Visoka cena iluzija i zabluda Mihaila Gorbačova

Pečat političkoj sudbini i ostavštini poslednjeg lidera bivšeg Sovjetskog Saveza: Omiljen i slavljen na Zapadu, kao čovek koji je okončao Hladni rat i aminovao ponovno ujedinjenje Nemačke, anatemisan i gotovo prezren u sopstvenoj zemlji

Poslednji lider Sovjetskog Saveza Mihail Gorbačov sahranjen je na moskovskom groblju Novodevičje, pored supruge Raise, bez državnih počasti. I bez prisustva ruskog predsednika Vladimira Putina. Očigledno nimalo slučajno, uprkos formalnom objašnjenju o navodnoj predsednikovoj zauzetosti, Putin je raspad Sovjetskog Saveza okvalifikovao kao „geopolitičku katastrofu veka“ i „kolaps istorijske Rusije“ pod tim (zajedničkim) imenom. A krivica za tu „geopolitičku katastrofu“ i „kolaps istorijske Rusije“ pripisuje se upravo Gorbačovu.
Nekoliko uticajnih (i bivših) nemačkih političara, među njima Teo Vajgel, moćni ministar finansija u vladama Helmuta Kola i Gregor Gizi, nekadašnji lider Levice, zahtevalo je da njihova zemlja, u državnoj režiji, organizuje u Berlinu komemoraciju Gorbačovu. Ne bez (dobrog) razloga i zahvalnosti – Nemačka mu duguje ponovno ujedinjenje. [restrict]

HVALOSPEVI ZAPADNJAKA Hvalospevi „velikom državniku i vizionaru“, lideru koji je „okončao Hladni rat“, stigli su i s one strane Atlantika: Sjedinjene Američke Države su, kao pobednice u tom ratu, na razvalinama (nekad moćnog) Sovjetskog Saveza i (rasturenog) Varšavskog pakta, s (netaknutim) NATO-om u sopstvenom okrilju, postale, i dugo ostale, neprikosnovena globalna supersila.
Otuda veliki raskorak koji je udario pečat Gorbačovljevoj sudbini i političkoj ostavštini – omiljen i slavljen na Zapadu, kao čovek koji je okončao Hladni rat, anatemisan i (gotovo) prezren u sopstvenoj zemlji. A u njoj je, svojevremeno, dočekan kao velika nada. Kao „dah svežine“ na ruskoj političkoj sceni. Stigao je na najvažniji položaj u zemlji, generalnog sekretara (vladajuće i neprikosnovene) Komunističke partije kao najmlađi član Politbiroa. U ranijim vremenima to bi pre bila smetnja nego preporuka.
Okolnosti su, međutim, učinile svoje. Posle duge vladavine Leonida Brežnjeva, na njegovo mesto došao je iskusni Jurij Andropov, bivši šef (sve)moćnog KGB-a. Umro je posle gotovo godinu dana. Sledio ga je, po ustaljenom redu, Konstantin Černjenko. I on je, posle godinu dana, otišao s političke i životne scene. Taj lanac je trebalo prekinuti.
Zapadu se ukazalo, u bračnom paru Gorbačov, „novo, sveže lice Rusije“. On osmehom, šarmom i odevanjem drukčiji od uštogljenih prethodnika. Ona je, odevanjem i manirima, primetili su zapadni mediji, pre „podsećala na prve dame američkih predsednika“ nego na supruge „komunističkih drugova“. To je, i jednom i drugom, očigledno (veoma) godilo. I „korumpiralo aplauzima“. S fatalnim posledicama za Mihaila Gorbačova: zaglušen tim aplauzima van zemlje bivao je sve „gluvlji“ na potmulo, pa sve glasnije ključanje gneva kod kuće.
S dobrim namerama da uzdrma učmalu sredinu, oživi privredu posle dugog perioda stagnacije i preporodi „zaleđeni sistem“, Gorbačov je krenuo s naglašenim ambicijama u oštre reformske rezove, pod (čuvenim) parolama perestrojke i javnosti. Praktično, s grlom u jagode, bez (političke) veštine kopača bunara, koji kopajući duboko najpre brinu da ih zemlja ne zatrpa. Omamljen aplauzima, nije pripremio „teren“ za svoj ambiciozni, i ubrzo propali, poduhvat. Ni u sopstvenoj kući. Ni među partnerima u Varšavskom savezu. Lideri zemalja koje je Moskva, pre njega, držala u „čeličnom zagrljaju“, pokazivali su javna neslaganja. I pružali otpor. Raselina u „čeliku“ bivala je sve veća i vidljivija.
Prilikom susreta i razgovora s Čaušeskuuo u Bukureštu nastala je u jednom trenutku bučna svađa. Čuvari ispred dvorane bili su već rešeni da upadnu unutra da se situacija nije brzo smirila. Erih Honeker, lider Nemačke Demokratske Republike, prkosno je odbijao perestrojku. Neće da menja tapete u stanu samo zato što to komšija čini. To mu se osvetilo. Dolazeći na obeležavanje 40. godišnjice postojanja Istočne Nemačke, Gorbačov je odsekao: ko kasni, život ga kažnjava. Na zapadnoj strani, u Bonu, to su „pročitali“ kao presudu: Moskva pušta Honekera niz vodu. I videli kao šansu za otvaranje „nemačkog pitanja“, ponovnog ujedinjenja.
„Nemačko pitanje“ će Gorbačovu doći političke glave: optužen da se „kocka“ s tekovinama Velikog otadžbinskog (Drugog svetskog) rata i podelom Nemačke, kao posledice njenog poraza – nije sprečio pad Berlinskog zida i zahuktale događaje koji su usledili – pučisti su ga, dok se nalazio na odmoru, u Sočiju, „otpisali“.
Šef partije u Moskvi, i član Politbiroa Boris Jeljcin video je u tome svoju šansu. Pohapsio je pučiste, a Gorbačovu „kupio“ slobodu oduzimajući mu političku moć. S političke scene zbrisani su uskoro (moćni) Sovjetski Savez i njegov nemoćni, prvi (pored funkcije partijskog genseka) i poslednji predsednik Mihail Gorbačov.

PONOĆNI RAZGOVOR NAD RAJNOM S očiglednim, i istančanim, sluhom za „duh vremena“ i „istorijsko“, tada (još samo) zapadnonemački kancelar Helmut Kol (istoričar, inače, po obrazovanju), naslutio je da bi Moskva napokon, i neočekivano mogla da upali zeleno svetlo nemačkom ujedinjenju. Zapadnonemačke vlasti, koje se nikad nisu odrekle tog cilja, već su bile uverene da od ujedinjenja još zadugo neće biti ništa. Počeli su da Bon opremaju kao glavni grad. Bundestag je do tada zasedao u zdanju nekadašnjeg vodovoda, a kancelarov ured bio je bungalov na livadi iznad Rajne. Tu, na toj livadi, u jednom opuštenom, ponoćnom razgovoru, posle intimne večere koju je sa suprugom Hanerlore priredio bračnom paru Gorbačov, tokom njihove posete Bonu, u junu 1989, kancelar Kol je „ispipavao puls“ gostu. Domaćin je podsetio gosta da bi kao vršnjaci (Kol je bio samo dve godine stariji od Gorbačova), koji su izbliza, još premladi za uniforme, doživeli strahote rata, mogli da svojim narodima obezbede dobre, prijateljske odnose i mir.
Kol se, promišljeno, saglašavao s „ruskim stanovištem“ o podeli Nemačke kao posledice istorijskih (ratnih) okolnosti. Podsetio je, u isto vreme, Gorbačova da je ta podela „neprirodna“: Nemci su ipak jedan narod. I krenuo s „očiglednom nastavom“ i paralelama. Vidite, rekao je, ovu reku, Rajnu, koja teče. Nju je moguće pregraditi nekim ustavama. Ona će, uprkos tome, naći put da nastavi k moru. Gorbačov je, beleži Kol u memoarima, ćutao. Ali nije – protivrečio. Vrata su bila odškrinuta za nastavak razgovora na istu temu (uz ostale) u Moskvi. Gostu se učinilo da ga je domaćin (Gorbačov) „dočekao hladno“. Tema koja ga je interesovala prećutana je tokom zvaničnih razgovora. Bilo je planirano da sutradan otputuju na Kavkaz, u Gorbačovljev zavičaj, opet opušteno, bez kravata i strogog protokola.
Kol je pribegao političkom pokeru. Rekao je da odustaje od izleta. Gorbačov je uz osmeh rekao: putovaćemo. U javnost su otuda otišle u svet slike nasmejanih Kola i Gorbačova u džemperima. Šefovi diplomatija Hans Ditrih Genšer (sedi desno od Gorbačova) i njegov sovjetski kolega Eduard Ševardnadze (stoji pored Kola) u odelima i kravatama. Kao i ostali članovi delegacije, uključujući Raisu. U avionu na povratku u Bon otvoren je šampanjac. I nazdravljeno (ujedinjenoj) Nemačkoj. Zbivalo se to u julu 1990. Već 12. septembra u Moskvi je potpisan ugovor o ujedinjenju dve nemačke države, posle pregovora o takozvanim spoljnim okolnostima nemačkog ujedinjenja u formatu „2 plus 4“, dve nemačke države i četiri sile pobednice, Sovjetskog Saveza, Sjedinjenih Američkih Država, Francuske i Velike Britanije. Bivši šef diplomatije bivšeg Sovjetskog Saveza Eduard Ševardnadze, glavni predstavnik Moskve u ovim pregovorima, konstatovao je u memoarima da se „pitanje dve nemačke države u srcu našeg kontinenta pretvara u sadašnjim uslovima u anomaliju koja ozbiljno preti bezbednosti Evrope“.
Sovjetski vrh, koji je u pregovore očigledno ušao politički naivno, ponet moralom u politici i sopstvenim iluzijama, postavio je sebi pitanje koja bi Nemačka više odgovarala sovjetskim interesima: podeljena, s akumuliranim „eksplozivom“ zbog „kompleksa poniženosti“, ili ujedinjena i demokratska. Priznaje da je to bilo vreme u kojem se na takav način u (još njegovoj) zemlji (Ševardnadze je postao kasnije predsednik otcepljene Gruzije) nije moglo govoriti. U narodu je, kaže, bilo ukorenjeno uverenje da upravo podeljenost Nemačke najbolje garantuje bezbednost Sovjetskog Saveza i kontinenta. Sećanje na rat i pobedu bili su jači od novih predstava o bezbednosti. I kad su stvari uzele takav tok da se rešenje „nemačkog pitanja“ postavilo kao neminovno, niko od nas, priznaje Ševardnadze, nije mogao, ni smeo, da ignoriše duboku uzdržanost (i otpor) naroda prema ideji o nemačkom ujedinjenju.

Radilo se o istoriji i strašnom iskustvu sovjetskog naroda, o sećanju na dva svetska rata koje su Nemci započeli u ovom veku, posebno o sećanju na poslednji rat koji je samo u Sovjetskom Savezu odneo 27 miliona ljudi. Zvaničnici u Moskvi procenili su da je, između dve varijante, bilo bolje izabrati onu s potpisivanjem ugovora o nemačkom ujedinjenju. Druga varijanta bila je da se iskoristi prisustvo pola miliona sovjetskih vojnika stacioniranih u Istočnoj Nemačkoj i blokira ujedinjenje. Njihovi oštri kritičari kažu da Istočnu Nemačku nije trebalo (na)pustiti ni po cenu izvođenja tenkova.
Sovjetski lideri Gorbačov i Ševardnadze gajili su iluziju da će proces nemačkog ujedinjenja teći određeno vreme (a ne tako urgentno brzo) kako bi se sovjetsko javno mnjenje pripremilo za takav događaj. Nisu, istina, bili usamljeni u toj zabludi: i francuski predsednik Fransoa Miteran verovao je da bi taj proces mogao potrajati godinama. Britanska premijerka Margaret Tačer bila je oštro i energično protiv nemačkog ujedinjenja. Tokom prve runde pregovora (s koje je vaš autor izveštavao kao stalni dopisnik „Politike“ u Bonu) sve je, očigledno, išlo „glatko“, osim budućeg statusa ujedinjene Nemačke: Moskva je zahtevala neutralni status, i demilitarizaciju, što bi značilo napuštanje NATO-a, ali i odlazak stranih trupa (pre svega američkih) sa njenog tla, čemu se Vašington energično protivio. I „gurao“ Bon da na to nikako ne pristane.
Moskva je tražila garancije koje su obuhvatale „triptih“: realno razoružanje u Evropi, u Nemačkoj posebno, povezivanje procesa ujedinjenja s razvijanjem ukupne strukture (i arhitekture) bezbednosti na kontinentu, prestrukturiranje NATO-a i uspostavljanje novih odnosa između (još postojećih) blokova.
U tim preganjanjima i varničenjima leže koreni, dobrim delom, onoga što se sada, na tragičan način za njene građane, zbiva u Ukrajini: zapadni partneri su se zaklinjali da se NATO neće, „ni za milimetar“, širiti na istok. U opticaju je bila čak i varijanta da NATO neće biti prisutan (čak) ni na teritoriji (sada već bivše) Istočne Nemačke. To su obećavali Kol i Genšer, iako u to, prema Kolovim memoarima, istinski nisu verovali. I zvanični Vašington je uveravao Moskvu da se NATO neće širiti na istok, a kamoli približavati sovjetskim granicama. To je činio državni sekretar Džejms Bejker u razgovoru s Gorbačovom. O tome je govorio i predsednik Džordž Buš. Gorbačov i Ševardnadze su, međutim, poneseni novom „atmosferom poverenja“, samo „zaboravili“ da traže – pisane garancije. Putin im to ne može oprostiti…

[/restrict]