Од великог до глупог само је корак

ЕУ кампања

Тужно је како неки политички, НВО медији и поједине угледне личности деценијама истрајавају на мантри о нашој европској перспективи, занемарујући да их демантују управо они за које се тако свесрдно залажу

Aко бисмо се данас питали колико је Србија, с отворених 22 поглавља и двоцифреним бројем година после апликације за чланство у ЕУ, заиста близу Бриселу, према најновијем извештају Европског парламента би се рекло да је даље него што је била, иако званичници и с једне и с друге стране тврде супротно. Све по оној антологијској изреци војника с почетка сукоба распада Југославије у Словенији која би парафразирана гласила – једни би ко бајаги да уђу (у ЕУ) а други би ко бајаги да нас приме (у ЕУ).
Политика проширења ЕУ дуго је сматрана за највеће достигнуће процеса европских интеграција, што је кулминирало у проширењу на земље Централне и Источне Европе 2004. године, када је чак десет држава добило статус пуноправног члана. Што се тиче Балкана, тј. Западног Балкана, како у ЕУ „крсте“ простор са земљама које још нису чланице ЕУ, ствар је нешто компликованија и показало се да је главна метода ЕУ за нова прикључења – политика условљавања, нама позната кроз синтагму „штапа и шаргарепе“, доживела неуспех. Са становишта евроинтеграција политика условљавања помоћу „штапа“ и „шаргарепе“ више се не односи на пријем у чланство ЕУ, већ на „перспективу“ тог пута. Што ће рећи – „не липши магарче до зелене траве“.

[restrict]

ЦЕНА И ГУБИЦИ То ипак у Србији не смета горљивим евроатлантистима да испоље свој жал што Србија оклева да испуни све услове који се стављају пред њу, па било то и одрицање од дела своје територије, односно поништавање властитих националних интереса. Перјаница овог прозападног серкла, београдски лист „Данас“, који опстаје на дотацијама и грантовима, вредно одужује дуг бавећи се темама и постављајући их тако да нико не посумња у њихову приврженост западним финансијерима, без обзира на цену коју држава Србија плаћа или би још требало да плати.
Ценом и наводним губицима Србије због неприхватања онога што се од ње тражи овај лист се бавио и у викенд броју (22/23. октобар) када је на насловној страни, преко три ступца и слике председника Вучића са шефом делегације ЕУ у Србији Емануелом Жофреом (приликом званичног уручивања Извештаја Европске комисије о спровођењу реформи, евроинтеграцијама и напретку Србије ), распуцао наслов „Ван Европске уније годишње губимо три до пет милијарди евра“, са наднасловом „Шта би могла да буде финансијска награда Србији уколико направи договор са Приштином?“ Изостало је оно главно што ни на Западу не крију. Напротив, на томе јавно инсистирају – да тај договор подразумева признање назовидржаве Косово, или њено чланство у УН, што је исто.
Иако је у наднаслову знак питања, ради се о тзв. капциозном питању, у коме се лукаво и вараво сугерише и одговор, односно оно што стоји у наслову, а то је годишњи губитак три до пет милијарди долара.
А да би се лукава сугестија одржала у тексту се елаборира, односно хипотетише шта би та награда могла бити. Да би јој се дао кредибилитет послужиће угледна личност, економиста Љубомир Маџар, који каже да би могло да се ради о бесплатним парама, јер постоје претприступни фондови из којих се дају поклони, односно износи који не морају касније да се враћају. Дакле, ту смо. У питању су паре, боље рећи поклон који ми, ето, одбијамо. Има ту, додуше, и „малог“ услова, па у наставку овај угледни економиста појашњава – „значи могле би да буду једностране бесповратне дотације, повољнији и лакши доступни кредити и тешко је замислити нешто друго јер у натури нема ништа. А највише би помогли тиме што бисмо коначно откачили то Косово које нам виси о врату као воденички камен, то би била највећа помоћ“. Мало ли је? Да се решимо тако великог проблема. Е, а за то је потребан велики гест, односно искорак.


Није проблем са ставовима господина Маџара. Он их одавно заступа и у њих искрено верује. Чак и по цену критика које због њих трпи. Проблем је што угледни професор заборавља познату мудрост да је „од великог до глупог само корак“ и да свако треба да пази да га не неправи, нарочито у неким годинама.
Међутим, има и другачијих анализа. Једну је изнео стручњак за комуникације и односе с јавношћу и народни посланик у Скупштини Србије Милорад Бојовић. Он истиче да европски политичари кажу да је ЕУ од 2000. године обезбедила Србији 3,6 милијарди евра, као помоћ да се Србија припреми за чланство у ЕУ. Цена коју за то траже, а подржавају је и овде многи у опозицији, невладиним организацијама и медијима, била би да Србија уведе санкције Русији, и тако сачува своје финансије. Рачуница, међутим, каже другачије: да би Србија само за једну зиму без руског гаса изгубила 4,8 милијарди евра. Дакле, за само шест месеци изгубила би 1,2 милијарди евра више од целокупне помоћи Европске уније. За 22 године, колико траје финансијска помоћ ЕУ, укупни губитак Србије износио би 105 милијарди евра. Под условом да санкције према Русији потрају. При томе, то је наш избор и Русија нас не приморава да купимо њен гас и нафту. Многи би једва дочекали да користе нашу повлашћену позицију. Јер када бисмо с јефтиног прешли на вишеструко скупљи гас, грејање више не бисмо плаћати 50, већ 250 евра. Струја би морала драстично да поскупи. Рачуни нам више не би износили, две, три, пет хиљада динара, већ пет до десет пута више. Пошто струја и гас покрећу привреду, и храна би коштала пет или 10 пута више. Али ми ни храну нећемо моћи да купимо, јер ћемо све што зарадимо трошити на гориво, гас и струју.
На страну што Србија има прилику да, захваљујући новом турском чворишту и новим крацима Турског тока, постане још озбиљнија гасно-транзитна земља, што би се позитивно одразило и на Републику Српску и цео српски свет. Уз то, задржавањем статуса пријатељске земље која није увела санкције Русији, Србија би себи обезбедила, уз додатни приход од транзитних такси, и компаративно јефтину енергију у односу на највећи део Европе.
Тако испада да су скупа нафта и скуп гас, по речима Бојовића, ирационални луксуз, који не плаћају функционери Европске уније већ грађани држава чланица. Бриселски олигарси имају огромне плате, скупе аутомобиле, луксузне куће и станове, и није немогуће да су за себе обезбедили алтернативне изворе енергије. Просечан Португалац, Италијан, Француз нема ту могућност. Зато је на улицама Париза, Берлина, Беча, Прага на десетине хиљада људи дигло глас против ове погубне политике.
Од несташица и наступајуће енергетске кризе, па до отворених изјава да ће земље ЕУ помагати Украјину „по сваку цену“ створила се критична маса људи који све више окрећу леђа „европској идеји“ и окрећу се себи, својим потребама и својим државама.
По оценама стручњака, још се пре тридесет година предвиђала економска стагнација у коју ће запасти Стари континент, а многи од њих сматрају да је актуелни рат између Русије и Украјине делимично испровоциран како би се тај проблем ако не решио, онда бар замаскирао. Зато је сарадња с Европском унијом све само не прагматична.

ШУПЉА ЕВРОПСКА ТОРБА Сви се добро сећају Вучићевих речи, после прошлогодишњег састанка с председницом Европске комисије Урсулом фон дер Лајен, да се осећа „супер хепи“ јер ће ЕУ радити на реализацији капиталног инфраструктурног пројекта изградње брзе пруге од Београда до Северне Македоније која ће у великој мери променити слику региона. Поред инфраструктурног, пројекат има и геополитички значај, при чему се, како је тада пренео „Дојче веле“, ЕУ на „велика врата“ враћа у инвестициони простор свог „дворишта“ које је претходних година све више потпадало под кинески утицај. Сама деоница требало би да кошта око милијарду и 766 милиона евра, од чега ће ЕУ донирати између 35 и 50 одсто новца. Радови би требало да се заврше у наредних пет година, а путовања између луке Пиреј и Истанбула, кроз Северну Македонију и Србију ка централној Европи, требало би да се скрате и до седам пута.

Цена части и угледа: Љубомир Маџар, фото: МЕДИЈА ЦЕНТАР БЕОГРАД

Иако се у Београду с времена на време наглашава да је овај пројекат приоритетан, ни после годину и по дана није познато да ли је на њему почело да се ради и докле је стигао, с обзиром на то да је на старту речено да треба да буде завршен за пет година.
Економисти су већ уочили да ЕУ има обичај да врло помпезно најављује износе које даје, а у суштини се ради о релативно малим парама, не само у компарацији са њиховим укупним средствима него и кад је у питању фискална потрошња појединачних земаља. Тако се прецизира да је оно што је Србија добијала од ЕУ у претходних седам година и што ће добијати у наредних седам једва око један одсто њене укупне фискалне потрошње, што су мале суме.
При томе, како је елаборирајући ову тему за „Спутњик“ запазио економиста Горан Николић, највећи део тих средстава не иде у буџет него за наменске програме ЕУ, где се то своди на убеђивање људи да је добро бацати смеће у праве контејнере или да је пожељно ићи ка евро или евроатлантским интеграцијама. Од тога нема много хлеба – око 200 милиона евра годишње, а сад ће бити 220 или 250. Ради се о веома скромним износима.
Међутим, „кад помножите то са седам година, па додате све земље Западног Балкана, укључујући Турску, па онда ако буде гарантни фонд од чега нема ништа, па додате неке зајмове које даје ЕБРД или ЕИБ, испадне да нас они много помажу“, каже Николић, уз напомену да треба имати у виду да већина тих пара иде невладиним организацијама или чак страницама који све то организују, тако да се, како примећује, све сведе на „мало више од ништа, много приче, лепо упаковано, а унутра мрвице“.
И даље се као главни аргумент наводи да је Србија економски највише наслоњена на ЕУ, да трговинска размена са ЕУ износи 60,2 одсто, односно 30,8 милијарди укупно. Са једном земљом прелазимо 13 одсто укупне робне размене, а то је Немачка. Готово 300.000 људи је запослено у компанијама или центрима који припадају члановима ЕУ. Највећи део инвестиција долази из ЕУ, прошле године 1,84 милијарде евра на годишњем нивоу (колике су наше контрибуције за те инвестиције, не помиње се) и свако удаљавање од ње скупо би нас коштало. Та Европа заповедно тражи да Србија диверсификује гасне аранжмане и да се ослони и на енергенте на Западу који не постоје, а нипошто не саветују да Београд диверсификује и економску зависност од Запада, а према Русији, Кини, Индији, Турској и земљама у привредном успону.

Неопходно нам је јединство: Историчар Чедомир Антић , фото: МЕДИЈА ЦЕНТАР БЕОГРАД

О највећој штети по Србију западни компрадори у Београду не говоре. А то је останак без 17 процената територије. Само према подацима Светске банке на Косову и Метохији има доступних налазишта руда у вредности од неколико стотина милијарди евра. Има 51 одсто део земљишта које припада држави Србији, Српској православној цркви, грађанима Србије, Србима и Албанцима, друштвеним и државним предузећима итд. Када би се то претворило у новац, процењена вредност била би стотине и стотине милијарди евра. Да не помињемо да је Србија војно неутрална и да се увођењем санкција Русији не само директно сврстава на једну страну већ и директно улази у рат.
А Србија је, како је то у свом чланку у „Политици“ објаснио историчар Чедомир Антић, први пут после Кримског рата, од којег нас дели седамнаест деценија, истински неутрална држава. Србија у рату није учествовала, није се прославила ни победом ни мучеништвом, али је преживела. Показала је Француској, Великој Британији и Аустрији да је држава, Османлијама да је трибутарка само по имену, а Русији да јој је пријатељица, мада самостална. Свима је доказала да је слободна. На одлукама Париског мировног уговора заснована је проширена аутономија која ће се четврт века касније изборити за независност. Уговором у Цариграду најављене су демократске промене, а њих ће 1858. озаконити Светоандрејска скупштина.
Ми и данас, како каже Антић, живимо у време забрињавајуће слично Кримском рату. Али ипак имамо привилегију да живимо у време када око 82 одсто становника Србије о државној спољној политици мисли исто. То не значи да су нам елите јединствене, нити да су престале да раде стране агентуре, с буџетима који се могу мерити с највећим ставкама нашег државног буџета. У данима када нас ЕУ ставља под енергетску блокаду на предлог Хрватске, Аљбин Курти гради базе војске која се тако не зове, на земљи у српском власништву, Мило Ђукановић узвикује да неће дозволити српску и руску окупацију земље (тј. уставну равноправност српског народа), а у БиХ гуше Републику Српску и спремају некакву наранџасту револуцију, одлучни да око власти поделе наше странке истих програма – намеће се само једно решење. Јединство нам је преко потребно.
О томе горепоменути лист не пише, нити га то интересује. Срећа да је количина оних који га подржавају једнака његовом тиражу, те неће направити неку већу штету. Али остаје као траг у историји бруке и срамоте једног времена.

[/restrict]

2 коментара

  1. Tоплица

    Ваљда нико меродаван овде, бар петнаестак година не верује да је наш улазак у ЕУ реалан, али се није смело рећи. Не само због помоћи. Осећај је да смо прегрмили важних десетак година. Наравно темељно изгребани али живи. На Косову су наше позиције ослабљене али је наше право да га вратимо кад буде прилика – нетакнуто ! Само да се наша свест у неком евентуалном новом делиријуму поново не откотрља у Љубљану и којекуде.
    А издајице. Најпре је било згражавајуће видети колико их је, али је одливање изгледа стало, а и не знамо колико их је тактички и лажно издало.
    Данас ми смо носиоци ореола жртве светских силеџија. Силеџије су још увек силне и опасне, али ми не смемо испустити речени ореол !

  2. unutrašnji dijalog o Kosovu

    EVROPSKA PERSPEKTIVA je važila u početnoj fazi stvaranja Evropske ekonomske zajednice EEZ, i početnog perioda preimenovanja EEZ u Evropsku unuji-EU u smeru proširenja (mirnodopsko doba). Vremenom je američka vojna alijansa, zbog svojih geostrateških interesa skoro sve zemkje EU priključila u NATO savez-što je dalo EU novi, politički smer delovanja, pored ekonomskog. Od tog trenutka (pod uticaj Amerike) politika proširenja EU je intenzivirana, jer je odgovaralo Natoameričkom projektu proširenja članstva novih država u Nato na Balkan i baltičkih država u pravcu granica Ruske federacije.

    “KOSOVO” sa raspadom Jugoslavije je potpalilo fitilj, proizvelo pripremljen teren da NATO Amerika stavi šapu na Balkan, dalje Baltik. Po američkoj vojnoj doktrini, AAmerika “proizvodi” i “koristi” krizna žarišta da vojno interveniše za svoje strateške ciljeve. Raspadom Jugoslavije i Kosovom (KiM) kao pripremljenim terenom Nato je vojno intervenisao i bombardovao Srbiju. U oružanim sukomima srpske milicije i bezbednosnih snaga sa albanskim separatistima i teroristima, Amerika je prvo, kao, tretirala albansku-šiptarsku snagu kao terorističku, da bi odmah nakon toga promenila stav da su separatisti oslobodilačka vojska, da Srbija navodno proizvodi humanitarnu katastrovu. Zboh taga su do 2008 godine, do jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, Bugarska, Rumunija i druge države po kratkom postupku primljene u EU i Nato. A Srbija se rasparčava, uslovljava, oduzima deo teritorije (KiM) i ucenjuje da će navodno nekada, za 20-30 god. biti primljena u EU (sa pritiscima da je uključe u Nato protiv Rusije i našeg bratskog pravoslavnog naroda.
    Da ne dužim, hvala na razumevanju.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *