NA NAJSTARIJEM FESTIVALU BLISTALE NOVE VREDNOSTI

Filmski festival u Veneciji

Nagrade ovogodišnje Mostre, kao i mnoge druge na ostalim festivalima, i kao i niz njihovih iz prethodnih godina, potvrđuju da nije mimoiđena nijedna stavka agende o nametanju novih vrednosti. Deluje kao da je festival i organizovan zbog toga. Da, kao uostalom i mnogi drugi, postoji radi toga. Ukrajina, Panahi, žene, crnopute žene, osuda niza nepravdi koje su nanošene radosnoj populaciji, tinejdžeri kanibali – sve je to kao vrhunski kvalitet prepoznato u ovogodišnjim venecijanskim laureatima

Uoči velikog jubileja koji sledi naredne godine, kada će jedan od najčuvenijih i najstariji od svih filmskih festivala proslaviti 80. rođendan (mada, tehnički, postoji tačno 90 jer je osnovan 1932, ali je prekidan), ovo pretpraznično izdanje je ispunilo sve što se od jedne takve manifestacije očekuje. Tačnije, očekuje od kreatora ispravnog stava savremenih demokratski prosvećenih i izdresiranih stanovnika Zapada. Dakle, a najvažnije od svega, u okviru Venecijanskog bijenala, koji ide uz ovaj festival, organizovan je „Ukrajinski dan“! Kulturno-politički program, na kome bi organizatorima pozavidela i Kominterna u svojim najslavnijim danima, obuhvatio je sve aspekte snishodljivog udvaranja „napaćenom ukrajinskom narodu“ od strane licemernog Zapada. Uz prisustvo i aktivno političko učešće Ukrajinaca – od ambasadora Ukrajine u Italiji do ostalih predstavnika ove zemlje iz raznih sfera kulture, pa i, naravno, autora nekoliko filmova koji su, gle čuda, bili prisutni u programima Festivala u Veneciji, ali ne i u onom takmičarskom, pa su, eto, a što je neshvatljiva nepravda, onemogućeni da osvoje neku od nagrada što bi svakako daleko bolje pokazalo podršku Festivala „napaćenom ukrajinskom narodu“ nego taj jedan „Ukrajinski dan“. Kako je propušteno da bez sumnje remek-delo aktuelne ukrajinske kinematografije koje ima impozantni naslov „Sloboda u plamenu: Ukrajinska borba za slobodu“ ne bude u takmičarskom programu i ne dobije glavnu nagradu – potpuno je neverovatno. Ili kako je film „Luksemburg, Luksemburg“ uvršćen u takmičarski deo u okviru programa „Horizonti“ ostao bez ikakvog priznanja. Kako god, iskorišćen je taj dan za kukanje po svim stavkama od strane Ukrajine i za, naravno, „ogromnu podršku i razumevanje“ Italije ispred ostalog dela naprednog zapadnog sveta kome srce krvari zbog stradanja i posledičnih teškoća u svim aspektima života s kojima se suočava Ukrajina. Veoma je interesantno da se u obilju tema za plakanje s obe strane našlo i mesto za razmatranje „raznolikosti u audio-vizuelnoj industriji Ukrajine u budućnosti“. Uostalom, sve je to ko zna koji po redu dokaz tipične prazne podrške Zapada, čiji predstavnici birokratski licemerno otaljavaju neophodne stavke aktuelnih političkih agendi. Ukrajina je dobila svoj dan na Festivalu potpuno beznačajan i nikom potreban.

U prvom planu nagrađivanje žena

A za nagrade su ove godine bile rezervisane žene (kao, uostalom, i prethodnih nekoliko) kako bi se konačno udovoljilo i tom delu uvođenja nivelisanja zapadnih vrednosti u oblasti odavno zakasnele jednakosti među polovima. Zanimljivo je da su se članovi internacionalnog žirija ovogodišnjeg festivala (sa slavnom američkom glumicom Džulijana Mur kao predsednicom žirija na čelu, a što je takođe lep doprinos pomenutom nivelisanju položaja polova) odlučili da ovogodišnjeg Zlatnog lava za najbolji film dodele dokumentarnom ostvarenju. Međutim, teško da u tom izboru ima bilo kakvog iznenađenja. Jeste bizarno i blago rečeno neprikladno da se zarad dokumentarnog filma na jednom ovakvom festivalu zapostave desetine igranih ostvarenja koja bi iz mnogo razloga trebalo da dobiju ovu nagradu, ali kada se pogleda o čemu je reč, agendaši novog svetskog poretka nisu mogli da izaberu bolji bajrak kojim će se dičiti o pitanju svoje poodmakle političke korektnosti od dokumentarca „Sva lepota i krvoproliće“. Film je kao kompletni autor potpisala žena (Laura Pojtras), koja se dokazala kao napredni izdanak „slobodne“ američke kulture stvorivši pre sedam godina dokumentarac o Edvardu Snoudenu („Građanin četiri“) za koji je dobila Oskara, a u ovom svom najnovijem filmu dodirnula je temu – zlatnu koku iz oblasti LGBT populacije pošto se u njemu posvetila žitiju „aktivistkinje“ ove populacije i fotografa Nin Goldman, pa se usput „potresno i poetično“ osvrnula na stradanja „radosnih“ od side, droga i drugih divota slobodnog života koji obećava, nudi i radosno svima deli zapadni svet. Nema sumnje da i za ovaj biser dokumentarne kinematografije Lauri sledi i Oskar, kao i ko zna koliko drugih nagrada.
A ako ste pomislili da je tu kraj pronalaženju idealnih filmova za dokazivanje i sprovođenje modernih političkih nazora, naravno da ste se prevarili. Neko još možda i pamti do kada je druga po važnosti nagrada ovog festivala Gran-pri bila ugledna i značajna kao dokaz prepoznavanja umetničkih vrednosti, ali kao i sve ostale, ona to već dugo nije. Pa je i ove godine to dokazano izborom za njenog laureata iste, još jedne idealne spojke svega što danas vredi više: odgovarajući pol ugrožen od sistema i favorizovana crnoputa boja kože, takođe ugrožena od nepravednog sistema, a sve to u priči o crnkinji koja je nepravedno optužena za ubistvo deteta koju je nagrađena francuska crnoputa aktivistkinja-autorka Alis Diop smestila u svoj debitantski film „Sent Omer“.

Agresivna politička korektnost

Festival je imao svoje navodne skandale. Fingirano pljuvanje među glumcima koje je zaintrigiralo pažnju tračerskih medija (otprilike nekih pet do deset minuta) i nefingiranu pohlepu organizatora festivala koji je prvi put domaćoj televiziji prodao ekskluzivna prava za izveštavanje s festivala ostavivši svim drugim akreditovanim predstavnicima sedme sile mogućnost da svojim redakcijama i gledaocima pošalju najviše minut i po video-zapisa s konferencija za novinare ili dešavanja na crvenom tepihu. Nije se to dopalo nikome osim domaćem TV gigantu, pa su čak najavljeni i bojkoti medija za narednu godinu ako se ponovi ovakva gramzivost organizatora.
Možda bi se u ovom kontekstu lokal-patriotizma mogla spomenuti i odluka da se nagrada za najbolju režiju dodeli Luki Gvadanjinu za film „Kosti i sve ostalo“, koji dopunjava sada već ozbiljno zapostavljenu brigu o prezastupljenosti tinejdžerske populacije u filmovima. Njegov film se, naime, bavi nedaćama tinejdžerske ljubavi dvoje kanibala! Treba li ovom nešto dodati? Osim, možda, da je žiri glavnoj glumici ovog filma, izvesnoj Tejlor Rasel (razume se, crnoputoj) dodelio uglednu nagradu „Marčelo Mastrojani“ za najbolju glumicu čime je agresivna politička korektnost devalvirala čak i značaj tako čuvenog glumačkog genija u čije ime je ova „debitantkinja“ proglašena najboljom na festivalu. Pa onda već neizdržljivo otrcana podrška zatočenom iranskom režiseru Džafaru Panahiju, čiji je novi „film iz tamnice“ „Bez medveda“ dobio specijalnu nagradu žirija. Svoju priliku nisu propustili ni kritičari koji su glavnu nagradu u svojoj takozvanoj nedelji kritike dodelili austrijskom autoru Davidu Vagneru za njegovo „poetično, emotivno i iznad svega angažovano“ ostvarenje „Ajzmajer“ u kome se on bavio teškom sudbinom homoseksualnog narednika koga su zbog njegovih sklonosti čak i zatvorili. Dakle, nije mimoiđena nijedna stavka agende o nametanju novih vrednosti. Gotovo da je festival i organizovan zbog toga. Da, kao uostalom i mnogi drugi, postoji radi toga. Ukrajina, Panahi, žene, crnopute žene, osuda niza nepravdi koju su nanošene radosnoj populaciji, tinejdžeri kanibali… Još jedna važna stavka u godišnjem prekombinovanju načela i umova stada je štriklirana.