БИТЕФ: НЕКАД БИЛО, САД СЕ ПРИПОВЕДА

Због чега се може рећи и ово: Овогодишњи, 56. Битеф, тек што се завршио, а већ је заборављен!?

Пре двадесетак година срели смо се са славном шпанском глумицом Нуријом Есперт у Лисабону, на међународном позоришном фестивалу у Алмади, предграђу које од главног града Португалије дели река Тежу. Са сузама у очима, дива светског гласа, незаборавна Лоркина Јерма нам је говорила о Битефу, фестивалу који јој је променио живот, у време франкизма, када више у домовини није могла да ради… Многи великани, међу њима и Питер Брук, бираним речима су хвалили Београдски интернационални позоришни фестивал, који су, тада, водили Мира Траиловић и Јован Ћирилов, и на чијим сценама смо се упознали са светским театром и постали, због њих, његов део. Кад прохуји, Битеф је остављао „последице“, утицаје, који су се као плимни таласи ширили нашим театром. „Битефовски“, био је комплимент, који су могли да понесу само најбољи, иновативни, квалитетни и способни да својим радом утичу даље, на друге жанрове и театре.
Овогодишњи, 56. Битеф, тек што се завршио, а већ је заборављен. Нема више тих представа које би могле да буду узор, које би се проучавале, примењивале, опонашале, па и копирале све до идућег септембра, када би пристизале нове тенденције, некада романтично зване авангардом. ТВ хронике Битефа тада су се емитовале уживо, водитељи су били Слободан Селенић, Боро Драшковић, они од којих смо учили, код којих смо студирали, који су знали шта говоре и коме је то упућено. Директно са битефовских сцена, у студио ТВ Београд су пристизали ствараоци из историје светског позоришта, још под утиском громогласног аплауза, или негодовања, било је и тога (Шекнер је то искусио, због голотиње и шиканирања публике), али је то брзо било „испреговарано“. Наши професори би, у директном разговору, разјаснили разлог онога што се догодило на сцени, и дали логично објашњење, или оставили гледалишту да се само са собом договори, прихвата ли, или одбија то позоришно „ново доба“.
Данас, када о позоришту у масмедијима пречесто говоре приучени новинари, који су „експерти“ за све, који никада нису прошли кроз позоришни процес, којима се допада звук необичних назива представа које гледају („Ерараритјаритјака“, на пример), који својим наивним „анализама“ слуђују ТВ аудиторијум, који нема 2.000 дин. за позоришну карту, да би се уверио у тачност њихових оцена, никога више за Битеф није стварно брига. Нигде да се појави критичка дебата о случају да се, под именом Битефа, догађају за позориште ирелевантни пројекти, које никада никакво набрајање, а камоли историја позоришта неће поменути. А то је сасвим логично: пас лаје, ветар носи, тако би се могли коментарисати ретки критички текстови, које малобројни прочитају, а они, на које се односи, а нарочито њихови финансијери (од наших пара) за њих не хају. И тако сваке године. Овај или онај поднаслов омогући потпуним почетницима, или пригодним програмима, да се подведу под селекцију Главног фестивалског програма. И награде се дају таквима, јер бољих нема. И онда, Гран-при „Мира Траиловић“ и Специјална награда „Јован Ћирилов“ красе почесто делца, која су, онда, када примају ту награду, већ заборављена, или „отишла у помрчину“.
Они који тврде да се време променило уопште нису у праву. За две и по хиљаде година, откад позориште постоји, оно је увек било одговор на битна питања човекове моралне егзистенције. Никакав поступак, који је сам себи сврха и ослања се на технологију, или приватни проблем, опште место, бизарност и клиничко лудило, никада није и неће бити тема филозофског проседеа драмске уметности. Сцена је сакрални простор, ту су сви обавезни на истинитост, тачност и аутентичност. То се никада није променило, и неће. А експерименти, које изводе нови људи у неким новим жанровима, пожељни су и корисни за тумачење света, у коме се у том тренутку живи. Али као део неког пратећег програма, специјалне програмске целине, никако као такмичарске представе у Главном програму некада прослављеног фестивала, као што је Битеф.
Наравно, да би требало макар набројати шта се то одабрало за Главни програм 56. Битефа, док се није заборавило, а убрзо ће се и то догодити.

Једина представа која је неподељено емотивно покренула мучену публику, додатно убијену батргањем до Луке Београд, по киши, тами и кијамету, била је „Љубав“ Александера Зелдина (Британија и Француска), једноставна слика социјално посрнулих грађана, које је Британија трајно сместила у азил за бескућнике, док се они, у предвечерје Божића, узалудно и дирљиво надају да ће им бити додељен сопствени дом. Типична британска драма, „Љубав“ је толико животна, да је по њој Би-Би-Си снимио и филм, а одсуство било каквих редитељских насилних „нових тенденција“ је отворило могућност изврсним глумцима да покажу и душу, уз физичку незграпност, која је публику дирнула до суза. Није, можда, примерено тврдити да тако треба да изгледа Битефов Главни програм, јер је „Љубав“ хиперреалистичка представа која је добар потез сваке репертоарске позоришне куће, не скроз фестивалска, недовољно је атрактивна за то. Али била је једина која се бавила озбиљном темом, на позоришно супериоран начин.
Представа Белгијанца Јана Мартенса, „Сваки покушај ће се завршити скршеним телима и сломљеним костима“ (помињана, по наслову, као мантра, док су се, у мрклој ноћи, гледаоци борили са чопором паса и тмином у Луци Београд), која припада корпусу „Фестивала игре“, нема довољно значајну тему да би била део овог фестивала. Виртуозно је изведена, али је остала некако сама себи сврха.
„Gardien Party“ (Француска), о зачудним музејским чуварима и њиховој професионалној невидљивости, и монодрама-монопредавање „Тихуана“ (Мексико), о томе како се преживљава са минималцем од једног евра дневно, служили су лепо теми „Ми – јунаци рада свог“, поднаслову овогодишњег Битефа, али не и значајном театру као таквом. Домаће представе, „Др Аусендер“, о лекарима који беже у Немачку трбухом за крухом, Бојана Ђорђева и „Свет без жена“, неизбежних на Битефима Маје Пелевић и Олге Димитријевић, и позоришно, и тематски су занимљиви, али скромни, нефестивалски пројекти које смо могли да видимо и у домаћем репертоару. „Соло“, словеначке младе, а већ познате редитељке Нине Рајић Крањац је лагано иживљавање над публиком од четири и по сата, о томе како мала не жели више да ради у позоришту које јој је постало загушљиво, један хепенинг уз ћевапе и пиво (који је, узгред, и победио на 56. Битефу). И још једна словеначка представа младог Жиге Дивјака, „Кризе“, у којој глас, на енглеском, предаје о уништавању природе зарад крупног капитала који манипулише нашим природним коренима, а седам глумаца трчи у месту, док не попадају…
И онда се завршило. До следеће године, када ћемо тешко знати да наведемо шта смо сад гледали.
О неким утицајима 56. Битефа на наше и позориште уопште, или, да простите, на наш живот, неозбиљно је говорити.
Ето. Још један текст који „ветар носи“.