ОБЗОРЈЕ НОВОГ СВЕТА – РУСКА ИДЕЈА И СРПСКИ СУТЕРЕНИ

Да ли Русија с Путиновим говором улази у епоху идеја?

Због садржаја Путиновог говора у часу обнародовања акта о присаједињењу донбаских независних република и Херсонске и Запорошке области Руској Федерацији, А. Г. Дугин означава 30. септембар за „тачку преокрета“. По њему се 30. септембра догодила „нагла промена курса“, блиска по значењу платонистичком термину „епистроф“.

ПУТИН И ИЉИН

Иако је победа и после осам месеци рата још увек тек на обзорју украјинске степе, Путинов говор је тај рат напокон испунио смислом, због чега га Дугин назива „окосницом заокружене идеологије“, чију „кулминацију представљају речи философа Ивана Иљина“. А оне су према Дугину ништа друго него „заклетва верности Русији, Руској идеји“. „Ако својом домовином сматрам – Русију, онда значи да на руски начин волим, посматрам и мислим, да на руском певам и говорим; да верујем у духовне снаге руског народа. Његов дух је мој дух, његова судбина – моја судбина, његове патње – мој јад, његов процват – моја радост“, поручио је Путин 30. септембра свету посредством речи свог омиљеног философа и, како председник Русије тада рече, „правог патриоте“ – Ивана Александровича Иљина.
Путиновим говором се у Русији завршила епоха „краја идеологије“, која је свој нормативни одраз нашла у одредби члана 13 ст. 2 важећег Устава РФ којом се забрањује проглашавање једне идеологије „за државну или обавезну“. Написана према инструкцијама америчких конституционалиста у време великог слома државе 1993, наведена одредба није заправо ништа друго него уставно санкционисање неолиберализма као једине државне идеологије, пошто се идеја деидеологизоване државе може разумети само у оквиру свеопште вредносне индиферентности неолиберализма и западне хилијастичке вере у „крај историје“. Деидеологизација је глобалистима нужна у процесу десуверенизације националне државе, јер као што у глобалистичкој визији нема места за плурализам суверена, не може бити ни више идеологија, што је неминовна последица укидања плурализма цивилизација кроз процес културолошког melting pot-а.

ЦИВИЛИЗАЦИЈСКИ АНТИПОДИ

Зато је Русија с последњим Путиновим говором закорачила, речју Дугина, „у нову епоху – епоху идеја“. Председник руске државе повукао је јасну не само политичку већ и цивилизацијску разлику између колективног Запада и Русије. У Путиновом говору Русија је у државноправном смислу означена као баштиник снажне централизоване и суверене државе, а у цивилизацијском смислу „великих етичких вредности православља, ислама, јудаизма и будизма“, као и велике „руске културе“. Темељне вредности руског друштва су „слобода, стваралаштво, праведност, човекољубље, милосрђе и саосећање“. Насупрот Русије, као посебне цивилизације, у идеолошкој визији руског председника налази се колективни Запад као, Дугиновом речју, „антитрадиција“, будући да, према Путину, почива на „радикалном негирању моралних, норми, религије, породице“, али и „потпуном негирању човека и гушењу слободе“. Маркирајући кључна места неолиберализма и трансхуманизма, Путин у наведеном говору колективни Запад у политичком смислу поистовећује с вишевековном праксом пљачкашког колонијализма и расизма као „концепције властите искључивости“. У овом моменту западни политички систем према Путину није ништа друго до орвеловска диктатура у којој су „истину утопили у океан митова, илузија и фејкова“, док све економски почива на „виртуелној, напумпаној капитализацији“. При томе Путин не супротставља Русију западним народима, јер, његовом речју, „диктатура западних елита уперена је против свих друштава, укључујући народе самих западних земаља“.

„Лажни пророци“

Непосредно након ових речи, Путин храбро открива Русији и свету „вјерују“ западних глобалистичких елита. Реч је о „наопакој религији – отвореног сатанизма“, због чега жреце ове религије назива „лажним пророцима“. Истовремено, као исповест свога „вјерују“, Путин наводи речи Христове из Беседе на гори – По плодовима њиховим познаћете их. Тумачећи овај део Јеванђеља по Матеју Свети Јустин Ћелијски вели како нас Господ упозорава да су „лажни пророци“ „у стању да се лицемерно прикрију за неко време“ пошто „долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци“, али како „ипак ће их разобличити они који имају расуђивања“. Следствено, Путинов епохални говор од 30. септембра и није ништа друго до велико разобличење глобалног зла које се скрива иза „овчијег одела“ неолибералне идеологије људских права и демократије. Сходно томе, Путин униполарни поредак међународних односа пре свега оцењује у оквиру етичких категорија као „лажљив и лицемеран“, чиме „лажне пророке“ недвосмислено доводи у везу са „оцем лажи“ као родоначелником њихове религије.

Мисија

Иако полази од „руске идеје“ као основе нове идеологије Руске Федерације, Путин јасно потврђује да он и Русија и у овај тежак и неизвесни рат нису ушли само ради спасења Русије, већ и целог човечанства. При томе таква улога Русије није израз новог интернационализма Кремља, јер према првом човеку Кремља „данас се боримо за праведност и слободан пут пре свега нас самих, за Русију“, већ дубоког историософског, али и реалполитичког уверења да Русија може водити и добити само онај рат у коме је на себе преузела улогу Катехона света. Зато, Путиновом речју, „Русија схвата своју одговорност пред међународном заједницом и учиниће све да уразуми те усијане главе“. Овај рат није био избор Русије, али путиновска Русија ступила је на „бојно поље на које нас је позвала судбина и историја“, како то рече шеф руске државе у Манифесту суверенизма од 30. септембра.

Прогони српских суверениста

У рату у коме се одлучује судбина света фронт се не налази само у Новорусији, већ и унутар сваке државе. Рат за слободу света, започет 24. фебруара, затекао је све слободне народе са у мањој или већој мери окупираним установама, као базама глобалистичке мреже управљања које су установљене у деценијама глобалне хегемоније колективног Запада.
Оно што се почев од јула дешава на Правном факултету Универзитета у Новом Саду прави је пример окупиране установе, у којој се по линији фронта који је отворен 24. фебруара прогоне идејно неподобни професори и асистенти. Као што у западним диктатурама дају отказе руским диригентима, редитељима, спортистима само зато што су Руси, тако је на новосадском Правном факултету у јулу противзаконито смењен с места декана угледни српски кривичар проф. др Бранислав Ристивојевић. Образложење је било сасвим у русофобском ЕУропско тренду, јер проф. Ристивојевић је крив зато што је „након почетка сукоба у Украјини организовао и о трошку Факултета финансирао одлазак групе студената Факултета у посету амбасади Руске Федерације, која се може протумачити као подршка Русији у овом сукобу“.

Остракизам на Правном факултету

Подносиоци захтева за смену проф. Ристивојевића нису се ни освртали на законске и статутарне одредбе које овлашћују декана да предузима акте у сфери међународне сарадње, јер је за таоце идеолошке свести право увек подређено политичком критеријуму „осетљивог тренутка“, а комесари преобучени у професоре најизоштреније чуло имају за детектовање политички осетљивог тренутка. Тако је дошао дуго ишчекивани тренутак да компрадорске глобалистичке структуре на универзитету помоћу комплота различитих интересних кругова са окупираног Правног факултета у Новом Саду напокон на тацни добију главе неућуталих српских суверениста и бораца против ЛГБТ идеологије, неподобног декана проф. др Бранислава Ристивојевића и дотадашњег продекана и угледног српског конституционалисте проф. др Слободана Орловића. Да је Правни факултет у Новом Саду окупирана установа, правно гледано најбоље се види из чињенице да поступком смене проф. Ристивојевића и његових сарадника, као и даљим прогоном појединих професора и асистената, руководи председник Савета Факултета, 68-годишњи професор Драган Милков, који се противзаконито налази на тој функцији. Наиме, према чл. 93 ст. 9 Закона о високом образовању наставник коме је продужен радни однос не може бити биран у органе пословођења и управљања на факултету.

Милост за корупцију, немилост за русофиле

Да би слика окупиране високошколске установе, у којој се по линији глобалног фронта који је отворен 24. фебруара прогоне двојица познатих српских правника и још неколицина асистената била потпунија, током смене и прогона професора Ристивојевића и Орловића представници оснивача – покрајинске владе – показали су се потпуно немоћним и прегласаним у односу на од закона одметнути унутарфакултетски лоби. Инспекција за високо школство, као и увек, налази се у стању хибернације и не реагује на пријаву. Можда и због тога што је у незаконити прогон Ристивојевића и Орловића укључен и њихов колега, актуелни помоћник министра просвете проф. др Бојан Тубић.
У држави у којој највећа корупционашка високошколска афера свих времена – афера „Индекс“, ни до данас није добила судски епилог, на новосадском Правном факултету прогоне се због „деликта мишљења“ угледни српски професори и њихови сарадници. Ових дана прете покретањем дисциплинског поступка и последичним отказом професорима Ристивојевићу и Орловићу, као што због „деликта мишљење“ прете нереизбором Стефану Радојичићу. Једном речју, милост за корупцију, а немилост за суверенисте и русофиле. Ако Универзитет у Новом Саду и Министарство просвете нису спремни да заштите законитост на Правном факултету у Новом Саду, трибунал јавности српских суверениста узеће у заштиту своје колеге и истомишљенике и јавном речју осветлиће „сутерене“ српског високог школства. Јер русофобија не сме да буде легализована на српском универзитету.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.