Сваког ко води суверену политику Запад проглашава за непријатеља

ИСТОРИЈСКО ОБРАЋАЊЕ ПРЕДСЕДНИКА РУСИЈЕ ВЛАДИМИРА ПУТИНА

Желим да ме чују и кијевске власти и њихове газде на Западу, да запамте сви – људи који живе у Луганску и Доњецку, Херсону и Запорожју постају наши грађани заувек, истакао је председник РФ

Председник Русије Владимир Путин потписао је у Георгијевској сали Московског Кремља 30. септембра 2022. године споразум о пријему у састав Русије Доњецке Народне Републике, Луганске Народне Републике, Запорошке области и Херсонске области и формирању нових субјеката Руске Федерације. Поред Путина, у церемонији потписивања учествовали су и председници Доњецке и Луганске Народне Републике Денис Пушилин и Леонид Пасечник, као и лидери Херсонске и Запорошке области Владимир Салдо и Јевгениј Балицки. Том приликом Путин је пред депутатима и сенаторима оба дома парламента, члановима Владе и представницима највише руске власти, одржао историјски говор.
Наступ од 37 минута завршио је речима великог филозофа и белог емигранта Ивана Александровича Иљина, о љубави према Русији. Био је то шести пут до сада да Путин цитира Иљина у јавним наступима, трећи пут пред парламентом, а познато је да је овај патриотски мислилац један од идејних узора руског председника, који посебно тражи инспирацију у његовој књизи „Шта свету доноси разбијање Русије“. После Путиновог говора приступило се свечаном потписивању споразума и интонирању државне химне, а на крају петорица лидера, држећи се за руке, заједно су са целом салом скандирали: „Русија, Русија, Русија“…

Историјски говор Владимира Владимировича Путина преносимо у целости.

Поштовани грађани Русије, грађани Доњецке и Луганске Народне Републике, становници Запарошке и Херсонске облсти, посланици Државне думе и сенатори Руске Федерације! Као што знате, у Доњецкој и Луганској Народној Републици, у Запорошкој и Херсонској области одржани су референдуми. Подвучена је црта њиховог исхода, резултати су познати. Људи су свој избор направили. Недвосмислен избор. Данас потписујемо споразуме о прихватању у састав Русије Доњецке Народне Републике, Луганске Народне Републике, Запорошке области и Херсонске области. Сигуран сам да ће Федерална скупштина подржати уставне законе о питању прихватања и стварања у Русији четири нова региона. Четири нова субјекта Руске Федерације, због тога што је то воља милиона људи.
И то је наравно њихово право, њихово неотуђиво право утврђено у првом члану Повеље УН, у коме се директно говори о принципу равноправности и праву на самоопредељење народа. Поновићу, то је неотуђиво право људи, засновано је на историјском јединству у чије име су побеђивала поколења наших предака, они који су још од зачетака древне Руси током векова стварали и бранили Русију.
Овде у Новорусији борили су се Румјанцев, Суворов и Ушаков, нове градове су оснивали Катарина Друга и Потемкин. Овде су се до смрти борили наши дедови и прадедови за време Другог светског рата. Заувек ћемо памтити хероје Руског пролећа, оне који се нису помирили 2014. године са неонацистичким државним превратом у Украјини, сваког ко је погинуо борећи се за право да говори својим матерњим језиком, за право на очување своје културе, традиције и вере, за право да живи.
То су борци Донбаса, мученици трагедије у Одеси, жртве нељудских терористичких аката кијевског режима. То су добровољци и устаници, то су обични грађани, жене, деца, старији људи, Руси, Украјинци, људи најразличитијих националности. То је прави народски лидер Доњецка Александар Захарченко, то су војни команданти Арсен Павлов и Владимир Жога, Олга Качура и Алексеј Мозговој. То је државни тужилац Луганске Републике Сергеј Горенко. То је припадник десантних снага Нурмагомед Гаџимагомедов и сви наши војници и официри који су пали јуначком смрћу током специјалне војне операције. Они су хероји. Хероји велике Русије. Молим да им одамо пошту минутом ћутања.
Иза избора милиона људи Доњецке и Луганске Народне Републике, Запорошке и Херсонске области стоји наша заједничка судбина и хиљадугодишња историја. Ту духовну везу људи су преносили својој деци и унуцима. Упркос свим изазовима, преносили су кроз године љубав према Русији. То осећање нико у нама не може да уништи. Ето зашто су и старија поколења и омладина, они који су се родили након трагедије распада Совјетског Савеза, гласали за наше јединство, за нашу заједничку будућност.
У Беловешкој шуми 1991, не питајући за вољу обичних грађана, представници тадашњих партијских елита донели су одлуку о разбијању СССР-а и људи су се истог тренутка нашли отргнутим од родне груде. То је наживо расцепило, поделило наше народно заједништво, претворило се у националну катастрофу.
Као што су некад након револуције кулоарски одсекли границе савезних република, тако су и последњи руководиоци Совјетског Савеза упркос директно израженој вољи већине грађана на референдуму 1991. године растурили нашу велику земљу и људе ставили пред свршен чин.

Допуштам да они до краја нису разумели шта чине и до каквих последица ће то неизбежно довести. Али то више није важно. Совјетског Савеза нема, прошлост се не може вратити. Русији то данас више није ни потребно, ми томе не тежимо. Али нема ништа јаче од одлучности милиона људи који по својој култури, вери, традицији, језику себе сматрају делом Русије, чији су преци вековима живели у јединственој држави. Нема ништа јаче од одлучности тих људи да се врате у своју праву и историјску Отаџбину.
Дугих осам година људе Донбаса су подвргавали геноциду, гранатирању и блокади, а у Херсону и Запорожју покушавали су злочиначки да одгаје мржњу према Русији и свему руском. Сада, већ током референдума, кијевски режим је претио прогоном и смрћу учитељима, женама, члановима изборних комисија, застрашивао репресијама милионе људи који су дошли да изразе своју вољу. Али несаломиви народ Донбаса, Запорожја и Херсона казао је своју реч.
Желим да ме чују и кијевске власти и њихове реалне газде на Западу, да то запамте сви: људи који живе у Луганску и Доњецку, Херсону и Запорожју постају наши грађани заувек.
Позивамо кијевски режим да моментално прекине ватру, сва борбена дејства, тај рат који је покренуо још 2014. године и да се врате за преговарачки сто. Ми смо на то спремни, више пута је то речено. Али избор народа у Доњецку, Луганску, Запорожју и Херсону нећемо разматрати, он је учињен, Русија га неће издати. И данашње кијевске власти треба да се односе ка том слободном изражавању воље људи с поштовањем и никако другачије. Само то може да буде пут ка миру.
Бранићемо нашу земљу свим расположивим снагама и средствима, и учинићемо све да омогућимо безбедан живот наших људи. У томе је велика ослободилачка мисија нашег народа.
Обавезно ћемо изградити разрушене градове и села, стамбене зграде, школе, болнице, позоришта и музеје, обновићемо и развијаћемо индустријска предузећа, фабрике, инфраструктуру, социјални и пензијски систем, здравство и образовање.
Наравно, радићемо на повећању нивоа безбедности. Заједно ћемо учинити да грађани у новим регионима осете подршку целог народа Русије, целе земље, свих република, свих покрајина и области наше огромне Родине.
Поштовани пријатељи, колеге!
Данас желим да се обратим војницима и официрима који учествују у специјалној војној операцији, борцима Донбаса и Новорусије, онима који после указа о делимичној мобилизацији ступају у редове Оружаних снага извршавајући своју патриотску дужност, онима који сами по зову свог срца долазе у војне одсеке. Желим да се обратим и њиховим родитељима, женама, деци, да им кажем за шта се бори наш народ, какав непријатељ нам се супротставља, ко гура свет у нове ратове и кризе, извлачећи из те трагедије своју крваву корист.
Наши сународници, наша браћа и сестре у Украјини, рођени део нашег јединственог народа – својим очима су видели оно што водећи кругови такозваног Запада припремају целом човечанству. Овде су они, суштински, скинули своје маске, показали своје право лице.
После распада Совјетског Савеза Запад је одлучио да свет, сви ми, заувек треба да се помиримо с његовом диктатуром. Још тада, 1991. године, Запад је рачунао на то да се Русија од таквих потреса више неће опоравити и да ће се у будућности распасти сама од себе. То се готово и десило, сећамо се 1990-их, ужасних 1990-их година, гладних, хладних и очајних. Али Русија је одолела, препородила се и ојачала, поново заузела своје достојно место у свету.
При томе, Запад је све то време тражио и наставља да тражи нове прилике да удари по нама, да ослаби и растури Русију, о чему су увек и сањали – да поделе нашу државу, посвађају међусобно народе, осуде их на сиромаштво и изумирање. Једноставно им не да мира то што у свету постоји таква велика, огромна земља са својом територијом, природним богатствима, ресурсима, с народом који не уме и никада неће живети по туђој наредби.
Запад је спреман да гази преко свега да би сачувао тај неоколонијални систем који му омогућава да паразитира и суштински пљачка свет помоћу власти долара и технолошког диктата, да сакупља од човечанства прави данак, извлачи главни извор незарађеног благостања, ренту хегемона. Очување ове ренте је њихов кључни, истински и апсолутно себичан мотив. Управо стога њиховом интересу одговара тотална десуверенизација. Отуда потиче њихова агресија према независним државама, традиционалним вредностима и аутохтоним културама, покушаји да поткопају интернационалне и интеграционе процесе које не контролишу, нове светске валуте и центре технолошког развоја. Њима је критично важно да све земље предају свој суверенитет у корист САД.
Владајуће врхушке једних земаља добровољно пристају да то учине, добровољно пристају да постану вазали; друге поткупљују, застрашују. А ако им не успе – руше читаве државе, остављајући за собом хуманитарне катастрофе, пропаст, руине, милионе пропалих, унакажених људских судбина, терористичке енклаве, зоне социјалне пропасти, протекторате, колоније и полуколоније. Њима је свеједно, само да извлаче своју корист.
Хоћу још једном да нагласим: управо у похлепи, у намери да очувају своју ничим ограничену власт лежи прави разлог тог хибридног рата који „колективни Запад“ води против Русије. Они нам не желе слободу, већ желе да нас виде као колонију. Не желе равноправну сарадњу, већ пљачку. Желе да нас виде не као слободно друштво већ као масу бездушних робова.
За њих је директна претња – наша мисао и филозофија, због тога и ударају на наше филозофе. Наша култура и уметност за њих представљају опасност, зато и покушавају да их забране. Наш развој и просперитет је за њих претња – конкуренција расте. Њима уопште не треба Русија – она је потребна нама.
Хоћу да подсетим на то да су се покушаји господарења светом у прошлости у више наврата сламали на храбрости и чврстини нашег народа. Русија ће увек бити Русија. Ми ћемо и сада одбранити и наше вредности, и нашу Родину.


Запад рачуна на некажњеност и да ни за шта неће одговарати. Ако ћемо право, до сада и није одговарао. Споразуми у сфери стратешке безбедности лете у канту за отпатке, сагласности постигнуте на највишем политичком нивоу се представљају као измишљотине; чврста обећања о неширењу НАТО-а на исток, чим су на њих насели наши претходни руководиоци, претворила су се у прљаву превару; споразуми о противракетној одбрани и о ракетама средњег и краћег домета су једнострано раскинути уз измишљене изговоре.
Само слушамо са свих страна: Запад штити поредак заснован на правилима. Одакле су она дошла? Ко је уопште видео та правила? Ко их је усаглашавао? Слушајте, то су просто небулозе, потпуна превара, двоструки или чак троструки стандарди. Срачунато на будале.
Русија је велика хиљадугодишња држава, земља-цивилизација, и по таквим преварним, лажним правилима неће живети.
Управо је такозвани Запад погазио принцип неповредивости граница, а сада по свом сопственом нахођењу одлучује ко има право на самоопредељење, а ко нема, ко је недостојан тога. Зашто они о томе одлучују, ко им је дао то право– нејасно је. Сами себи.
Ето зашто код њих изазива дивљи бес избор људи у Криму, у Севастопољу, Доњецку, Луганску, Запорожју и Херсону. Никакво морално право да даје било какве оцене, чак и да зуцне о питању слободе и демократије тај Запад нема. Нема и никад није имао.
Западне елите одбацују не само национални суверенитет и међународно право. Њихова хегемонија има снажно изражени карактер тоталитаризма, деспотизма и апартхејда. Они дрско деле свет на своје вазале, на такозване цивилизоване државе, и на све остале који, по замисли данашњих западних расиста, спадају у варваре и дивљаке. Лажне етикете – „отпадничка држава“, „ауторитарни режим“ – већ су спремне, они жигошу читаве народе и државе, и у томе нема ништа ново. Ничег новог у томе нема: западне елите какве су биле, такве су и остале – колонизаторске. Оне дискриминишу, деле народе на прву и остале сорте.
Ми никада нисмо прихватали и нећемо прихватати такав политички национализам и расизам. А шта је, ако није расизам, русофобија која се шири сада по целом свету? Шта је, ако не расизам, беспоговорна увереност Запада да је његова цивилизација, неолиберална култура, беспрекоран пример за цео свет. „Ко није с нама тај је против нас.“ Чудно чак све то и звучи.
Чак и кајање за своје историјске злочине западне елите пребацују на све остале, захтевајући и од грађана својих земаља и од других народа да се извине за нешто што нема никакве везе с њима, на пример за период колонијалне владавине.
Треба подсетити Запад на то да је своју колонијалну политику започео још у средњовековном периоду, а затим је уследила трговина робовима, геноцид над индијанским племенима у Америци, пљачка Индије, Африке, ратови Енглеске и Француске против Кине, после чега је она била приморана да отвори своје луке за трговину опијумом. То су они радили – навлачили читаве народе на наркотике, циљано истребљивали целе етносе зарад земље и ресурса, организовали прави лов на људе, као на дивље животиње. То је противно самој људској природи, истини, слободи и праведности.
А ми – поносимо се тиме што је у 20. веку управо наша земља стала на чело антиколонијалног покрета који је многим народима света отворио могућност развоја, да смање сиромаштво и неједнакост, да победе глад и болести.
Подвлачим, један од разлога многовековне русофобије, нескривене злобе тих западних елита према Русији је управо то што нисмо допустили да нас опељеше током колонијалних освајања, што смо натерали Европљане на трговину на обострану корист. То смо успели да постигнемо створивши у Русији снажну централизовану државу која се развијала, јачала на великим моралним вредностима православља, ислама, јудаизма и будизма, на руској култури и руској речи отвореним за све.
Познато је да су у више наврата прављени планови интервенције у Русији, покушавали су да искористе Смутно време почетком 17. века и период потреса након 1917. године – није успело. Богатстава Русије Запад је ипак успео да се дочепа крајем 20. века, када је држава била разрушена. Тада су нас називали и пријатељима, и партнерима, а заправо су се према нама односили као према колонији – из земље су извлачили билионе долара по најразличитијим схемама. Ми све памтимо, ништа нисмо заборавили.
И ових дана људи у Доњецку и Луганску, у Херсону и Запорожју изјаснили су се да обновимо наше историјско јединство. Хвала!
Западне земље вековима тврде да доносе другим народима и слободу и демократију. Све је баш управо супротно: уместо демократије – поробљавање и експлоатација; уместо слободе – поробљавање и насиље. Цео униполарни светски поредак у своjој суштини је антидемократски и неслободан, он је лажљив и лицемеран.
САД – једина су земља у свету која је двапут применила нуклеарно оружје, уништивши јапанске градове Хирошиму и Нагасаки. Узгред, створили су преседан.
Подсетићу и на то да су САД заједно са Енглезима без икакве војне потребе за време Другог светског рата претворили у рушевине Дрезден, Хамбург, Келн и многе друге немачке градове. То је било учињено демонстративно, без икакве, поновићу, војне неопходности. Циљ је био само један: исто као и у случају атомских бомбардовања Јапана – застрашити и нашу земљу, и цео свет.
САД су оставиле ужасан траг и у историји народа Кореје и Вијетнама варварским „тепих“ бомбардовањима, коришћењем напалма и хемијског оружја.
И данас фактички окупирају Немачку, Јапан, Републику Кореју, па и остале земље и притом их цинично називају равноправним савезницима. Баш је занимљиво, какво ли је то савезништво? Цео свет зна да руководиоце ових земаља прате, да челницима тих држава уграђују прислушне уређаје не само у службеним већ и у стамбеним просторијама. То је права срамота. Срамота и за оне који то раде, и за оне који као робови ћутке и беспоговорно гутају овај безобразлук.
Наређења и грубе, увредљиве прозивке упућене својим вазалима они зову евроатлантском солидарношћу, а развој биолошког оружја, експерименте над живим људима, између осталог у Украјини – племенитим медицинским истраживањима.
Управо својом разарајућом политиком, ратовима, пљачком, они су испровоцирали данашњи колосални талас миграције. Милиони људи трпе лишавања, иживљавања, хиљаде гину покушавајући да се домогну исте те Европе.
Ево сада извозе жито из Украјине. Куда оно иде под изговором „осигурања прехрамбене безбедности најсиромашнијих земаља света“? Куда иде? Све то иде у те исте европске земље. Свега пет одсто је отишло у најсиромашније земље света. Опет нова обмана и директна превара.
Америчка елита, суштински, користи трагедију ових људи за слабљење својих конкурената, за уништавање националних држава. То се тиче и Европе, то се тиче и идентитета Француске, Италије, Шпаније, других земаља с многовековном историјом.
Вашингтон захтева нове и нове санкције против Русије и већина европских политичара покорно се с тим слаже. Они веома добро разумеју да САД, притискајући за потпуно одустајања ЕУ од руских енергената и других ресурса, воде практично до деиндустријализације Европе, до тога да потпуно приграбе европско тржиште – све они разумеју, те европске елите, све разумеју, али радије опслужују туђе интересе. То није сервилност већ директна издаја својих народа. Али шта да се ради, то је њихова ствар.
Англосаксонцима је мало санкција, они су прешли на диверзије – невероватно, али истинито – организујући експлозије на међународним гасним магистралама „Северног тока“ које воде по дну Балтичког мора, фактички су приступили уништавању општеевропске енергетске инфраструктуре. Свима је очигледно коме је то корисно. Коме иде у корист, тај је и учинио, наравно.
Диктат САД гради се на грубој сили, на праву јачег. Понекад то лепо умотају, а понекад и не, али суштина је иста – право јачег. Одатле и размештање и одржавање стотина војних база у свим деловима света, ширење НАТО-а, покушаји да се склепају нове војне алијансе као што је АУКУС и слични. У току је активан рад на формирању војнополитичке везе Вашингтон–Сеул–Токио. Све оне државе које имају, или које покушавају да створе истински стратешки суверенитет и које су у стању да упуте изазов западној хегемонији, аутоматски се проглашавају за непријатеља.
Управо на овим принципима се граде војне доктрине САД и НАТО-а које захтевају, ни мање ни више, тоталну доминацију. Своје неоколонијалне планове западне елите приказују исто тако лицемерно, чак и с претензијом на мирољубивост, говорећи о некаквом обуздавању и такве подмукле речи пребацују из једне у другу стратегију, иако по смислу значе само једно: подривање свих суверених центара развоја.
Ми смо већ слушали о обуздавању Русије, Кине, Ирана. Претпостављам да су на реду и друге земље Азије, Латинске Америке, Африке, Блиског истока, али и садашњи партнери и савезници САД. Ми ипак знамо: чим им се нешто не свиди, они и против савезника уводе санкције – час против једне банке, час против друге, час против једне компаније, час против друге. То је пракса и она ће се ширити. На њиховом нишану су сви, укључујући и наше најближе суседе – земље ЗНД.
Уз то, Запад нескривено и већ одавно представља своје жеље као стварност. Припремајући санкциони блицкриг против Русије, они су претпостављали да ће моћи још једном по својој команди да построје читав свет. Али, како се показало, таква ружичаста перспектива далеко од тога да је све узбудила – можда само ноторне политичке мазохисте и поклонике других нетрадиционалних форми међународних односа. Већина држава одбија да салутира, већ бира разуман пут сарадње с Русијом.
Такву непокорност Запад од њих очито није очекивао. Напросто, навикли су да раде по шаблону: да узимају све на силу, уценама, подмићивањем, застрашивањем и убеђују себе у то да ће ове методе деловати вечно, као да су се скаменили и укипили у прошлости.
Оваква самоувереност директна је последица не само фамозне концепције властите изузетности, мада и то напросто изазива чуђење – већ и праве информационе глади на Западу. Истину су утопили у океану митова, илузија и фејкова, користећи претерано агресивну пропаганду. Лажу безочно, као Гебелс. Што је невероватнија лаж, то ће пре у њу поверовати – тако делују, по овом принципу.
Али људе не можете да нахраните наштампаним доларима и еврима. Није могуће нахранити овим папирићима, а виртуелна, напумпана капитализација западних друштвених мрежа не може да загреје домове. Све ово је важно о чему говорим, али је не мање важно и ово што је управо речено. Папирићима никог не можеш да нахраниш, потребне су намирнице. А овим надуваним капитализацијама такође никога нећеш огрејати – потребни су енергенти.
Зато политичари у истој тој Европи морају да убеђују своје суграђане да мање једу, ређе се купају, а код куће да се топлије облаче. А оне који почињу да постављају оправдана питања „а зашто је тако“, одмах проглашавају непријатељима, екстремистима и радикалима. Пребацују све не Русију, кажу, ево ко је извор свих ваших мука. Опет лажу.
Шта бих желео посебно да нагласим и подвучем? Постоје сви основи за претпоставку да западне елите не намеравају да траже конструктивне излазе из светске прехрамбене, енергетске кризе, која је настала њиховом кривицом, управо њиховом кривицом, као резултат њихове дугогодишње политике, много пре наше специјалне војне операције у Украјини, у Донбасу. Не намеравају да решавају проблеме неправде и неједнакости. Постоји бојазан да су они спремни да користе друге, њима својствене рецепте.
И ту треба подсетити да је из конфронтација с почетка 20. века Запад изашао кроз Први светски рат. Скинути кајмак од Другог светског рата омогућио је Сједињеним Државама да потпуно превазиђу последице Велике депресије и постану највећа економија света, наметну планети власт долара као глобалне резервне валуте. А кризу која се заоштрила 1980-их година Запад је умногоме превазишао присвајањем наслеђа и ресурса Совјетског Савеза који се распадао и на крају распао. То је чињеница.
Сада, да би се испетљали из новог клупка противречности, потребно им је да по сваку цену сломе Русију, друге земље које бирају суверени пут развоја, да би још више пљачкали туђа богатства и за рачун тога затварали и крпили своје рупе. Ако се то не деси, не искључујем да ће они покушати да сасвим доведу систем до колапса, на који ће моћи да превале сву кривицу или да, не дај Боже, одлуче да примене познату формулу „рат ће отписати све“.
Русија схвата своју одговорност пред светском заједницом и учиниће све да уразуми те усијане главе.
Очигледно, садашњи неоколонијални модел је у коначном исходу осуђен на пропаст. Али поновићу да ће се његове реалне газде до краја грчевито држати за њега. Они просто немају шта да понуде свету, осим очувања истог тог система пљачке и рекета.
У суштини, они пљују на природно право милијарди људи, већег дела човечанства, на слободу и праведност, на то да сами, самостално одређују своју будућност. Сад су већ сасвим прешли на радикално негирање моралних норми, религије, породице.
Хајде да сами за себе одговоримо на веома једноставна питања. Хоћу да се вратим на оно што сам рекао, хоћу да се обратим свим грађанима земље – не само колегама које се налазе у сали – свим грађанима Русије: зар ми желимо да код нас, овде, у нашој земљи, у Русији, уместо маме и тате буду „родитељ број један“, „број два“, „број три“ – јесте ли већ потпуно скренули тамо? Зар ми желимо да у нашим школама, од нижих разреда деци намећу перверзије које воде деградацији и изумирању, да им утувљују у главу да осим жена и мушкараца наводно постоје још неки гендери, и да им нуде да ураде операцију за промену пола? Зар ми сви то желимо за своју земљу и своју децу? За нас је све то неприхватљиво, имамо другу, своју будућност.
Поновићу, диктатура западних елита уперена је против свих друштава, укључујући и народе самих западних земаља. То је изазов за све. Такво потпуно негирање човека, срозавање вере и традиционалних вредности, гушење слободе поприма особине „религије наопако“ – отвореног сатанизма. У Беседи на Гори Исус Христос, разоткривајући лажне пророке, каже: по плодовима њиховим познаћете их. И ти отровни плодови већ су очигледни људима – не само у нашој земљи, у свим земљама, укључујући за многе људе и на самом Западу.
Свет је ушао у период револуционарних трансформација, оне имају темељни карактер. Формирају се нови центри развоја, они представљају већину – већину! – међународне заједнице и спремни су не само да говоре о својим интересима већ и да их бране, а у мултиполарности виде могућност да ојачају свој суверенитет и тиме стекну истинску слободу, историјску перспективу, своје право на самосталан, стваралачки и самобитни развој, на хармонични процес.
У читавом свету, укључујући Европу и Сједињене Државе, као што сам рекао, имамо много истомишљеника и ми осећамо, видимо њихову подршку. Унутар најразличитијих земаља и друштава већ се развија покрет који је по карактеру ослободилачки, антиколонијални, против униполарне хегемоније. Његов субјективитет ће само јачати. Управо та снага ће одређивати будућу геополитичку реалност.
Поштовани пријатељи!
Данас се ми боримо за праведан и слободан пут пре свега за нас саме, за Русију, за то да диктат и деспотизам заувек остану у прошлости. Уверен сам да земље и народи схватају да је политика изграђена на ма чијој изузетности, на гушењу других култура и народа, у суштини криминална, да ми треба да окренемо ту срамотну страницу. Започети слом западне хегемоније је неповратан. И опет ћу поновити: као пре више неће бити.
Бојно поље на које су нас позвале судбина и историја – јесте бојно поље за наш народ, за велику историјску Русију. За велику историјску Русију, за будућа поколења, за нашу децу, унуке и праунуке. Ми морамо да их заштитимо од поробљавања, од чудовишних експеримената усмерених на то да се осакате њихова свест и душа.
Данас се боримо за то да никоме и никада не падне на памет да се Русија, наш народ, наш језик, наша култура могу тек тако прецртати из историје. Данас нам је потребна консолидација читавог друштва, а у основи таквог јединства могу бити само суверенитет, слобода, стваралаштво, правда. Наше вредности су човекољубље, милосрђе и саосећање.
И желео бих да завршим своје излагање речима правог патриоте Ивана Александровича Иљина: „Ако ја својом Родином сматрам Русију, онда значи да ја по руски волим, сагледавам и мислим, на руском певам и говорим; да ја верујем у духовне снаге руског народа. Његов дух – то је мој дух; његова судбина – моја судбина; његове патње – мој јад; његов процват – моја радост.“
Иза ових речи је – велики духовни избор који су више од хиљаду година руске државности следила многа поколења наших предака. Данас тај избор чинимо ми, направили су га грађани Доњецке и Луганске Народне Републике, становници Запорошке и Херсонске области. Они су начинили избор да буду са својим народом, да буду са Родином, да живе њену судбину и побеђују заједно с њом.
Са нама је – истина, с нама је – Русија!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *