NATO ŠEJTANI

Može li se za neku državu i njeno ustrojstvo, kao bliže sistemsko određenje, usvojiti pojam „teroristička“, tačnije, da li je razložno da se „organizovana sila radi zaštite poretka“ – obeleži kao teroristička zajednica? U teoriji, odgovor je potvrdan, neke zemlje i jesu proglašene terorističkim, ali u praksi ostaje problem smislenosti hipotetičke etikete: suverena teroristička sila koja ima svoje mesto, ugled i fotelju među nacijama koje nisu nasilne na pomenuti, jedinstvenim terminom označeni, način?
Posle nedavne sabotaže na gasovodima Severni tok 1 i 2 navedene nedoumice izvesno nisu tek retorička igra. Traganje za zemljama kandidatima koje ispunjavaju uslove da se proglase terorističkim, tj. zločinačkim, važan je zadatak svetske zajednice, posebno onog njenog dela koji sebe smatra civilizovanim, upirući prstom na druge koje proglašava, zvanično ili neformalno – varvarskim. Razmere i karakter pomenute čudovišne ratne operacije stotinu metara pod morem ukazuju na moćan, izvanredno organizovan i sofisticiran sistem koji teško da može biti ostvaren mimo državne vojne organizacije i teško da ga mogu pokriti pojedinačne, ma kako dobro obučene ofanzivne grupe.
„Sabotaža Severnog toka i Severnog toka 2 u Baltičkom moru je dala sasvim novo, toksično značenje sintagmi katastrofični kapitalizam“, upozorava analitičar Pepe Eskobar, precizirajući da je „ova epizoda hibridnog/industrijskog/komercijalnog rata, u formi terorističkog napada na energetsku infrastrukturu u međunarodnim vodama znak totalnog kolapsa međunarodnog prava nauštrb pristupa s nama ili protiv nas koji nameću zagovornici svetskog poretka zasnovanog na pravilima“.
Ko su gusari s Baltika? Kako ih prepoznati, budući da ne samo što izbegavaju javno predstavljanje, simbole i ambleme, te da se iznad njihovih plovila, amfibija i smrtonosnih paketa eksploziva verovatno nikada neće zavijoriti nešto kao crna tkanina s motivom „lobanja i kosti“, već da su i brižljivo zameli tragove, izbegavajući i odbijajući da „preuzmu odgovornost“?
Bliže naznake i identifikacija „nukleranih“ gusara nisu međutim nemoguće. Uvek važi pesnikova kaža „tragovi su mnogi do pećine“, pa je posle šoka koji je usledio neposredno po objavi vesti o ovom mega zločinu, svet počeo da uočava i zaključuje najpre propitujući ko je kapitalizovao dobit od pogane podvodne operacije i njenog zlokobnog učinika na buduće stradanje desetina miliona Evropljana?
Prema zaključivanju koje je plod traganja praktičnog i logičkog uma, ovo zlo ima rasni potpis. Poduhvat je nekoliko nacija koje iz njega „vuku benefite“. U tom smislu, jasan je bio i Vladimir Putin u svom nedavnom glasovitom kremaljskom govoru: „Anglosaksoncima je malo sankcija, oni su prešli na diverzije – neverovatno, ali istinito – organizujući eksplozije na međunarodnim gasnim magistralama Severnog toka koje vode po dnu Baltičkog mora, faktički su pristupili uništavanju opšteevropske energetske infrastrukture. Svima je očigledno kome je to korisno. Kome ide u korist, taj je i učinio, naravno.“
Izvanredni, britki analitičar Eskobar, nesputan nalozima propagandne lažne korektnosti i mediokritetskog otupljivanja činjenica, uz previđanje argumenata koji vode uznemirujućim zaključcima, kaže: „Sabotaža na severnim tokovima je sastavni deo imperijalnog vlažnog sna o razbijanju evroazijske kopnene mase u hiljadu komadića kako bi se sprečila transevroazijska konsolidacija između Nemačke (koja predstavlja EU), Rusije i Kine: To je 50 biliona (hiljada milijardi) u BDP-u, naspram 20 biliona koliko imaju SAD.“
U daljem promišljanju umesno je pomenuto i geopolitičko vjeruju H. Makindera: ko kontroliše kopnenu masu Evroazije, taj kontroliše ceo svet, kao i da će „američke elite i njihovi trojanski konji u Evropi učiniti sve što treba da zadrže kontrolu“. U rečenom „učiniće sve“ skriven je – ne duboko već samo kozmetički – i motiv, i izbor terorističkog delovanja kao alata i metoda za očuvanje kontrole nad svetom.
Razume se da je sada, i ubuduće, važno prepoznavanje fizionomija „elita“ koje se ne ustežu i nemaju etičkih ili bilo kakvih razumom određenih kočnica da zarad svoje pohlepe raznesu energetski krvotok jednog kontinenta, basnoslovno vredan ne samo u materijalnom smislu.
„Američke elite u ovom kontekstu obuhvataju rastrojenu, štrausovsku i neokonzervativnu obaveštajnu zajednicu, kao i velike naftne, farmaceutske i finansijske korporacije koje ih plaćaju i koje profitiraju ne samo od večitih ratova koje pokreće duboka država već se nadaju i ogromnom profitu od davoskog Velikog reseta.“
Navodimo celokupni sastav iz ovog toksikološkog nalaza i upozoravajuće etikete citiranog analitičara, uvereni da ovde imenovana raznorodna družina nije odgovorna samo „u ovom kontekstu“ nego i u mnogim ključnim nevoljama koje more današnji svet. Posredno, ove „elite“ vinovnik su zloćudnog mešanja i podele karata na prostoru svih kontinenata. Kada danas, sve birajući reči i kloneći se preterivanja, govorimo o zapadnom „silovanju Srbije“, razložno stižemo do strukture i sastava Eskobarove anamneze koja nam otkriva profil silovateljske družine usredsređene i na naš životni prostor. „Američka elita“ uveliko, recimo, odlučuje i o tome „da je naš interes da se odreknemo svojih interesa“, da se odreknemo suvereniteta, prijatelja, ali i svojih teritorija, te da stoički prihvatimo potčinjavanje Zapadu.
Govori li umnožavanje i snaženje ovih nerazumnih zahteva, i u novije vreme narasli pritisak na našu zemlju i njene političke lidere, o izvesnoj dozi bezumlja, žurbe i strahovanja da će „plen izmaći“?
Potvrdan odgovor daje Eskobar u samo jednoj ubitačnoj i istinitoj rečenici: „Šira slika pokazuje da je kolektivni Zapad u apsolutnoj panici, a atlantističke elite su spremne da pribegavaju svim metodama – otvorenim lažima, ubistvima, terorizmu, sabotažama, totalnim finansijskim ratovima, podršci neonacistima – kako bi sprečili svoj pad u geopolitički i geoekonomski ambis.“
O razmerama srljanja u geopolitički haos, o neustezanju atlantističkih elita da svoje države učine po definiciji terorističkim, rečito ovih dana govori i jedna „Sputnjikova“ vest: „Duhovni lideri ruskih republika Severnog Kavkaza obratili su se svojim vernicima, visoko ocenivši njihovu želju da učestvuju u specijalnoj vojnoj operaciji u Ukrajini i pozvali ostale muslimane da slede njihov primer. U obraćanju Koordinacionog centra muslimana Severnog Kavkaza se navodi: Danas moramo pokazati nacističkom režimu u Ukrajini, zemljama NATO-a koje su započele rat protiv Rusije, da na Kavkazu ima stotine hiljada dostojnih ljudi, na koje njihovi roditelji mogu biti ponosni, kojih se ne stide njihove porodice i prijatelji, koji će dati dostojan otpor NATO-šejtanima!“
Premda jesu u primetnoj panici, atlantistički NATO šejtani, kao pravi nečastivi iz predanja, bivaju, i gluvi i slepi za nagoveštaje ovakvog, u svetu narastajućeg, otpora. Srljaju u veliki mitski obračun u kojem oni, s nemalim povremenim uspesima i pobedama, gotovo nikada, stvarno i prema predanju, ne pobeđuju konačno..