Od velikog do glupog samo je korak

EU kampanja

Tužno je kako neki politički, NVO mediji i pojedine ugledne ličnosti decenijama istrajavaju na mantri o našoj evropskoj perspektivi, zanemarujući da ih demantuju upravo oni za koje se tako svesrdno zalažu

Ako bismo se danas pitali koliko je Srbija, s otvorenih 22 poglavlja i dvocifrenim brojem godina posle aplikacije za članstvo u EU, zaista blizu Briselu, prema najnovijem izveštaju Evropskog parlamenta bi se reklo da je dalje nego što je bila, iako zvaničnici i s jedne i s druge strane tvrde suprotno. Sve po onoj antologijskoj izreci vojnika s početka sukoba raspada Jugoslavije u Sloveniji koja bi parafrazirana glasila – jedni bi ko bajagi da uđu (u EU) a drugi bi ko bajagi da nas prime (u EU).
Politika proširenja EU dugo je smatrana za najveće dostignuće procesa evropskih integracija, što je kulminiralo u proširenju na zemlje Centralne i Istočne Evrope 2004. godine, kada je čak deset država dobilo status punopravnog člana. Što se tiče Balkana, tj. Zapadnog Balkana, kako u EU „krste“ prostor sa zemljama koje još nisu članice EU, stvar je nešto komplikovanija i pokazalo se da je glavna metoda EU za nova priključenja – politika uslovljavanja, nama poznata kroz sintagmu „štapa i šargarepe“, doživela neuspeh. Sa stanovišta evrointegracija politika uslovljavanja pomoću „štapa“ i „šargarepe“ više se ne odnosi na prijem u članstvo EU, već na „perspektivu“ tog puta. Što će reći – „ne lipši magarče do zelene trave“. [restrict]

CENA I GUBICI To ipak u Srbiji ne smeta gorljivim evroatlantistima da ispolje svoj žal što Srbija okleva da ispuni sve uslove koji se stavljaju pred nju, pa bilo to i odricanje od dela svoje teritorije, odnosno poništavanje vlastitih nacionalnih interesa. Perjanica ovog prozapadnog serkla, beogradski list „Danas“, koji opstaje na dotacijama i grantovima, vredno odužuje dug baveći se temama i postavljajući ih tako da niko ne posumnja u njihovu privrženost zapadnim finansijerima, bez obzira na cenu koju država Srbija plaća ili bi još trebalo da plati.
Cenom i navodnim gubicima Srbije zbog neprihvatanja onoga što se od nje traži ovaj list se bavio i u vikend broju (22/23. oktobar) kada je na naslovnoj strani, preko tri stupca i slike predsednika Vučića sa šefom delegacije EU u Srbiji Emanuelom Žofreom (prilikom zvaničnog uručivanja Izveštaja Evropske komisije o sprovođenju reformi, evrointegracijama i napretku Srbije ), raspucao naslov „Van Evropske unije godišnje gubimo tri do pet milijardi evra“, sa nadnaslovom „Šta bi mogla da bude finansijska nagrada Srbiji ukoliko napravi dogovor sa Prištinom?“ Izostalo je ono glavno što ni na Zapadu ne kriju. Naprotiv, na tome javno insistiraju – da taj dogovor podrazumeva priznanje nazovidržave Kosovo, ili njeno članstvo u UN, što je isto.
Iako je u nadnaslovu znak pitanja, radi se o tzv. kapcioznom pitanju, u kome se lukavo i varavo sugeriše i odgovor, odnosno ono što stoji u naslovu, a to je godišnji gubitak tri do pet milijardi dolara.
A da bi se lukava sugestija održala u tekstu se elaborira, odnosno hipotetiše šta bi ta nagrada mogla biti. Da bi joj se dao kredibilitet poslužiće ugledna ličnost, ekonomista Ljubomir Madžar, koji kaže da bi moglo da se radi o besplatnim parama, jer postoje pretpristupni fondovi iz kojih se daju pokloni, odnosno iznosi koji ne moraju kasnije da se vraćaju. Dakle, tu smo. U pitanju su pare, bolje reći poklon koji mi, eto, odbijamo. Ima tu, doduše, i „malog“ uslova, pa u nastavku ovaj ugledni ekonomista pojašnjava – „znači mogle bi da budu jednostrane bespovratne dotacije, povoljniji i lakši dostupni krediti i teško je zamisliti nešto drugo jer u naturi nema ništa. A najviše bi pomogli time što bismo konačno otkačili to Kosovo koje nam visi o vratu kao vodenički kamen, to bi bila najveća pomoć“. Malo li je? Da se rešimo tako velikog problema. E, a za to je potreban veliki gest, odnosno iskorak.

Nije problem sa stavovima gospodina Madžara. On ih odavno zastupa i u njih iskreno veruje. Čak i po cenu kritika koje zbog njih trpi. Problem je što ugledni profesor zaboravlja poznatu mudrost da je „od velikog do glupog samo korak“ i da svako treba da pazi da ga ne nepravi, naročito u nekim godinama.
Međutim, ima i drugačijih analiza. Jednu je izneo stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću i narodni poslanik u Skupštini Srbije Milorad Bojović. On ističe da evropski političari kažu da je EU od 2000. godine obezbedila Srbiji 3,6 milijardi evra, kao pomoć da se Srbija pripremi za članstvo u EU. Cena koju za to traže, a podržavaju je i ovde mnogi u opoziciji, nevladinim organizacijama i medijima, bila bi da Srbija uvede sankcije Rusiji, i tako sačuva svoje finansije. Računica, međutim, kaže drugačije: da bi Srbija samo za jednu zimu bez ruskog gasa izgubila 4,8 milijardi evra. Dakle, za samo šest meseci izgubila bi 1,2 milijardi evra više od celokupne pomoći Evropske unije. Za 22 godine, koliko traje finansijska pomoć EU, ukupni gubitak Srbije iznosio bi 105 milijardi evra. Pod uslovom da sankcije prema Rusiji potraju. Pri tome, to je naš izbor i Rusija nas ne primorava da kupimo njen gas i naftu. Mnogi bi jedva dočekali da koriste našu povlašćenu poziciju. Jer kada bismo s jeftinog prešli na višestruko skuplji gas, grejanje više ne bismo plaćati 50, već 250 evra. Struja bi morala drastično da poskupi. Računi nam više ne bi iznosili, dve, tri, pet hiljada dinara, već pet do deset puta više. Pošto struja i gas pokreću privredu, i hrana bi koštala pet ili 10 puta više. Ali mi ni hranu nećemo moći da kupimo, jer ćemo sve što zaradimo trošiti na gorivo, gas i struju.
Na stranu što Srbija ima priliku da, zahvaljujući novom turskom čvorištu i novim kracima Turskog toka, postane još ozbiljnija gasno-tranzitna zemlja, što bi se pozitivno odrazilo i na Republiku Srpsku i ceo srpski svet. Uz to, zadržavanjem statusa prijateljske zemlje koja nije uvela sankcije Rusiji, Srbija bi sebi obezbedila, uz dodatni prihod od tranzitnih taksi, i komparativno jeftinu energiju u odnosu na najveći deo Evrope.
Tako ispada da su skupa nafta i skup gas, po rečima Bojovića, iracionalni luksuz, koji ne plaćaju funkcioneri Evropske unije već građani država članica. Briselski oligarsi imaju ogromne plate, skupe automobile, luksuzne kuće i stanove, i nije nemoguće da su za sebe obezbedili alternativne izvore energije. Prosečan Portugalac, Italijan, Francuz nema tu mogućnost. Zato je na ulicama Pariza, Berlina, Beča, Praga na desetine hiljada ljudi diglo glas protiv ove pogubne politike.
Od nestašica i nastupajuće energetske krize, pa do otvorenih izjava da će zemlje EU pomagati Ukrajinu „po svaku cenu“ stvorila se kritična masa ljudi koji sve više okreću leđa „evropskoj ideji“ i okreću se sebi, svojim potrebama i svojim državama.
Po ocenama stručnjaka, još se pre trideset godina predviđala ekonomska stagnacija u koju će zapasti Stari kontinent, a mnogi od njih smatraju da je aktuelni rat između Rusije i Ukrajine delimično isprovociran kako bi se taj problem ako ne rešio, onda bar zamaskirao. Zato je saradnja s Evropskom unijom sve samo ne pragmatična.

ŠUPLJA EVROPSKA TORBA Svi se dobro sećaju Vučićevih reči, posle prošlogodišnjeg sastanka s predsednicom Evropske komisije Ursulom fon der Lajen, da se oseća „super hepi“ jer će EU raditi na realizaciji kapitalnog infrastrukturnog projekta izgradnje brze pruge od Beograda do Severne Makedonije koja će u velikoj meri promeniti sliku regiona. Pored infrastrukturnog, projekat ima i geopolitički značaj, pri čemu se, kako je tada preneo „Dojče vele“, EU na „velika vrata“ vraća u investicioni prostor svog „dvorišta“ koje je prethodnih godina sve više potpadalo pod kineski uticaj. Sama deonica trebalo bi da košta oko milijardu i 766 miliona evra, od čega će EU donirati između 35 i 50 odsto novca. Radovi bi trebalo da se završe u narednih pet godina, a putovanja između luke Pirej i Istanbula, kroz Severnu Makedoniju i Srbiju ka centralnoj Evropi, trebalo bi da se skrate i do sedam puta.

Iako se u Beogradu s vremena na vreme naglašava da je ovaj projekat prioritetan, ni posle godinu i po dana nije poznato da li je na njemu počelo da se radi i dokle je stigao, s obzirom na to da je na startu rečeno da treba da bude završen za pet godina.
Ekonomisti su već uočili da EU ima običaj da vrlo pompezno najavljuje iznose koje daje, a u suštini se radi o relativno malim parama, ne samo u komparaciji sa njihovim ukupnim sredstvima nego i kad je u pitanju fiskalna potrošnja pojedinačnih zemalja. Tako se precizira da je ono što je Srbija dobijala od EU u prethodnih sedam godina i što će dobijati u narednih sedam jedva oko jedan odsto njene ukupne fiskalne potrošnje, što su male sume.
Pri tome, kako je elaborirajući ovu temu za „Sputnjik“ zapazio ekonomista Goran Nikolić, najveći deo tih sredstava ne ide u budžet nego za namenske programe EU, gde se to svodi na ubeđivanje ljudi da je dobro bacati smeće u prave kontejnere ili da je poželjno ići ka evro ili evroatlantskim integracijama. Od toga nema mnogo hleba – oko 200 miliona evra godišnje, a sad će biti 220 ili 250. Radi se o veoma skromnim iznosima.
Međutim, „kad pomnožite to sa sedam godina, pa dodate sve zemlje Zapadnog Balkana, uključujući Tursku, pa onda ako bude garantni fond od čega nema ništa, pa dodate neke zajmove koje daje EBRD ili EIB, ispadne da nas oni mnogo pomažu“, kaže Nikolić, uz napomenu da treba imati u vidu da većina tih para ide nevladinim organizacijama ili čak stranicama koji sve to organizuju, tako da se, kako primećuje, sve svede na „malo više od ništa, mnogo priče, lepo upakovano, a unutra mrvice“.
I dalje se kao glavni argument navodi da je Srbija ekonomski najviše naslonjena na EU, da trgovinska razmena sa EU iznosi 60,2 odsto, odnosno 30,8 milijardi ukupno. Sa jednom zemljom prelazimo 13 odsto ukupne robne razmene, a to je Nemačka. Gotovo 300.000 ljudi je zaposleno u kompanijama ili centrima koji pripadaju članovima EU. Najveći deo investicija dolazi iz EU, prošle godine 1,84 milijarde evra na godišnjem nivou (kolike su naše kontribucije za te investicije, ne pominje se) i svako udaljavanje od nje skupo bi nas koštalo. Ta Evropa zapovedno traži da Srbija diversifikuje gasne aranžmane i da se osloni i na energente na Zapadu koji ne postoje, a nipošto ne savetuju da Beograd diversifikuje i ekonomsku zavisnost od Zapada, a prema Rusiji, Kini, Indiji, Turskoj i zemljama u privrednom usponu.

O najvećoj šteti po Srbiju zapadni kompradori u Beogradu ne govore. A to je ostanak bez 17 procenata teritorije. Samo prema podacima Svetske banke na Kosovu i Metohiji ima dostupnih nalazišta ruda u vrednosti od nekoliko stotina milijardi evra. Ima 51 odsto deo zemljišta koje pripada državi Srbiji, Srpskoj pravoslavnoj crkvi, građanima Srbije, Srbima i Albancima, društvenim i državnim preduzećima itd. Kada bi se to pretvorilo u novac, procenjena vrednost bila bi stotine i stotine milijardi evra. Da ne pominjemo da je Srbija vojno neutralna i da se uvođenjem sankcija Rusiji ne samo direktno svrstava na jednu stranu već i direktno ulazi u rat.
A Srbija je, kako je to u svom članku u „Politici“ objasnio istoričar Čedomir Antić, prvi put posle Krimskog rata, od kojeg nas deli sedamnaest decenija, istinski neutralna država. Srbija u ratu nije učestvovala, nije se proslavila ni pobedom ni mučeništvom, ali je preživela. Pokazala je Francuskoj, Velikoj Britaniji i Austriji da je država, Osmanlijama da je tributarka samo po imenu, a Rusiji da joj je prijateljica, mada samostalna. Svima je dokazala da je slobodna. Na odlukama Pariskog mirovnog ugovora zasnovana je proširena autonomija koja će se četvrt veka kasnije izboriti za nezavisnost. Ugovorom u Carigradu najavljene su demokratske promene, a njih će 1858. ozakoniti Svetoandrejska skupština.
Mi i danas, kako kaže Antić, živimo u vreme zabrinjavajuće slično Krimskom ratu. Ali ipak imamo privilegiju da živimo u vreme kada oko 82 odsto stanovnika Srbije o državnoj spoljnoj politici misli isto. To ne znači da su nam elite jedinstvene, niti da su prestale da rade strane agenture, s budžetima koji se mogu meriti s najvećim stavkama našeg državnog budžeta. U danima kada nas EU stavlja pod energetsku blokadu na predlog Hrvatske, Aljbin Kurti gradi baze vojske koja se tako ne zove, na zemlji u srpskom vlasništvu, Milo Đukanović uzvikuje da neće dozvoliti srpsku i rusku okupaciju zemlje (tj. ustavnu ravnopravnost srpskog naroda), a u BiH guše Republiku Srpsku i spremaju nekakvu narandžastu revoluciju, odlučni da oko vlasti podele naše stranke istih programa – nameće se samo jedno rešenje. Jedinstvo nam je preko potrebno.
O tome gorepomenuti list ne piše, niti ga to interesuje. Sreća da je količina onih koji ga podržavaju jednaka njegovom tiražu, te neće napraviti neku veću štetu. Ali ostaje kao trag u istoriji bruke i sramote jednog vremena.

[/restrict]