ZAPADNA „PROPAGANDA OGLEDALA“: PORAZ KIJEVA POSTAO JE NEIZBEŽAN

Zapadni mediji konstruisali su virtuelnu realnost, u kojoj je Rusima pripala uloga „loših momaka“. Ali za one koji pažljivije posmatraju tok ove krize, vidljivo je da se Rusija predstavlja kao ogledalo situacije u Ukrajini. Na primer, „kada se počelo pričati o ukrajinskim gubicima, zapadna propaganda se okrenula ruskim gubicima“ i došla do fantastično preuveličanih brojeva koje navodi Kijev

Zapadni mediji danas izveštavaju potpuno jednostrano o Ukrajini, što daje veoma karikaturalnu i veštačku predstavu o stvarnim događajima. Ovakav pristup udaljava i moguće rešenje: bilo kakvi pregovori s kijevskim vlastima praktično su nemogući, što samo produžava „specijalnu vojnu operaciju“, sve do kapitulacije Ukrajine. „Ova manipulacija je toliko loša da bismo radije videli umiranje Ukrajinaca nego da tražimo diplomatsko rešenje“, upozorava Žak Bo, u intervjuu sa Vanesom Bejli. Žak Bo je bivši švajcarski obaveštajac i pisac zanimljive knjige o Ukrajini i operaciji „Z“. „Da bih istakao ove dezinformacije, želeo sam da pokažem da su informacije koje omogućavaju da se pruži realna slika situacije bile dostupne još u februaru, ali da ih naši (zapadni) mediji nisu preneli javnosti.“
Drugim rečima, ovaj rat nije započeo Putin, kako se to tvrdi u zapadnim medijima. Pogledajmo činjenice. Ovaj rat traje već osam godina, od kijevskog „evromajdana“ (i potom „antiterorističke operacije“), koji su organizovale američke tajne službe, ulažući u akcije pučista stotine miliona dolara. Godine 2015. potpisani su Minski sporazumi, koje je prihvatila i Ukrajina, a čiji su garanti, pored Rusije, bile i Nemačka i Francuska. Ni Francuska ni Nemačka nisu učinile ništa da ih sprovedu. Prema priznanju bivšeg predsednika Ukrajine Petra Porošenka, od tada se Ukrajina naoružava i priprema za rat. Minski sporazumi bili su samo paravan za predstojeći rat protiv Rusije. Prema izjavama nemačkog kancelara Olafa Šolca, sankcije protiv Rusije pripremane su godinama unazad.
Žak Bo optužuje zapadne novinare koliko i političare. „Uobičajeno se pretpostavlja da novinari rade u skladu sa standardima kvaliteta i etike, kako bi nas informisali na najpošteniji mogući način“, podseća Bo. „Ovi standardi su postavljeni Minhenskom poveljom iz 1971“. To više odavno nije slučaj. Izveštavanje zapadnih medija, ne samo o ukrajinskoj krizi već i sa niza drugih kriznih područja, poput Sirije, obezvredilo je sve etičke i profesionalne standarde, navodeći na jedini mogući zaključak: Zapad je strana u sukobu, a ne nepristrasni i objektivni posmatrač. Tako je bilo i u ratovima u bivšoj Jugoslaviji, gde su dežurni i jedini krivac bili isključivo Srbi. Zapad, predvođen Amerikom, zapravo je učesnik u ovom ratu, kao i u nizu neokolonijalnih ratova koji su započeli posle pada Berlinskog zida. Rusija ne ratuje s Ukrajinom, već Zapad u Ukrajini vodi rat protiv Rusije. Rat se vodi i na samom Zapadu, u vidu podsticanja mržnje i nasilja prema Rusima, vraćajući u Evropu politiku kakvu su nacisti sprovodili prema Jevrejima. Ovu politiku zapadni mediji podstiču i podržavaju, igrajući u njoj sramnu ulogu huškača. „Dok sam pisao ovu knjigu“, ističe Bo, „saznao sam da nijedan mejnstrim medij koji govori francuski jezik u Evropi ne poštuje ovu povelju kada su u pitanju Rusija i Kina. U stvari, oni besramno podržavaju nemoralnu politiku prema Ukrajini, koju je Andres Manuel Lopez Obrador, predsednik Meksika, opisao ovim rečima: ’Mi obezbeđujemo oružje, vi obezbeđujete leševe!’“ [restrict]

Dosledno falsifikovanje realnosti

Zapadni mediji rade kao propagandni mediji i navijaju za rat. Njihova svrha nije da informišu. Oni su pretvoreni u deo velike propagandne mašinerije Zapada, unutar svemoćne „imperije laži“. Njih ne interesuje istina u ovom konfliktu. Oni istinu čak i ne žele da znaju. Na primer, kada je reč o ciljevima ruske specijalne vojne operacije (SVO), ukazuje Bo, zapadni „stručnjaci su sami odredili ciljeve ruske ofanzive“. „Tvrdeći da je Rusija htela da preuzme Ukrajinu i njene resurse, da preuzme Kijev za dva dana itd., naši ’stručnjaci’ su bukvalno izmislili i pripisali Rusima ciljeve koje Putin nikada nije postavio.“ Tako je, na primer, u maju 2022. švajcarski ambasador u Kijevu izjavio da su Rusi „izgubili bitku za Kijev“. Ali ova bitka nikad se nije odigrala u realnosti. „Očigledno je lako tvrditi da Rusi nisu postigli svoje ciljeve ukoliko oni nikad nisu ni pokušali da ih ostvare.“
Uopšte uzev, i Zapad i Kijev stvaraju pogrešnu sliku o svom protivniku. „U Francuskoj, Švajcarskoj i Belgiji niko od televizijskih vojnih stručnjaka nema nikakva saznanja o vojnim operacijama, ni o tome kako ih Rusi vode. Njihova ’stručnost’ većinom potiče od glasina iz rata u Avganistanu ili Siriji, koje su često samo obična zapadna propaganda. Ovi ’stručnjaci’ su bukvalno falsifikovali prikaz ruskih operacija.“
Bo podseća da su ciljevi koje je Rusija objavila još 24. februara demilitarizacija i denacifikacija. Ti ciljevi se odnose na neutralizaciju vojne sposobnosti neprijatelja, a ne na oduzimanje teritorije ili resursa. „U stvari, u teoriji, da bi postigli svoje ciljeve, Rusi ne moraju da napreduju – bilo bi dovoljno da sami Ukrajinci dođu i poginu.“
Na osnovu proizvoljnih i pogrešnih pretpostavki, zapadni „analitičari“ izvlače zaključke o „neuspesima ruske armije“. Sada, posle šest meseci SVO, smatra Bo, „možemo reći da je ruska vojska efikasna i operativna, i da kvalitet njene komande i kontrole daleko prevazilazi sve ono što danas možemo videti na Zapadu. Ali na našu percepciju utiče izveštavanje koje je fokusirano na ukrajinsku stranu, što dovodi do iskrivljavanja stvarnosti“.

Najbolji recept za gubitak rata

Najpre, postoji realnost na terenu. Ono što zapadni mediji nazivaju „Rusima“ jeste koalicija sastavljena od profesionalnih ruskih vojnika i pripadnika narodnih milicija Donbasa. Operacije u Donbasu sprovode uglavnom narodne milicije, koje se bore na svom terenu, u gradovima i selima koje poznaju i gde imaju prijatelje i porodice. Oni zato napreduju oprezno, kako bi izbegli nepotrebne civilne žrtve. Uprkos tvrdnjama zapadne propagande, koalicija ovde uživa veoma snažnu podršku. Ili, kako to kaže Noam Čomski, to je stil ratovanja posve drugačiji od američkog: „Kada smo napali Srbiju ili Irak, mi smo jednostavno sve uništavali. Uništavali smo infrastrukturu, energetski sistem, čak i u ograničenom ratu kakav je vođen u Srbiji… Zašto Rusi to ne rade? U Kijevu sve funkcioniše.“ Odnosno: „Rusija bi vrlo brzo mogla načiniti eskalaciju do načina na koji rat vode SAD ili Velika Britanija.“ Ipak, Rusija to ne čini.
Samo pažljivo posmatrajući mape, možemo videti da je Donbas region sa mnogo izgrađenih i naseljenih mesta, „što znači prednost za odbranu i smanjenu brzinu napredovanja za napadača u svim okolnostima“. Postoje i direktne analogija s današnjom situacijom i operacijama iz Drugog svetskog rata. Pre osamdeset godina ishod bitke na Dnjepru odlučio je dalji tok rata. Zapadni „stručnjaci“ sve to ignorišu i za izveštavanje koriste isključivo karte koje im pokazuje kijevska hunta. Tako je i s ruskim „sporim“ napredovanjem u SVO.
Zapadni političari i mediji naterali su Ukrajinu da brani teritoriju poput Francuske u Prvom svetskom ratu – da brani svaki kvadratni metar zemlje u situaciji „poslednje borbe“. „Ironično, time je Zapad Rusima samo olakšao posao.“ Kako zaključuje Bo: „U stvari, kao i u ratu protiv terorizma, zapadnjaci vide neprijatelja onakvim kakvim bi želeli da bude, a ne onakvim kakav jeste. Kao što je Sun Cu rekao pre 2.500 godina, to je najbolji recept za gubitak rata.“
Ruska koalicija započela je ofanzivu u uslovima značajne brojčane inferiornosti. To je nadoknađivala stvarajući uslove za lokalnu i privremenu superiornost, tako što je brzo premeštala svoje snage na bojnom polju. „A to je ono što Rusi zovu ’operativna umetnost’ (operativnoe iskusstvo). Ovaj pojam je loše shvaćen na Zapadu. Termin ’operativnosti’, koji se koristi u NATO-u, ima dva prevoda na ruski: ’operativan’ koji se odnosi na komandni nivo i ’operativan’ koji definiše borbeno stanje. Na ruskom, operativnost je umetnost manevrisanja vojnim formacijama, kao u igri šaha, kako bi se pobedio nadmoćniji protivnik.“
Ruske snage su u dosadašnjem toku operacije dokazale da apsolutno vladaju „operativnom umetnošću“. I to do mere kakva je nepoznata ili retko viđena na Zapadu, koji je, tokom poslednjih decenija, imao prilike da ratuje jedino s neuporedivo slabijim protivnicima. Zaključak možemo izvesti i sami: Amerika više nema operativnu vojsku, Rusija ima izvanredno operativnu vojsku i zna kako treba da je koristi.

Nesposobnost da se upravlja krizama „Poraz Ukrajine sada postaje poraz Zapada.“ Zapad je sve učinio da bude tako Ova kriza nam pre svega veoma jasno otkriva nekoliko stvari. Prva je da su NATO i EU samo puki instrumenti spoljne politike SAD. „Ove institucije više ne deluju u interesu svojih članica, već u interesu SAD.“ Sankcije, koje su morale biti kratkotrajne i koje su usvojene pod američkim pritiskom, sada se vraćaju Evropi, koja postaje veliki, ako ne i najveći gubitnik u ukrajinskoj krizi. Evropa je primorana da trpi posledice sopstvenih sankcija i da se nosi sa snažnim tenzijama koje je sama izazvala. Kako je moguće da se državama upravlja s toliko lakomislenosti, možda će se upitati poneki lakoverni čitalac. Bo odgovara na ovo pitanje: „Odluke koje su donele zapadne vlade otkrivaju generaciju lidera koji su isuviše mladi i neiskusni, kao što je finska premijerka Sara Marin; koji su neznalice a ipak smatraju sebe za pametne, poput francuskog predsednika Emanuela Makrona; doktrinare, poput Ursule fon der Lajen, ili fanatike, kao što su lideri baltičkih država.“ Ipak, svi oni dele istu nesposobnost: da upravljaju složenom krizama. „Kada glava nije u stanju da razume svu složenost krize, mi odgovaramo smelo i sa dogmatizmom. To je ono što vidimo da se dešava u Evropi. Istočnoevropske zemlje, posebno baltičke države i Poljska, pokazale su se kao lojalne sluge američke politike. Takođe su pokazale nezrelo, konfrontirajuće i kratkovido upravljanje.“ Uostalom, „to su zemlje… koje nastavljaju da slave snage Trećeg rajha i diskriminišu sopstveno stanovništvo koje govori ruski.“ Ukoliko ovakvi pobede, sve će biti u redu. Ali u slučaju poraza, oni će snositi njegov teret: „I to je ono što se desilo SAD u nedavnim sukobima (Irak, Avganistan…) i ono što se danas dešava u Ukrajini. Poraz Ukrajine sada postaje poraz Zapada.“ Zapad je sve učinio da bude tako. „Gubitak uticaja Zapada tesno je povezan sa činjenicom da on nastavlja da „tretira ’ostatak sveta’ kao ’malu decu’ i da zanemaruje korist od dobre diplomatije.“ Ove pojave nisu započele s Ukrajinom, mada je i više nego izvesno da nam ukrajinska kriza konačno „otvara oči i da ubrzava ove promene“. Svet ulazi u epohu multipolarnosti. Era jednopolarnosti je prošlost, mada Zapad (SAD) to još ne razume. Nije poenta u tome, upozorava Bo, da zauzmemo isti stav kao zapadni mediji i da mržnju prema Rusiji zamenimo onom protiv Ukrajine. Naprotiv: cilj je da se ukaže da svet nije ni crn ni beo i da se shvati da su „zapadne zemlje otišle predaleko“. „Oni koji danas gaje simpatije prema Ukrajini trebalo je da nateraju svoje vlade da sprovedu rešenja postignuta dogovorima iz 2014. i 2015. Oni nisu ništa uradili i sada pokušavaju da nateraju Ukrajinu da se bori. Ali mi više nismo u 2021. godini.“ Kakva je u tome uloga zapadnih novinara i medija? Zapadni mediji će nastaviti sa svojom „igrom ogledala“. Oni veoma vredno i prilježno odrađuju svoj zadatak, ne ostavljajući čak ni prostor za neko drugačije, izdvojeno mišljenje. Zašto? Zato što Zapad više sebi ne može da priušti taj luksuz. Haranga je počela s previše besa i njen razorni talas sada preti da odnese sve pred sobom.

Rat u virtuelnoj realnosti

Jedan primer za to je (pametnom) dovoljan: operacija oko Kijeva nije imala za cilj da „prevari“ Ukrajince i Zapad o ruskim namerama već da primora ukrajinsku vojsku da zadrži velike snage oko prestonice i tako ih „prikuje“.
„U tehničkom smislu“, primećuje Bo, „ovo je bila operacija koja se naziva ’operacijom oblikovanja’. Za razliku od analiza nekih ’stručnjaka’, to nije bila ’operacija obmane’, pošto bi takva operacija bila drugačije zamišljena i uključivala bi mnogo veće snage. Cilj je bio da se spreči pojačanje glavnine ukrajinskih snaga u Donbasu.“ (U to vreme borbene sposobnosti ukrajinskih snaga bile su mnogo veće nego danas.) Glavna pouka rata u ovoj fazi trebalo bi da bude ono što nam je već bilo poznato iz Drugog svetskog rata: Rusi (apsolutno) vladaju „operativnom umetnošću“.
Danas se mnogo govori o hrabrosti ukrajinskih vojnika, i to je sigurno tačno. Ali rat ne dobija puka hrabrost i spremnost vojnika da se žrtvuju. Bo, međutim, ukazuje na veći problem: „Moje iskustvo pokazuje da je u skoro svakoj krizi problem na čelu. Nesposobnost da se razume protivnik i njegova logika, i da se stekne jasna slika o stvarnom stanju glavni je razlog neuspeha (poraza).“
Na ukrajinskoj strani rat se vodi u političkom i informacionom prostoru, na ruskoj rat se vodi u fizičkom i operativnom prostoru. Ukrajinci nesumnjivo dobijaju ovaj rat, ali isključivo u medijima. „Jedina nevolja“, dodaje Bo, „jeste to što na kraju dana preovlada realnost na terenu.“
Na ruskoj strani odluke donosi vojska, na ukrajinskoj strani je Zelenski centralni element u vođenju rata. Mogli bismo ga nazvati i „Zelenskim“, jer iza konkretnog Zelenskog stoje Pentagon i NATO, koji umesto njega donose operativne odluke. „Ovo objašnjava rastuće tenzije između Zelenskog i vojske.“ Ukrajinski vojni vrh, kao i jedinice na terenu, jasnije vide da odluke Zelenskog nemaju mnogo smisla, osim kao važan deo njegovih „odnosa sa javnošću“ (PR).
Zapravo, počev od 2014. godine, ukrajinsku vojsku intenzivno obučavaju zapadni (američki, britanski i kanadski) oficiri. Novu ukrajinsku vojsku osam godina opremala je i obučavala Severnoatlantska alijansa, i to je možda najspremnija NATO vojska u Evropi. „Nevolja je u tome“, primećuje Bo, „što se zapadnjaci više od dvadeset godina bore s naoružanim grupama i razbacanim protivnicima i angažuju čitave vojske protiv pojedinaca. Oni vode ratove na taktičkom nivou i zato su izgubili sposobnost da se bore na strateškom i operativnom nivou. Ovo delimično objašnjava zašto Ukrajina vodi svoj rat na tom nivou.“
Zapadni mediji konstruisali su virtuelnu realnost, u kojoj je Rusima pripala uloga „loših momaka“. Ali za one koji pažljivije posmatraju tok ove krize, vidljivo je da se Rusija predstavlja kao ogledalo situacije u Ukrajini. Na primer, „kada se počelo pričati o ukrajinskim gubicima, zapadna propaganda se okrenula ruskim gubicima“ i došla do fantastično preuveličanih brojeva koje navodi Kijev.
Danas je očigledno da su svi „ukrajinski uspesi“ zapravo bili neuspesi. „Ljudski i materijalni gubici koji su pripisani Rusiji bili su više u skladu s gubicima Ukrajine.“ Takve su bile i tvrdnje kijevskih zvaničnika sredinom juna o dvesta do petsto mrtvih ruskih vojnika dnevno, s ukupnim dnevnim gubicima od oko hiljadu ljudi. „Ako tome dodamo obnovljene zahteve Zelenskog za oružjem, možemo videti zašto ideja pobede Ukrajine izgleda kao iluzija.“

Kako poraziti Rusiju?

Zapadni mediji već godinama – ako ne i decenijama – podržavaju ideju da je ruska ekonomija uporediva sa italijanskom ili teksaškom. Pretpostavljalo se i da će biti i podjednako ranjiva. „Tako je Zapad – i Ukrajinci – mislio da će ekonomske sankcije i politička izolacija Rusije brzo izazvati njen kolaps i bez vojnog poraza.“
„I zaista, to je ono što je u intervjuima govorio Oleksej Arestovič, savetnik i portparol Zelenskog, u martu 2019. Ovo takođe objašnjava zašto Zelenski nije oglasio uzbunu početkom 2022, kao što je priznao u intervjuu za ’Vašington post’. On je znao da će Rusija odgovoriti na ofanzivu koju je Ukrajina pripremala u Donbasu (zbog čega je najveći deo njegovih trupa prebačen u tu oblast) i verovao je da će sankcije brzo dovesti do ruskog kolapsa i poraza.“ O tome je govorio i Bruno le Mer, francuski ministar ekonomije, u svojim predviđanjima naglog ruskog sloma. Sada je konačno postalo jasno da su zapadnjaci donosili odluke ne poznajući svog neprijatelja.
Kako je priznao Arestovič, ideja je bila da poraz Rusije bude ulaznica Ukrajine za NATO. Ukrajinci su bili naterani da pripreme ofanzivu u Donbasu kako bi primorali Rusiju da reaguje, zbog čega je „morala da bude kažnjena sankcijama“, što bi omogućilo njen brzi poraz. „Ovo je cinično“, zaključuje Bo, „i pokazuje kako je Zapad, predvođen Amerikancima, zloupotrebio Ukrajinu za sopstvene ciljeve.“
Još gore je to što Kijev nije tražio pobedu Ukrajine nego poraz Rusije. Ovo objašnjava lažne zapadne narative o Rusiji, posebno u prvim mesecima sukoba, kada se Zapad kladio na „ruski poraz“. U realnosti, sankcije nisu funkcionisale, a ne funkcionišu ni danas, uprkos pozivima Evropljanima da se strpe. Tako je Ukrajina uvučena u borbe koje je sama izazvala, ali za koje nije bila spremna da se dugo i žilavo bori.

Cilj je (bio) kolaps Rusije

Zapravo, od samog početka, zapadni narativ obeležava ogromna neusklađenost između onog što se objavljuje i realnosti na terenu. I to je, pomalo paradoksalno, imalo „perverzan efekat“: podstaklo je Ukrajinu da ponavlja svoje greške i sprečilo je da poboljša sopstveno vođenje operacija. Ukratko: „Pod izgovorom borbe protiv Vladimira Putina, gurnuli smo Ukrajinu da nepotrebno žrtvuje na hiljade ljudskih života.“
Zelenski je pozivao na sve više sankcija, „uključujući i one najapsurdnije, jer je bio naveden da veruje da su one odlučujuće“. Time je samo slepo sledio zacrtani kurs na Zapadu, čiji su lideri, „uzbuđeni fantastičnim izveštajima o ruskim gubicima“, dodavali nove sankcije na one stare i odbijali svaku mogućnost pregovora. Oni su se nadali „promeni režima u Rusiji“. Kako je naglašavao francuski ministar Le Mer: cilj je bio kolaps ruske ekonomije i da ruski narod pati. A to je, nesumnjivo, jedan vid državnog terorizma.
Zapadni mediji, zaključuje Bo, „ne predstavljaju rat onakvim kakav jeste, već onakav kakav bi oni želeli da bude“. Ali to su samo puste želje. „Očigledna javna podrška ukrajinskim vlastima, uprkos ogromnim gubicima (neki pominju 70.000 do 80.000 poginulih), postiže se zabranom opozicije, nemilosrdnim lovom na zvaničnike koji se ne slažu s linijom vlade i ’propagandom ogledala’, koja pripisuje Rusima iste neuspehe kao što su oni od kojih pate Ukrajinci. I sve se to odvija uz svesnu podršku Zapada.“
Zapad danas počinje da shvata da je njegova strategija protiv Rusije definitivno propala. Njegovi socijalni i ekonomski problemi sada se povećavaju neslućenom brzinom. „Zima dolazi“, kaže se u veoma sugestivnom spotu Gasproma. Zapadu će u tim uslovima biti teško da odstupi i da sačuva obraz. Rešenje za SAD, Britaniju, EU ili Francusku leži u tome da Zelenski bude uklonjen. Zelenski danas shvata, tvrdi Bo, da mu život visi o tankom i sve tanjem koncu.

[/restrict]