Висока цена илузија и заблуда Михаила Горбачова

Печат политичкој судбини и оставштини последњег лидера бившег Совјетског Савеза: Омиљен и слављен на Западу, као човек који је окончао Хладни рат и аминовао поновно уједињење Немачке, анатемисан и готово презрен у сопственој земљи

Последњи лидер Совјетског Савеза Михаил Горбачов сахрањен је на московском гробљу Новодевичје, поред супруге Раисе, без државних почасти. И без присуства руског председника Владимира Путина. Очигледно нимало случајно, упркос формалном објашњењу о наводној председниковој заузетости, Путин је распад Совјетског Савеза оквалификовао као „геополитичку катастрофу века“ и „колапс историјске Русије“ под тим (заједничким) именом. А кривица за ту „геополитичку катастрофу“ и „колапс историјске Русије“ приписује се управо Горбачову.
Неколико утицајних (и бивших) немачких политичара, међу њима Тео Вајгел, моћни министар финансија у владама Хелмута Кола и Грегор Гизи, некадашњи лидер Левице, захтевало је да њихова земља, у државној режији, организује у Берлину комеморацију Горбачову. Не без (доброг) разлога и захвалности – Немачка му дугује поновно уједињење.

[restrict]

ХВАЛОСПЕВИ ЗАПАДЊАКА Хвалоспеви „великом државнику и визионару“, лидеру који је „окончао Хладни рат“, стигли су и с оне стране Атлантика: Сједињене Америчке Државе су, као победнице у том рату, на развалинама (некад моћног) Совјетског Савеза и (растуреног) Варшавског пакта, с (нетакнутим) НАТО-ом у сопственом окриљу, постале, и дуго остале, неприкосновена глобална суперсила.
Отуда велики раскорак који је ударио печат Горбачовљевој судбини и политичкој оставштини – омиљен и слављен на Западу, као човек који је окончао Хладни рат, анатемисан и (готово) презрен у сопственој земљи. А у њој је, својевремено, дочекан као велика нада. Као „дах свежине“ на руској политичкој сцени. Стигао је на најважнији положај у земљи, генералног секретара (владајуће и неприкосновене) Комунистичке партије као најмлађи члан Политбироа. У ранијим временима то би пре била сметња него препорука.
Околности су, међутим, учиниле своје. После дуге владавине Леонида Брежњева, на његово место дошао је искусни Јуриј Андропов, бивши шеф (све)моћног КГБ-а. Умро је после готово годину дана. Следио га је, по устаљеном реду, Константин Черњенко. И он је, после годину дана, отишао с политичке и животне сцене. Тај ланац је требало прекинути.
Западу се указало, у брачном пару Горбачов, „ново, свеже лице Русије“. Он осмехом, шармом и одевањем друкчији од уштогљених претходника. Она је, одевањем и манирима, приметили су западни медији, пре „подсећала на прве даме америчких председника“ него на супруге „комунистичких другова“. То је, и једном и другом, очигледно (веома) годило. И „корумпирало аплаузима“. С фаталним последицама за Михаила Горбачова: заглушен тим аплаузима ван земље бивао је све „глувљи“ на потмуло, па све гласније кључање гнева код куће.
С добрим намерама да уздрма учмалу средину, оживи привреду после дугог периода стагнације и препороди „залеђени систем“, Горбачов је кренуо с наглашеним амбицијама у оштре реформске резове, под (чувеним) паролама перестројке и јавности. Практично, с грлом у јагоде, без (политичке) вештине копача бунара, који копајући дубоко најпре брину да их земља не затрпа. Омамљен аплаузима, није припремио „терен“ за свој амбициозни, и убрзо пропали, подухват. Ни у сопственој кући. Ни међу партнерима у Варшавском савезу. Лидери земаља које је Москва, пре њега, држала у „челичном загрљају“, показивали су јавна неслагања. И пружали отпор. Раселина у „челику“ бивала је све већа и видљивија.
Приликом сусрета и разговора с Чаушескууо у Букурешту настала је у једном тренутку бучна свађа. Чувари испред дворане били су већ решени да упадну унутра да се ситуација није брзо смирила. Ерих Хонекер, лидер Немачке Демократске Републике, пркосно је одбијао перестројку. Неће да мења тапете у стану само зато што то комшија чини. То му се осветило. Долазећи на обележавање 40. годишњице постојања Источне Немачке, Горбачов је одсекао: ко касни, живот га кажњава. На западној страни, у Бону, то су „прочитали“ као пресуду: Москва пушта Хонекера низ воду. И видели као шансу за отварање „немачког питања“, поновног уједињења.
„Немачко питање“ ће Горбачову доћи политичке главе: оптужен да се „коцка“ с тековинама Великог отаџбинског (Другог светског) рата и поделом Немачке, као последице њеног пораза – није спречио пад Берлинског зида и захуктале догађаје који су уследили – пучисти су га, док се налазио на одмору, у Сочију, „отписали“.
Шеф партије у Москви, и члан Политбироа Борис Јељцин видео је у томе своју шансу. Похапсио је пучисте, а Горбачову „купио“ слободу одузимајући му политичку моћ. С политичке сцене збрисани су ускоро (моћни) Совјетски Савез и његов немоћни, први (поред функције партијског генсека) и последњи председник Михаил Горбачов.

ПОНОЋНИ РАЗГОВОР НАД РАЈНОМ С очигледним, и истанчаним, слухом за „дух времена“ и „историјско“, тада (још само) западнонемачки канцелар Хелмут Кол (историчар, иначе, по образовању), наслутио је да би Москва напокон, и неочекивано могла да упали зелено светло немачком уједињењу. Западнонемачке власти, које се никад нису одрекле тог циља, већ су биле уверене да од уједињења још задуго неће бити ништа. Почели су да Бон опремају као главни град. Бундестаг је до тада заседао у здању некадашњег водовода, а канцеларов уред био је бунгалов на ливади изнад Рајне. Ту, на тој ливади, у једном опуштеном, поноћном разговору, после интимне вечере коју је са супругом Ханерлоре приредио брачном пару Горбачов, током њихове посете Бону, у јуну 1989, канцелар Кол је „испипавао пулс“ госту. Домаћин је подсетио госта да би као вршњаци (Кол је био само две године старији од Горбачова), који су изблиза, још премлади за униформе, доживели страхоте рата, могли да својим народима обезбеде добре, пријатељске односе и мир.
Кол се, промишљено, саглашавао с „руским становиштем“ о подели Немачке као последице историјских (ратних) околности. Подсетио је, у исто време, Горбачова да је та подела „неприродна“: Немци су ипак један народ. И кренуо с „очигледном наставом“ и паралелама. Видите, рекао је, ову реку, Рајну, која тече. Њу је могуће преградити неким уставама. Она ће, упркос томе, наћи пут да настави к мору. Горбачов је, бележи Кол у мемоарима, ћутао. Али није – противречио. Врата су била одшкринута за наставак разговора на исту тему (уз остале) у Москви. Госту се учинило да га је домаћин (Горбачов) „дочекао хладно“. Тема која га је интересовала прећутана је током званичних разговора. Било је планирано да сутрадан отпутују на Кавказ, у Горбачовљев завичај, опет опуштено, без кравата и строгог протокола.
Кол је прибегао политичком покеру. Рекао је да одустаје од излета. Горбачов је уз осмех рекао: путоваћемо. У јавност су отуда отишле у свет слике насмејаних Кола и Горбачова у џемперима. Шефови дипломатија Ханс Дитрих Геншер (седи десно од Горбачова) и његов совјетски колега Едуард Шеварднадзе (стоји поред Кола) у оделима и краватама. Као и остали чланови делегације, укључујући Раису. У авиону на повратку у Бон отворен је шампањац. И наздрављено (уједињеној) Немачкој. Збивало се то у јулу 1990. Већ 12. септембра у Москви је потписан уговор о уједињењу две немачке државе, после преговора о такозваним спољним околностима немачког уједињења у формату „2 плус 4“, две немачке државе и четири силе победнице, Совјетског Савеза, Сједињених Америчких Држава, Француске и Велике Британије. Бивши шеф дипломатије бившег Совјетског Савеза Едуард Шеварднадзе, главни представник Москве у овим преговорима, констатовао је у мемоарима да се „питање две немачке државе у срцу нашег континента претвара у садашњим условима у аномалију која озбиљно прети безбедности Европе“.
Совјетски врх, који је у преговоре очигледно ушао политички наивно, понет моралом у политици и сопственим илузијама, поставио је себи питање која би Немачка више одговарала совјетским интересима: подељена, с акумулираним „експлозивом“ због „комплекса понижености“, или уједињена и демократска. Признаје да је то било време у којем се на такав начин у (још његовој) земљи (Шеварднадзе је постао касније председник отцепљене Грузије) није могло говорити. У народу је, каже, било укорењено уверење да управо подељеност Немачке најбоље гарантује безбедност Совјетског Савеза и континента. Сећање на рат и победу били су јачи од нових представа о безбедности. И кад су ствари узеле такав ток да се решење „немачког питања“ поставило као неминовно, нико од нас, признаје Шеварднадзе, није могао, ни смео, да игнорише дубоку уздржаност (и отпор) народа према идеји о немачком уједињењу.

Радило се о историји и страшном искуству совјетског народа, о сећању на два светска рата које су Немци започели у овом веку, посебно о сећању на последњи рат који је само у Совјетском Савезу однео 27 милиона људи. Званичници у Москви проценили су да је, између две варијанте, било боље изабрати ону с потписивањем уговора о немачком уједињењу. Друга варијанта била је да се искористи присуство пола милиона совјетских војника стационираних у Источној Немачкој и блокира уједињење. Њихови оштри критичари кажу да Источну Немачку није требало (на)пустити ни по цену извођења тенкова.
Совјетски лидери Горбачов и Шеварднадзе гајили су илузију да ће процес немачког уједињења тећи одређено време (а не тако ургентно брзо) како би се совјетско јавно мњење припремило за такав догађај. Нису, истина, били усамљени у тој заблуди: и француски председник Франсоа Митеран веровао је да би тај процес могао потрајати годинама. Британска премијерка Маргарет Тачер била је оштро и енергично против немачког уједињења. Током прве рунде преговора (с које је ваш аутор извештавао као стални дописник „Политике“ у Бону) све је, очигледно, ишло „глатко“, осим будућег статуса уједињене Немачке: Москва је захтевала неутрални статус, и демилитаризацију, што би значило напуштање НАТО-а, али и одлазак страних трупа (пре свега америчких) са њеног тла, чему се Вашингтон енергично противио. И „гурао“ Бон да на то никако не пристане.
Москва је тражила гаранције које су обухватале „триптих“: реално разоружање у Европи, у Немачкој посебно, повезивање процеса уједињења с развијањем укупне структуре (и архитектуре) безбедности на континенту, преструктурирање НАТО-а и успостављање нових односа између (још постојећих) блокова.
У тим прегањањима и варничењима леже корени, добрим делом, онога што се сада, на трагичан начин за њене грађане, збива у Украјини: западни партнери су се заклињали да се НАТО неће, „ни за милиметар“, ширити на исток. У оптицају је била чак и варијанта да НАТО неће бити присутан (чак) ни на територији (сада већ бивше) Источне Немачке. То су обећавали Кол и Геншер, иако у то, према Коловим мемоарима, истински нису веровали. И званични Вашингтон је уверавао Москву да се НАТО неће ширити на исток, а камоли приближавати совјетским границама. То је чинио државни секретар Џејмс Бејкер у разговору с Горбачовом. О томе је говорио и председник Џорџ Буш. Горбачов и Шеварднадзе су, међутим, понесени новом „атмосфером поверења“, само „заборавили“ да траже – писане гаранције. Путин им то не може опростити…

[/restrict]