OBZORJE NOVOG SVETA – RUSKA IDEJA I SRPSKI SUTERENI

Da li Rusija s Putinovim govorom ulazi u epohu ideja?

Zbog sadržaja Putinovog govora u času obnarodovanja akta o prisajedinjenju donbaskih nezavisnih republika i Hersonske i Zaporoške oblasti Ruskoj Federaciji, A. G. Dugin označava 30. septembar za „tačku preokreta“. Po njemu se 30. septembra dogodila „nagla promena kursa“, bliska po značenju platonističkom terminu „epistrof“.

PUTIN I ILJIN

Iako je pobeda i posle osam meseci rata još uvek tek na obzorju ukrajinske stepe, Putinov govor je taj rat napokon ispunio smislom, zbog čega ga Dugin naziva „okosnicom zaokružene ideologije“, čiju „kulminaciju predstavljaju reči filosofa Ivana Iljina“. A one su prema Duginu ništa drugo nego „zakletva vernosti Rusiji, Ruskoj ideji“. „Ako svojom domovinom smatram – Rusiju, onda znači da na ruski način volim, posmatram i mislim, da na ruskom pevam i govorim; da verujem u duhovne snage ruskog naroda. Njegov duh je moj duh, njegova sudbina – moja sudbina, njegove patnje – moj jad, njegov procvat – moja radost“, poručio je Putin 30. septembra svetu posredstvom reči svog omiljenog filosofa i, kako predsednik Rusije tada reče, „pravog patriote“ – Ivana Aleksandroviča Iljina.
Putinovim govorom se u Rusiji završila epoha „kraja ideologije“, koja je svoj normativni odraz našla u odredbi člana 13 st. 2 važećeg Ustava RF kojom se zabranjuje proglašavanje jedne ideologije „za državnu ili obaveznu“. Napisana prema instrukcijama američkih konstitucionalista u vreme velikog sloma države 1993, navedena odredba nije zapravo ništa drugo nego ustavno sankcionisanje neoliberalizma kao jedine državne ideologije, pošto se ideja deideologizovane države može razumeti samo u okviru sveopšte vrednosne indiferentnosti neoliberalizma i zapadne hilijastičke vere u „kraj istorije“. Deideologizacija je globalistima nužna u procesu desuverenizacije nacionalne države, jer kao što u globalističkoj viziji nema mesta za pluralizam suverena, ne može biti ni više ideologija, što je neminovna posledica ukidanja pluralizma civilizacija kroz proces kulturološkog melting pot-a.

CIVILIZACIJSKI ANTIPODI

Zato je Rusija s poslednjim Putinovim govorom zakoračila, rečju Dugina, „u novu epohu – epohu ideja“. Predsednik ruske države povukao je jasnu ne samo političku već i civilizacijsku razliku između kolektivnog Zapada i Rusije. U Putinovom govoru Rusija je u državnopravnom smislu označena kao baštinik snažne centralizovane i suverene države, a u civilizacijskom smislu „velikih etičkih vrednosti pravoslavlja, islama, judaizma i budizma“, kao i velike „ruske kulture“. Temeljne vrednosti ruskog društva su „sloboda, stvaralaštvo, pravednost, čovekoljublje, milosrđe i saosećanje“. Nasuprot Rusije, kao posebne civilizacije, u ideološkoj viziji ruskog predsednika nalazi se kolektivni Zapad kao, Duginovom rečju, „antitradicija“, budući da, prema Putinu, počiva na „radikalnom negiranju moralnih, normi, religije, porodice“, ali i „potpunom negiranju čoveka i gušenju slobode“. Markirajući ključna mesta neoliberalizma i transhumanizma, Putin u navedenom govoru kolektivni Zapad u političkom smislu poistovećuje s viševekovnom praksom pljačkaškog kolonijalizma i rasizma kao „koncepcije vlastite isključivosti“. U ovom momentu zapadni politički sistem prema Putinu nije ništa drugo do orvelovska diktatura u kojoj su „istinu utopili u okean mitova, iluzija i fejkova“, dok sve ekonomski počiva na „virtuelnoj, napumpanoj kapitalizaciji“. Pri tome Putin ne suprotstavlja Rusiju zapadnim narodima, jer, njegovom rečju, „diktatura zapadnih elita uperena je protiv svih društava, uključujući narode samih zapadnih zemalja“.

„Lažni proroci“

Neposredno nakon ovih reči, Putin hrabro otkriva Rusiji i svetu „vjeruju“ zapadnih globalističkih elita. Reč je o „naopakoj religiji – otvorenog satanizma“, zbog čega žrece ove religije naziva „lažnim prorocima“. Istovremeno, kao ispovest svoga „vjeruju“, Putin navodi reči Hristove iz Besede na gori – Po plodovima njihovim poznaćete ih. Tumačeći ovaj deo Jevanđelja po Mateju Sveti Justin Ćelijski veli kako nas Gospod upozorava da su „lažni proroci“ „u stanju da se licemerno prikriju za neko vreme“ pošto „dolaze u odelu ovčijem, a iznutra su vuci“, ali kako „ipak će ih razobličiti oni koji imaju rasuđivanja“. Sledstveno, Putinov epohalni govor od 30. septembra i nije ništa drugo do veliko razobličenje globalnog zla koje se skriva iza „ovčijeg odela“ neoliberalne ideologije ljudskih prava i demokratije. Shodno tome, Putin unipolarni poredak međunarodnih odnosa pre svega ocenjuje u okviru etičkih kategorija kao „lažljiv i licemeran“, čime „lažne proroke“ nedvosmisleno dovodi u vezu sa „ocem laži“ kao rodonačelnikom njihove religije.

Misija

Iako polazi od „ruske ideje“ kao osnove nove ideologije Ruske Federacije, Putin jasno potvrđuje da on i Rusija i u ovaj težak i neizvesni rat nisu ušli samo radi spasenja Rusije, već i celog čovečanstva. Pri tome takva uloga Rusije nije izraz novog internacionalizma Kremlja, jer prema prvom čoveku Kremlja „danas se borimo za pravednost i slobodan put pre svega nas samih, za Rusiju“, već dubokog istoriosofskog, ali i realpolitičkog uverenja da Rusija može voditi i dobiti samo onaj rat u kome je na sebe preuzela ulogu Katehona sveta. Zato, Putinovom rečju, „Rusija shvata svoju odgovornost pred međunarodnom zajednicom i učiniće sve da urazumi te usijane glave“. Ovaj rat nije bio izbor Rusije, ali putinovska Rusija stupila je na „bojno polje na koje nas je pozvala sudbina i istorija“, kako to reče šef ruske države u Manifestu suverenizma od 30. septembra.

Progoni srpskih suverenista

U ratu u kome se odlučuje sudbina sveta front se ne nalazi samo u Novorusiji, već i unutar svake države. Rat za slobodu sveta, započet 24. februara, zatekao je sve slobodne narode sa u manjoj ili većoj meri okupiranim ustanovama, kao bazama globalističke mreže upravljanja koje su ustanovljene u decenijama globalne hegemonije kolektivnog Zapada.
Ono što se počev od jula dešava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu pravi je primer okupirane ustanove, u kojoj se po liniji fronta koji je otvoren 24. februara progone idejno nepodobni profesori i asistenti. Kao što u zapadnim diktaturama daju otkaze ruskim dirigentima, rediteljima, sportistima samo zato što su Rusi, tako je na novosadskom Pravnom fakultetu u julu protivzakonito smenjen s mesta dekana ugledni srpski krivičar prof. dr Branislav Ristivojević. Obrazloženje je bilo sasvim u rusofobskom EUropsko trendu, jer prof. Ristivojević je kriv zato što je „nakon početka sukoba u Ukrajini organizovao i o trošku Fakulteta finansirao odlazak grupe studenata Fakulteta u posetu ambasadi Ruske Federacije, koja se može protumačiti kao podrška Rusiji u ovom sukobu“.

Ostrakizam na Pravnom fakultetu

Podnosioci zahteva za smenu prof. Ristivojevića nisu se ni osvrtali na zakonske i statutarne odredbe koje ovlašćuju dekana da preduzima akte u sferi međunarodne saradnje, jer je za taoce ideološke svesti pravo uvek podređeno političkom kriterijumu „osetljivog trenutka“, a komesari preobučeni u profesore najizoštrenije čulo imaju za detektovanje politički osetljivog trenutka. Tako je došao dugo iščekivani trenutak da kompradorske globalističke strukture na univerzitetu pomoću komplota različitih interesnih krugova sa okupiranog Pravnog fakulteta u Novom Sadu napokon na tacni dobiju glave neućutalih srpskih suverenista i boraca protiv LGBT ideologije, nepodobnog dekana prof. dr Branislava Ristivojevića i dotadašnjeg prodekana i uglednog srpskog konstitucionaliste prof. dr Slobodana Orlovića. Da je Pravni fakultet u Novom Sadu okupirana ustanova, pravno gledano najbolje se vidi iz činjenice da postupkom smene prof. Ristivojevića i njegovih saradnika, kao i daljim progonom pojedinih profesora i asistenata, rukovodi predsednik Saveta Fakulteta, 68-godišnji profesor Dragan Milkov, koji se protivzakonito nalazi na toj funkciji. Naime, prema čl. 93 st. 9 Zakona o visokom obrazovanju nastavnik kome je produžen radni odnos ne može biti biran u organe poslovođenja i upravljanja na fakultetu.

Milost za korupciju, nemilost za rusofile

Da bi slika okupirane visokoškolske ustanove, u kojoj se po liniji globalnog fronta koji je otvoren 24. februara progone dvojica poznatih srpskih pravnika i još nekolicina asistenata bila potpunija, tokom smene i progona profesora Ristivojevića i Orlovića predstavnici osnivača – pokrajinske vlade – pokazali su se potpuno nemoćnim i preglasanim u odnosu na od zakona odmetnuti unutarfakultetski lobi. Inspekcija za visoko školstvo, kao i uvek, nalazi se u stanju hibernacije i ne reaguje na prijavu. Možda i zbog toga što je u nezakoniti progon Ristivojevića i Orlovića uključen i njihov kolega, aktuelni pomoćnik ministra prosvete prof. dr Bojan Tubić.
U državi u kojoj najveća korupcionaška visokoškolska afera svih vremena – afera „Indeks“, ni do danas nije dobila sudski epilog, na novosadskom Pravnom fakultetu progone se zbog „delikta mišljenja“ ugledni srpski profesori i njihovi saradnici. Ovih dana prete pokretanjem disciplinskog postupka i posledičnim otkazom profesorima Ristivojeviću i Orloviću, kao što zbog „delikta mišljenje“ prete nereizborom Stefanu Radojičiću. Jednom rečju, milost za korupciju, a nemilost za suvereniste i rusofile. Ako Univerzitet u Novom Sadu i Ministarstvo prosvete nisu spremni da zaštite zakonitost na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, tribunal javnosti srpskih suverenista uzeće u zaštitu svoje kolege i istomišljenike i javnom rečju osvetliće „suterene“ srpskog visokog školstva. Jer rusofobija ne sme da bude legalizovana na srpskom univerzitetu.