice.
Hajde da sami za sebe odgovorimo na veoma jednostavna pitanja. Hoću da se vratim na ono što sam rekao, hoću da se obratim svim građanima zemlje – ne samo kolegama koje se nalaze u sali – svim građanima Rusije: zar mi želimo da kod nas, ovde, u našoj zemlji, u Rusiji, umesto mame i tate budu „roditelj broj jedan“, „broj dva“, „broj tri“ – jeste li već potpuno skrenuli tamo? Zar mi želimo da u našim školama, od nižih razreda deci nameću perverzije koje vode degradaciji i izumiranju, da im utuvljuju u glavu da osim žena i muškaraca navodno postoje još neki genderi, i da im nude da urade operaciju za promenu pola? Zar mi svi to želimo za svoju zemlju i svoju decu? Za nas je sve to neprihvatljivo, imamo drugu, svoju budućnost.
Ponoviću, diktatura zapadnih elita uperena je protiv svih društava, uključujući i narode samih zapadnih zemalja. To je izazov za sve. Takvo potpuno negiranje čoveka, srozavanje vere i tradicionalnih vrednosti, gušenje slobode poprima osobine „religije naopako“ – otvorenog satanizma. U Besedi na Gori Isus Hristos, razotkrivajući lažne proroke, kaže: po plodovima njihovim poznaćete ih. I ti otrovni plodovi već su očigledni ljudima – ne samo u našoj zemlji, u svim zemljama, uključujući za mnoge ljude i na samom Zapadu.
Svet je ušao u period revolucionarnih transformacija, one imaju temeljni karakter. Formiraju se novi centri razvoja, oni predstavljaju većinu – većinu! – međunarodne zajednice i spremni su ne samo da govore o svojim interesima već i da ih brane, a u multipolarnosti vide mogućnost da ojačaju svoj suverenitet i time steknu istinsku slobodu, istorijsku perspektivu, svoje pravo na samostalan, stvaralački i samobitni razvoj, na harmonični proces.
U čitavom svetu, uključujući Evropu i Sjedinjene Države, kao što sam rekao, imamo mnogo istomišljenika i mi osećamo, vidimo njihovu podršku. Unutar najrazličitijih zemalja i društava već se razvija pokret koji je po karakteru oslobodilački, antikolonijalni, protiv unipolarne hegemonije. Njegov subjektivitet će samo jačati. Upravo ta snaga će određivati buduću geopolitičku realnost.
Poštovani prijatelji!
Danas se mi borimo za pravedan i slobodan put pre svega za nas same, za Rusiju, za to da diktat i despotizam zauvek ostanu u prošlosti. Uveren sam da zemlje i narodi shvataju da je politika izgrađena na ma čijoj izuzetnosti, na gušenju drugih kultura i naroda, u suštini kriminalna, da mi treba da okrenemo tu sramotnu stranicu. Započeti slom zapadne hegemonije je nepovratan. I opet ću ponoviti: kao pre više neće biti.
Bojno polje na koje su nas pozvale sudbina i istorija – jeste bojno polje za naš narod, za veliku istorijsku Rusiju. Za veliku istorijsku Rusiju, za buduća pokolenja, za našu decu, unuke i praunuke. Mi moramo da ih zaštitimo od porobljavanja, od čudovišnih eksperimenata usmerenih na to da se osakate njihova svest i duša.
Danas se borimo za to da nikome i nikada ne padne na pamet da se Rusija, naš narod, naš jezik, naša kultura mogu tek tako precrtati iz istorije. Danas nam je potrebna konsolidacija čitavog društva, a u osnovi takvog jedinstva mogu biti samo suverenitet, sloboda, stvaralaštvo, pravda. Naše vrednosti su čovekoljublje, milosrđe i saosećanje.
I želeo bih da završim svoje izlaganje rečima pravog patriote Ivana Aleksandroviča Iljina: „Ako ja svojom Rodinom smatram Rusiju, onda znači da ja po ruski volim, sagledavam i mislim, na ruskom pevam i govorim; da ja verujem u duhovne snage ruskog naroda. Njegov duh – to je moj duh; njegova sudbina – moja sudbina; njegove patnje – moj jad; njegov procvat – moja radost.“
Iza ovih reči je – veliki duhovni izbor koji su više od hiljadu godina ruske državnosti sledila mnoga pokolenja naših predaka. Danas taj izbor činimo mi, napravili su ga građani Donjecke i Luganske Narodne Republike, stanovnici Zaporoške i Hersonske oblasti. Oni su načinili izbor da budu sa svojim narodom, da budu sa Rodinom, da žive njenu sudbinu i pobeđuju zajedno s njom.
Sa nama je – istina, s nama je – Rusija!
