BITEF: NEKAD BILO, SAD SE PRIPOVEDA

Zbog čega se može reći i ovo: Ovogodišnji, 56. Bitef, tek što se završio, a već je zaboravljen!?

Pre dvadesetak godina sreli smo se sa slavnom španskom glumicom Nurijom Espert u Lisabonu, na međunarodnom pozorišnom festivalu u Almadi, predgrađu koje od glavnog grada Portugalije deli reka Težu. Sa suzama u očima, diva svetskog glasa, nezaboravna Lorkina Jerma nam je govorila o Bitefu, festivalu koji joj je promenio život, u vreme frankizma, kada više u domovini nije mogla da radi… Mnogi velikani, među njima i Piter Bruk, biranim rečima su hvalili Beogradski internacionalni pozorišni festival, koji su, tada, vodili Mira Trailović i Jovan Ćirilov, i na čijim scenama smo se upoznali sa svetskim teatrom i postali, zbog njih, njegov deo. Kad prohuji, Bitef je ostavljao „posledice“, uticaje, koji su se kao plimni talasi širili našim teatrom. „Bitefovski“, bio je kompliment, koji su mogli da ponesu samo najbolji, inovativni, kvalitetni i sposobni da svojim radom utiču dalje, na druge žanrove i teatre.
Ovogodišnji, 56. Bitef, tek što se završio, a već je zaboravljen. Nema više tih predstava koje bi mogle da budu uzor, koje bi se proučavale, primenjivale, oponašale, pa i kopirale sve do idućeg septembra, kada bi pristizale nove tendencije, nekada romantično zvane avangardom. TV hronike Bitefa tada su se emitovale uživo, voditelji su bili Slobodan Selenić, Boro Drašković, oni od kojih smo učili, kod kojih smo studirali, koji su znali šta govore i kome je to upućeno. Direktno sa bitefovskih scena, u studio TV Beograd su pristizali stvaraoci iz istorije svetskog pozorišta, još pod utiskom gromoglasnog aplauza, ili negodovanja, bilo je i toga (Šekner je to iskusio, zbog golotinje i šikaniranja publike), ali je to brzo bilo „ispregovarano“. Naši profesori bi, u direktnom razgovoru, razjasnili razlog onoga što se dogodilo na sceni, i dali logično objašnjenje, ili ostavili gledalištu da se samo sa sobom dogovori, prihvata li, ili odbija to pozorišno „novo doba“.
Danas, kada o pozorištu u masmedijima prečesto govore priučeni novinari, koji su „eksperti“ za sve, koji nikada nisu prošli kroz pozorišni proces, kojima se dopada zvuk neobičnih naziva predstava koje gledaju („Erararitjaritjaka“, na primer), koji svojim naivnim „analizama“ sluđuju TV auditorijum, koji nema 2.000 din. za pozorišnu kartu, da bi se uverio u tačnost njihovih ocena, nikoga više za Bitef nije stvarno briga. Nigde da se pojavi kritička debata o slučaju da se, pod imenom Bitefa, događaju za pozorište irelevantni projekti, koje nikada nikakvo nabrajanje, a kamoli istorija pozorišta neće pomenuti. A to je sasvim logično: pas laje, vetar nosi, tako bi se mogli komentarisati retki kritički tekstovi, koje malobrojni pročitaju, a oni, na koje se odnosi, a naročito njihovi finansijeri (od naših para) za njih ne haju. I tako svake godine. Ovaj ili onaj podnaslov omogući potpunim početnicima, ili prigodnim programima, da se podvedu pod selekciju Glavnog festivalskog programa. I nagrade se daju takvima, jer boljih nema. I onda, Gran-pri „Mira Trailović“ i Specijalna nagrada „Jovan Ćirilov“ krase počesto delca, koja su, onda, kada primaju tu nagradu, već zaboravljena, ili „otišla u pomrčinu“.
Oni koji tvrde da se vreme promenilo uopšte nisu u pravu. Za dve i po hiljade godina, otkad pozorište postoji, ono je uvek bilo odgovor na bitna pitanja čovekove moralne egzistencije. Nikakav postupak, koji je sam sebi svrha i oslanja se na tehnologiju, ili privatni problem, opšte mesto, bizarnost i kliničko ludilo, nikada nije i neće biti tema filozofskog prosedea dramske umetnosti. Scena je sakralni prostor, tu su svi obavezni na istinitost, tačnost i autentičnost. To se nikada nije promenilo, i neće. A eksperimenti, koje izvode novi ljudi u nekim novim žanrovima, poželjni su i korisni za tumačenje sveta, u kome se u tom trenutku živi. Ali kao deo nekog pratećeg programa, specijalne programske celine, nikako kao takmičarske predstave u Glavnom programu nekada proslavljenog festivala, kao što je Bitef.
Naravno, da bi trebalo makar nabrojati šta se to odabralo za Glavni program 56. Bitefa, dok se nije zaboravilo, a ubrzo će se i to dogoditi.

Jedina predstava koja je nepodeljeno emotivno pokrenula mučenu publiku, dodatno ubijenu batrganjem do Luke Beograd, po kiši, tami i kijametu, bila je „Ljubav“ Aleksandera Zeldina (Britanija i Francuska), jednostavna slika socijalno posrnulih građana, koje je Britanija trajno smestila u azil za beskućnike, dok se oni, u predvečerje Božića, uzaludno i dirljivo nadaju da će im biti dodeljen sopstveni dom. Tipična britanska drama, „Ljubav“ je toliko životna, da je po njoj Bi-Bi-Si snimio i film, a odsustvo bilo kakvih rediteljskih nasilnih „novih tendencija“ je otvorilo mogućnost izvrsnim glumcima da pokažu i dušu, uz fizičku nezgrapnost, koja je publiku dirnula do suza. Nije, možda, primereno tvrditi da tako treba da izgleda Bitefov Glavni program, jer je „Ljubav“ hiperrealistička predstava koja je dobar potez svake repertoarske pozorišne kuće, ne skroz festivalska, nedovoljno je atraktivna za to. Ali bila je jedina koja se bavila ozbiljnom temom, na pozorišno superioran način.
Predstava Belgijanca Jana Martensa, „Svaki pokušaj će se završiti skršenim telima i slomljenim kostima“ (pominjana, po naslovu, kao mantra, dok su se, u mrkloj noći, gledaoci borili sa čoporom pasa i tminom u Luci Beograd), koja pripada korpusu „Festivala igre“, nema dovoljno značajnu temu da bi bila deo ovog festivala. Virtuozno je izvedena, ali je ostala nekako sama sebi svrha.
„Gardien Party“ (Francuska), o začudnim muzejskim čuvarima i njihovoj profesionalnoj nevidljivosti, i monodrama-monopredavanje „Tihuana“ (Meksiko), o tome kako se preživljava sa minimalcem od jednog evra dnevno, služili su lepo temi „Mi – junaci rada svog“, podnaslovu ovogodišnjeg Bitefa, ali ne i značajnom teatru kao takvom. Domaće predstave, „Dr Ausender“, o lekarima koji beže u Nemačku trbuhom za kruhom, Bojana Đorđeva i „Svet bez žena“, neizbežnih na Bitefima Maje Pelević i Olge Dimitrijević, i pozorišno, i tematski su zanimljivi, ali skromni, nefestivalski projekti koje smo mogli da vidimo i u domaćem repertoaru. „Solo“, slovenačke mlade, a već poznate rediteljke Nine Rajić Kranjac je lagano iživljavanje nad publikom od četiri i po sata, o tome kako mala ne želi više da radi u pozorištu koje joj je postalo zagušljivo, jedan hepening uz ćevape i pivo (koji je, uzgred, i pobedio na 56. Bitefu). I još jedna slovenačka predstava mladog Žige Divjaka, „Krize“, u kojoj glas, na engleskom, predaje o uništavanju prirode zarad krupnog kapitala koji manipuliše našim prirodnim korenima, a sedam glumaca trči u mestu, dok ne popadaju…
I onda se završilo. Do sledeće godine, kada ćemo teško znati da navedemo šta smo sad gledali.
O nekim uticajima 56. Bitefa na naše i pozorište uopšte, ili, da prostite, na naš život, neozbiljno je govoriti.
Eto. Još jedan tekst koji „vetar nosi“.