ЗАПАДНА „ПРОПАГАНДА ОГЛЕДАЛА“: ПОРАЗ КИЈЕВА ПОСТАО ЈЕ НЕИЗБЕЖАН

Западни медији конструисали су виртуелну реалност, у којој је Русима припала улога „лоших момака“. Али за оне који пажљивије посматрају ток ове кризе, видљиво је да се Русија представља као огледало ситуације у Украјини. На пример, „када се почело причати о украјинским губицима, западна пропаганда се окренула руским губицима“ и дошла до фантастично преувеличаних бројева које наводи Кијев

Западни медији данас извештавају потпуно једнострано о Украјини, што даје веома карикатуралну и вештачку представу о стварним догађајима. Овакав приступ удаљава и могуће решење: било какви преговори с кијевским властима практично су немогући, што само продужава „специјалну војну операцију“, све до капитулације Украјине. „Ова манипулација је толико лоша да бисмо радије видели умирање Украјинаца него да тражимо дипломатско решење“, упозорава Жак Бо, у интервјуу са Ванесом Бејли. Жак Бо је бивши швајцарски обавештајац и писац занимљиве књиге о Украјини и операцији „Z“. „Да бих истакао ове дезинформације, желео сам да покажем да су информације које омогућавају да се пружи реална слика ситуације биле доступне још у фебруару, али да их наши (западни) медији нису пренели јавности.“
Другим речима, овај рат није започео Путин, како се то тврди у западним медијима. Погледајмо чињенице. Овај рат траје већ осам година, од кијевског „евромајдана“ (и потом „антитерористичке операције“), који су организовале америчке тајне службе, улажући у акције пучиста стотине милиона долара. Године 2015. потписани су Мински споразуми, које је прихватила и Украјина, а чији су гаранти, поред Русије, биле и Немачка и Француска. Ни Француска ни Немачка нису учиниле ништа да их спроведу. Према признању бившег председника Украјине Петра Порошенка, од тада се Украјина наоружава и припрема за рат. Мински споразуми били су само параван за предстојећи рат против Русије. Према изјавама немачког канцелара Олафа Шолца, санкције против Русије припремане су годинама уназад.
Жак Бо оптужује западне новинаре колико и политичаре. „Уобичајено се претпоставља да новинари раде у складу са стандардима квалитета и етике, како би нас информисали на најпоштенији могући начин“, подсећа Бо. „Ови стандарди су постављени Минхенском повељом из 1971“. То више одавно није случај. Извештавање западних медија, не само о украјинској кризи већ и са низа других кризних подручја, попут Сирије, обезвредило је све етичке и професионалне стандарде, наводећи на једини могући закључак: Запад је страна у сукобу, а не непристрасни и објективни посматрач. Тако је било и у ратовима у бившој Југославији, где су дежурни и једини кривац били искључиво Срби. Запад, предвођен Америком, заправо је учесник у овом рату, као и у низу неоколонијалних ратова који су започели после пада Берлинског зида. Русија не ратује с Украјином, већ Запад у Украјини води рат против Русије. Рат се води и на самом Западу, у виду подстицања мржње и насиља према Русима, враћајући у Европу политику какву су нацисти спроводили према Јеврејима. Ову политику западни медији подстичу и подржавају, играјући у њој срамну улогу хушкача. „Док сам писао ову књигу“, истиче Бо, „сазнао сам да ниједан мејнстрим медиј који говори француски језик у Европи не поштује ову повељу када су у питању Русија и Кина. У ствари, они бесрамно подржавају неморалну политику према Украјини, коју је Андрес Мануел Лопез Обрадор, председник Мексика, описао овим речима: ’Ми обезбеђујемо оружје, ви обезбеђујете лешеве!’“

[restrict]

Доследно фалсификовање реалности

Западни медији раде као пропагандни медији и навијају за рат. Њихова сврха није да информишу. Они су претворени у део велике пропагандне машинерије Запада, унутар свемоћне „империје лажи“. Њих не интересује истина у овом конфликту. Они истину чак и не желе да знају. На пример, када је реч о циљевима руске специјалне војне операције (СВО), указује Бо, западни „стручњаци су сами одредили циљеве руске офанзиве“. „Тврдећи да је Русија хтела да преузме Украјину и њене ресурсе, да преузме Кијев за два дана итд., наши ’стручњаци’ су буквално измислили и приписали Русима циљеве које Путин никада није поставио.“ Тако је, на пример, у мају 2022. швајцарски амбасадор у Кијеву изјавио да су Руси „изгубили битку за Кијев“. Али ова битка никад се није одиграла у реалности. „Очигледно је лако тврдити да Руси нису постигли своје циљеве уколико они никад нису ни покушали да их остваре.“
Уопште узев, и Запад и Кијев стварају погрешну слику о свом противнику. „У Француској, Швајцарској и Белгији нико од телевизијских војних стручњака нема никаква сазнања о војним операцијама, ни о томе како их Руси воде. Њихова ’стручност’ већином потиче од гласина из рата у Авганистану или Сирији, које су често само обична западна пропаганда. Ови ’стручњаци’ су буквално фалсификовали приказ руских операција.“
Бо подсећа да су циљеви које је Русија објавила још 24. фебруара демилитаризација и денацификација. Ти циљеви се односе на неутрализацију војне способности непријатеља, а не на одузимање територије или ресурса. „У ствари, у теорији, да би постигли своје циљеве, Руси не морају да напредују – било би довољно да сами Украјинци дођу и погину.“
На основу произвољних и погрешних претпоставки, западни „аналитичари“ извлаче закључке о „неуспесима руске армије“. Сада, после шест месеци СВО, сматра Бо, „можемо рећи да је руска војска ефикасна и оперативна, и да квалитет њене команде и контроле далеко превазилази све оно што данас можемо видети на Западу. Али на нашу перцепцију утиче извештавање које је фокусирано на украјинску страну, што доводи до искривљавања стварности“.

Најбољи рецепт за губитак рата

Најпре, постоји реалност на терену. Оно што западни медији називају „Русима“ јесте коалиција састављена од професионалних руских војника и припадника народних милиција Донбаса. Операције у Донбасу спроводе углавном народне милиције, које се боре на свом терену, у градовима и селима које познају и где имају пријатеље и породице. Они зато напредују опрезно, како би избегли непотребне цивилне жртве. Упркос тврдњама западне пропаганде, коалиција овде ужива веома снажну подршку. Или, како то каже Ноам Чомски, то је стил ратовања посве другачији од америчког: „Када смо напали Србију или Ирак, ми смо једноставно све уништавали. Уништавали смо инфраструктуру, енергетски систем, чак и у ограниченом рату какав је вођен у Србији… Зашто Руси то не раде? У Кијеву све функционише.“ Односно: „Русија би врло брзо могла начинити ескалацију до начина на који рат воде САД или Велика Британија.“ Ипак, Русија то не чини.
Само пажљиво посматрајући мапе, можемо видети да је Донбас регион са много изграђених и насељених места, „што значи предност за одбрану и смањену брзину напредовања за нападача у свим околностима“. Постоје и директне аналогија с данашњом ситуацијом и операцијама из Другог светског рата. Пре осамдесет година исход битке на Дњепру одлучио је даљи ток рата. Западни „стручњаци“ све то игноришу и за извештавање користе искључиво карте које им показује кијевска хунта. Тако је и с руским „спорим“ напредовањем у СВО.
Западни политичари и медији натерали су Украјину да брани територију попут Француске у Првом светском рату – да брани сваки квадратни метар земље у ситуацији „последње борбе“. „Иронично, тиме је Запад Русима само олакшао посао.“ Како закључује Бо: „У ствари, као и у рату против тероризма, западњаци виде непријатеља онаквим каквим би желели да буде, а не онаквим какав јесте. Као што је Сун Цу рекао пре 2.500 година, то је најбољи рецепт за губитак рата.“
Руска коалиција започела је офанзиву у условима значајне бројчане инфериорности. То је надокнађивала стварајући услове за локалну и привремену супериорност, тако што је брзо премештала своје снаге на бојном пољу. „А то је оно што Руси зову ’оперативна уметност’ (оперативное искусство). Овај појам је лоше схваћен на Западу. Термин ’оперативности’, који се користи у НАТО-у, има два превода на руски: ’оперативан’ који се односи на командни ниво и ’оперативан’ који дефинише борбено стање. На руском, оперативност је уметност маневрисања војним формацијама, као у игри шаха, како би се победио надмоћнији противник.“
Руске снаге су у досадашњем току операције доказале да апсолутно владају „оперативном уметношћу“. И то до мере каква је непозната или ретко виђена на Западу, који је, током последњих деценија, имао прилике да ратује једино с неупоредиво слабијим противницима. Закључак можемо извести и сами: Америка више нема оперативну војску, Русија има изванредно оперативну војску и зна како треба да је користи.

Неспособност да се управља кризама

„Пораз Украјине сада постаје пораз Запада.“ Запад је све учинио да буде тако

Ова криза нам пре свега веома јасно открива неколико ствари. Прва је да су НАТО и ЕУ само пуки инструменти спољне политике САД. „Ове институције више не делују у интересу својих чланица, већ у интересу САД.“ Санкције, које су морале бити краткотрајне и које су усвојене под америчким притиском, сада се враћају Европи, која постаје велики, ако не и највећи губитник у украјинској кризи. Европа је приморана да трпи последице сопствених санкција и да се носи са снажним тензијама које је сама изазвала.
Како је могуће да се државама управља с толико лакомислености, можда ће се упитати понеки лаковерни читалац. Бо одговара на ово питање: „Одлуке које су донеле западне владе откривају генерацију лидера који су исувише млади и неискусни, као што је финска премијерка Сара Марин; који су незналице а ипак сматрају себе за паметне, попут француског председника Емануела Макрона; доктринаре, попут Урсуле фон дер Лајен, или фанатике, као што су лидери балтичких држава.“ Ипак, сви они деле исту неспособност: да управљају сложеном кризама.
„Када глава није у стању да разуме сву сложеност кризе, ми одговарамо смело и са догматизмом. То је оно што видимо да се дешава у Европи. Источноевропске земље, посебно балтичке државе и Пољска, показале су се као лојалне слуге америчке политике. Такође су показале незрело, конфронтирајуће и кратковидо управљање.“ Уосталом, „то су земље… које настављају да славе снаге Трећег рајха и дискриминишу сопствено становништво које говори руски.“
Уколико овакви победе, све ће бити у реду. Али у случају пораза, они ће сносити његов терет: „И то је оно што се десило САД у недавним сукобима (Ирак, Авганистан…) и оно што се данас дешава у Украјини. Пораз Украјине сада постаје пораз Запада.“ Запад је све учинио да буде тако.
„Губитак утицаја Запада тесно је повезан са чињеницом да он наставља да „третира ’остатак света’ као ’малу децу’ и да занемарује корист од добре дипломатије.“ Ове појаве нису започеле с Украјином, мада је и више него извесно да нам украјинска криза коначно „отвара очи и да убрзава ове промене“. Свет улази у епоху мултиполарности. Ера једнополарности је прошлост, мада Запад (САД) то још не разуме.
Није поента у томе, упозорава Бо, да заузмемо исти став као западни медији и да мржњу према Русији заменимо оном против Украјине. Напротив: циљ је да се укаже да свет није ни црн ни бео и да се схвати да су „западне земље отишле предалеко“. „Они који данас гаје симпатије према Украјини требало је да натерају своје владе да спроведу решења постигнута договорима из 2014. и 2015. Они нису ништа урадили и сада покушавају да натерају Украјину да се бори. Али ми више нисмо у 2021. години.“
Каква је у томе улога западних новинара и медија? Западни медији ће наставити са својом „игром огледала“. Они веома вредно и приљежно одрађују свој задатак, не остављајући чак ни простор за неко другачије, издвојено мишљење. Зашто? Зато што Запад више себи не може да приушти тај луксуз. Харанга је почела с превише беса и њен разорни талас сада прети да однесе све пред собом.

Рат у виртуелној реалности

Један пример за то је (паметном) довољан: операција око Кијева није имала за циљ да „превари“ Украјинце и Запад о руским намерама већ да примора украјинску војску да задржи велике снаге око престонице и тако их „прикује“.
„У техничком смислу“, примећује Бо, „ово је била операција која се назива ’операцијом обликовања’. За разлику од анализа неких ’стручњака’, то није била ’операција обмане’, пошто би таква операција била другачије замишљена и укључивала би много веће снаге. Циљ је био да се спречи појачање главнине украјинских снага у Донбасу.“ (У то време борбене способности украјинских снага биле су много веће него данас.) Главна поука рата у овој фази требало би да буде оно што нам је већ било познато из Другог светског рата: Руси (апсолутно) владају „оперативном уметношћу“.
Данас се много говори о храбрости украјинских војника, и то је сигурно тачно. Али рат не добија пука храброст и спремност војника да се жртвују. Бо, међутим, указује на већи проблем: „Моје искуство показује да је у скоро свакој кризи проблем на челу. Неспособност да се разуме противник и његова логика, и да се стекне јасна слика о стварном стању главни је разлог неуспеха (пораза).“
На украјинској страни рат се води у политичком и информационом простору, на руској рат се води у физичком и оперативном простору. Украјинци несумњиво добијају овај рат, али искључиво у медијима. „Једина невоља“, додаје Бо, „јесте то што на крају дана преовлада реалност на терену.“
На руској страни одлуке доноси војска, на украјинској страни је Зеленски централни елемент у вођењу рата. Могли бисмо га назвати и „Зеленским“, јер иза конкретног Зеленског стоје Пентагон и НАТО, који уместо њега доносе оперативне одлуке. „Ово објашњава растуће тензије између Зеленског и војске.“ Украјински војни врх, као и јединице на терену, јасније виде да одлуке Зеленског немају много смисла, осим као важан део његових „односа са јавношћу“ (ПР).
Заправо, почев од 2014. године, украјинску војску интензивно обучавају западни (амерички, британски и канадски) официри. Нову украјинску војску осам година опремала је и обучавала Северноатлантска алијанса, и то је можда најспремнија НАТО војска у Европи. „Невоља је у томе“, примећује Бо, „што се западњаци више од двадесет година боре с наоружаним групама и разбацаним противницима и ангажују читаве војске против појединаца. Они воде ратове на тактичком нивоу и зато су изгубили способност да се боре на стратешком и оперативном нивоу. Ово делимично објашњава зашто Украјина води свој рат на том нивоу.“
Западни медији конструисали су виртуелну реалност, у којој је Русима припала улога „лоших момака“. Али за оне који пажљивије посматрају ток ове кризе, видљиво је да се Русија представља као огледало ситуације у Украјини. На пример, „када се почело причати о украјинским губицима, западна пропаганда се окренула руским губицима“ и дошла до фантастично преувеличаних бројева које наводи Кијев.
Данас је очигледно да су сви „украјински успеси“ заправо били неуспеси. „Људски и материјални губици који су приписани Русији били су више у складу с губицима Украјине.“ Такве су биле и тврдње кијевских званичника средином јуна о двеста до петсто мртвих руских војника дневно, с укупним дневним губицима од око хиљаду људи. „Ако томе додамо обновљене захтеве Зеленског за оружјем, можемо видети зашто идеја победе Украјине изгледа као илузија.“

Како поразити Русију?

Западни медији већ годинама – ако не и деценијама – подржавају идеју да је руска економија упоредива са италијанском или тексашком. Претпостављало се и да ће бити и подједнако рањива. „Тако је Запад – и Украјинци – мислио да ће економске санкције и политичка изолација Русије брзо изазвати њен колапс и без војног пораза.“
„И заиста, то је оно што је у интервјуима говорио Олексеј Арестович, саветник и портпарол Зеленског, у марту 2019. Ово такође објашњава зашто Зеленски није огласио узбуну почетком 2022, као што је признао у интервјуу за ’Вашингтон пост’. Он је знао да ће Русија одговорити на офанзиву коју је Украјина припремала у Донбасу (због чега је највећи део његових трупа пребачен у ту област) и веровао је да ће санкције брзо довести до руског колапса и пораза.“ О томе је говорио и Бруно ле Мер, француски министар економије, у својим предвиђањима наглог руског слома. Сада је коначно постало јасно да су западњаци доносили одлуке не познајући свог непријатеља.
Како је признао Арестович, идеја је била да пораз Русије буде улазница Украјине за НАТО. Украјинци су били натерани да припреме офанзиву у Донбасу како би приморали Русију да реагује, због чега је „морала да буде кажњена санкцијама“, што би омогућило њен брзи пораз. „Ово је цинично“, закључује Бо, „и показује како је Запад, предвођен Американцима, злоупотребио Украјину за сопствене циљеве.“
Још горе је то што Кијев није тражио победу Украјине него пораз Русије. Ово објашњава лажне западне наративе о Русији, посебно у првим месецима сукоба, када се Запад кладио на „руски пораз“. У реалности, санкције нису функционисале, а не функционишу ни данас, упркос позивима Европљанима да се стрпе. Тако је Украјина увучена у борбе које је сама изазвала, али за које није била спремна да се дуго и жилаво бори.

Циљ је (био) колапс Русије

Заправо, од самог почетка, западни наратив обележава огромна неусклађеност између оног што се објављује и реалности на терену. И то је, помало парадоксално, имало „перверзан ефекат“: подстакло је Украјину да понавља своје грешке и спречило је да побољша сопствено вођење операција. Укратко: „Под изговором борбе против Владимира Путина, гурнули смо Украјину да непотребно жртвује на хиљаде људских живота.“
Зеленски је позивао на све више санкција, „укључујући и оне најапсурдније, јер је био наведен да верује да су оне одлучујуће“. Тиме је само слепо следио зацртани курс на Западу, чији су лидери, „узбуђени фантастичним извештајима о руским губицима“, додавали нове санкције на оне старе и одбијали сваку могућност преговора. Они су се надали „промени режима у Русији“. Како је наглашавао француски министар Ле Мер: циљ је био колапс руске економије и да руски народ пати. А то је, несумњиво, један вид државног тероризма.
Западни медији, закључује Бо, „не представљају рат онаквим какав јесте, већ онакав какав би они желели да буде“. Али то су само пусте жеље. „Очигледна јавна подршка украјинским властима, упркос огромним губицима (неки помињу 70.000 до 80.000 погинулих), постиже се забраном опозиције, немилосрдним ловом на званичнике који се не слажу с линијом владе и ’пропагандом огледала’, која приписује Русима исте неуспехе као што су они од којих пате Украјинци. И све се то одвија уз свесну подршку Запада.“
Запад данас почиње да схвата да је његова стратегија против Русије дефинитивно пропала. Његови социјални и економски проблеми сада се повећавају неслућеном брзином. „Зима долази“, каже се у веома сугестивном споту Гаспрома. Западу ће у тим условима бити тешко да одступи и да сачува образ. Решење за САД, Британију, ЕУ или Француску лежи у томе да Зеленски буде уклоњен. Зеленски данас схвата, тврди Бо, да му живот виси о танком и све тањем концу.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *