ПОРЕД ОВАКВИХ НЕПРИЈАТЕЉА ШТА ЋЕ ИМ ПРИЈАТЕЉИ

Филм „Мој син Хантер”

Покушај разоткривања и исмевања корумпираних Бајденових у филму „Мој син Хантер” заслужује озбиљне критике јер је дело недовољно за праву политичку сатиру и самим тим провокацију обдарених аутора. Ипак, он се и као такав наметнуо као дело о коме се говори, и тим испровоцираним реакцијама на своје постојање превазишао је своје бројне слабости и постао наизглед веома важна споредна ствар у свету високе политике која нас води у понор без дна управо због корумпираности ликова описаних у њему. Или је можда супротно? Помаже да таква политика остане популарно средство власти којој се баш због ње диви раја…

Случајни тајминг филма „Мој син Хантер“ са ратом у Украјини (о који се посредно и те како спотиче) и „случајни“ са предстојећим „међусезонским“ изборима у Сједињеним Државама (о које се намерно саплиће) дао је значајну политичку ноту овом филму који је и иначе створен не као понуда забавне индустрије већ као средство за политичко обрачунавање између присталица Доналда Трампа и њихових супарника иза актуелног председника Бајдена. Да је овај таборски политички рат у најделикатнијем моменту у коме се налази ово што је остало од наше цивилизације једино због чега је настао овај филм, можда би било досадно и одбојно за гледаоце. Али пошто је он много више од Трамп–Бајден клинча, његова је појава далеко занимљивија и самим тим привлачнија од њега самог. Другим речима, све професионалне филмске мањкавости овог филма остају у сенци онога што суштински стоји иза филма и што му оправдава постојање. За многе га чак чини неопходним.

Трамповски агенти и задрти ултрадесничари

А то је сукоб оних који се сматрају антиглобалистима и анти свим „вредностима“ које ова сила поништења наше цивилизације собом носи, и присталица „нових вредности“ који су, разуме се, чим се филм појавио, из свог непресушног резервоара бомбастичних етикета осули паљбу по филму жигошући га, заправо његове ауторе, као трамповске агенте и задрте ултрадесничаре који би Америку да врате у време Дивљег запада. А све што је филм понудио је прича о сину актуелног председника Хантеру Бајдену, представивши га као компромитованог бизнисмена, џет-сет фигуру без скрупула, порочног хедонисту, тешког наркомана и алкохоличара, сумњивог бизнисмена чији су пословни подухвати и остварени контакти са Украјином (!?) и Кином (??) довели чак и до истраге Еф-Би-Аја. Мада, иако је син у наслову, управо су очеве (председникове) нити ових прљавих послова и огавна корумпираност самог државног врха бастиона демократије и владавине права, како себе Америка воли да види, а посебно свету да представља и намеће, чак и силом уверава да је једина на свету таква, оне због којих светски лидер у свему најбољем и најразвијенијем делује као афричка банана-република. Отуда напади да су га створили непријатељи дивних Бајденових, а самим тим и дивне демократске Америке. Застрашујуће и безнадно за будућност западне цивилизације (а можда и целокупне) јесте то што се исте корупционашке и крајње прљаве политичке афере могу приписати и супротној страни. Заправо свим странама, ако уопште постоји још нека. Игра престола на америчком тлу, као и свуда уосталом, подразумева злоупотребу те власти од оних који су је приграбили макар накратко. То је у силним филмовима о политичарима на власти чак постао стереотип. Изузетно су ретко политичари, чак и они који су се у историју уписали као заслужни представници своје вокације, у филмовима описани као позитивни ликови. Напротив, представљани су као узор најгнуснијег зла и људске покварености и баш као такви су били омиљени негативци код публике! Бајденови су овде толико огавни да никако не би требало да могу да буду миљеници гледалаца. Ипак, ко зна, можда и хоће. Зло је постало веома популарно и цењено. Ликови попут Бајденових су били звезде стотина филмова и телевизијских серија и баш су они привлачили пажњу публике и појачавали гледаност.
Сукоб два озбиљна политичка табора с оне стране океана у тако деликатном моменту и њихове и светске историје, а коме „Мој син Хантер“ и те како доприноси и додатно га подстрекава, занимљиво, није могао да прође без нас. Конзервативни медијски гигант (залепљен одавно етикетом супарничких медија као ултрадесничарски, чак и фашистички), „Брајтбајт“ је продукцијски и ауторски стао иза овог филма. А где га је делом снимио? Погађате, код нас. У Београду, који је за продуценте био не само довољно јефтин већ и, авај, довољно налик соцреалистичној архитектури Кијева у коме се одвијају неке сцене ове приче. Копча са нама, дакле, постоји иако је суштински небитна и споредна. Београд је понудио фингирани кијевски мизансцен у коме се одвијају неки сумњиви Хантерови пословни подухвати, али и онај лосанђелески у коме га видимо у његовом природном станишту где уживају размажени, скаредни, порочни и огавно декаденти богаташи његовог кова. Ипак, док препознајете, рецимо велелепно скупштинско здање, призоре око Славије, сцене на Ади Циганлији и неке друге, схватате да права звезда филма нажалост није Београд, нису то чак ни политички мотиви аутора већ је то тумач главне улоге, енглески глумац Лоренс Фокс (син чувеног енглеског глумца Џејмса Фокса), и то не због свог глумачког педигреа, ни сопственог ни очевог, нити због евентуалних професионалних достигнућа у овом филму већ због онога што је (боље рећи за шта је) у приватно-јавном политичком животу. Он је загрижени борац против глобалистичких идеја, упорни противник политичких коректности и вишегодишњи провокатор у опирању њима, највише у залагању, како често намерно истиче, за права хетеросексуалних белих мушкараца који су заиста постали ударна мета деструкције старог система од новог доброг који намеће глобалистички „наратив“. Фокс је основао и странку како би се организовано, легитимно па и системски борио за своје идеје. У налету тих својих настојања се прошле године чак кандидовао за градоначелника Лондона, што се завршило његовим тоталним поразом. Заборавио је да његов град одавно у најмањем проценту настањују бели хетеросексуални мушкарци!

Пропуштена прилика

Што се тиче филма „Мој син Хантер“, прилика да се евентуално оштети актуелни политички примат Бајденових је пропуштена. Најпре јер је филм очајан. Заправо не постоји ниједан елемент његов којим би се подичио било који аутор. Професионално омануо је на свим плановима. Ликови су лоше написани па тако и одиграни, кастинг потпуно погрешан, а одлука да се све време озбиљна прича о корупцији у врху америчке власти представи у форми стрип-комедије са бедно од за њих недостижних узора (Тарантинове „Петпарачке приче“ или неки од филмова који су прославили Гаја Ричија) покраденим графичким коментарима у појединим кадровима, као и мизерно циничним наративним секвенцама измишљеног женског лика који као повезује радњу, у најмању су руку дилетантски. Укупан утисак је да је „Мој син Хантер“ дело управо неког дилетанта или потпуно неталентованог и неспремног почетника. Што на неки начин и јесте случај јер га као режисер потписује ветеран од скоро двеста улога у филмовима Б-продукције Роберт Дави, који под старе дане настоји да се представи и као озбиљни синеаста у политичком филмском штиву. И поред моћне политичке, па и финансијске залеђине коју су на располагању имали Дави и Фокс, као уосталом и сви који су стали иза ове идеје „раскринкавања“ Бајденових, „Мој син Хантер“ делује као да је снимљен после неке кафанске теревенке чији су актери после падања под сто од пића напрасно одлучили да она своја политичка наглабања уз пијанчење сутрадан претворе у филм. Отуда ће овакав „Мој син Хантер“ Бајденовима више служити за забаву и исмевање опозиције која га подржава него за било какву забринутост око своје политичке будућности. Поред оваквих непријатеља шта ће им пријатељи!