НА НАЈСТАРИЈЕМ ФЕСТИВАЛУ БЛИСТАЛЕ НОВЕ ВРЕДНОСТИ

Филмски фестивал у Венецији

Награде овогодишње Мостре, као и многе друге на осталим фестивалима, и као и низ њихових из претходних година, потврђују да није мимоиђена ниједна ставка агенде о наметању нових вредности. Делује као да је фестивал и организован због тога. Да, као уосталом и многи други, постоји ради тога. Украјина, Панахи, жене, црнопуте жене, осуда низа неправди које су наношене радосној популацији, тинејџери канибали – све је то као врхунски квалитет препознато у овогодишњим венецијанским лауреатима

Уочи великог јубилеја који следи наредне године, када ће један од најчувенијих и најстарији од свих филмских фестивала прославити 80. рођендан (мада, технички, постоји тачно 90 јер је основан 1932, али је прекидан), ово претпразнично издање је испунило све што се од једне такве манифестације очекује. Тачније, очекује од креатора исправног става савремених демократски просвећених и издресираних становника Запада. Дакле, а најважније од свега, у оквиру Венецијанског бијенала, који иде уз овај фестивал, организован је „Украјински дан“! Културно-политички програм, на коме би организаторима позавидела и Коминтерна у својим најславнијим данима, обухватио је све аспекте снисходљивог удварања „напаћеном украјинском народу“ од стране лицемерног Запада. Уз присуство и активно политичко учешће Украјинаца – од амбасадора Украјине у Италији до осталих представника ове земље из разних сфера културе, па и, наравно, аутора неколико филмова који су, гле чуда, били присутни у програмима Фестивала у Венецији, али не и у оном такмичарском, па су, ето, а што је несхватљива неправда, онемогућени да освоје неку од награда што би свакако далеко боље показало подршку Фестивала „напаћеном украјинском народу“ него тај један „Украјински дан“. Како је пропуштено да без сумње ремек-дело актуелне украјинске кинематографије које има импозантни наслов „Слобода у пламену: Украјинска борба за слободу“ не буде у такмичарском програму и не добије главну награду – потпуно је невероватно. Или како је филм „Луксембург, Луксембург“ увршћен у такмичарски део у оквиру програма „Хоризонти“ остао без икаквог признања. Како год, искоришћен је тај дан за кукање по свим ставкама од стране Украјине и за, наравно, „огромну подршку и разумевање“ Италије испред осталог дела напредног западног света коме срце крвари због страдања и последичних тешкоћа у свим аспектима живота с којима се суочава Украјина. Веома је интересантно да се у обиљу тема за плакање с обе стране нашло и место за разматрање „разноликости у аудио-визуелној индустрији Украјине у будућности“. Уосталом, све је то ко зна који по реду доказ типичне празне подршке Запада, чији представници бирократски лицемерно отаљавају неопходне ставке актуелних политичких агенди. Украјина је добила свој дан на Фестивалу потпуно безначајан и ником потребан.

У првом плану награђивање жена

А за награде су ове године биле резервисане жене (као, уосталом, и претходних неколико) како би се коначно удовољило и том делу увођења нивелисања западних вредности у области одавно закаснеле једнакости међу половима. Занимљиво је да су се чланови интернационалног жирија овогодишњег фестивала (са славном америчком глумицом Џулијана Мур као председницом жирија на челу, а што је такође леп допринос поменутом нивелисању положаја полова) одлучили да овогодишњег Златног лава за најбољи филм доделе документарном остварењу. Међутим, тешко да у том избору има било каквог изненађења. Јесте бизарно и благо речено неприкладно да се зарад документарног филма на једном оваквом фестивалу запоставе десетине играних остварења која би из много разлога требало да добију ову награду, али када се погледа о чему је реч, агендаши новог светског поретка нису могли да изаберу бољи бајрак којим ће се дичити о питању своје поодмакле политичке коректности од документарца „Сва лепота и крвопролиће“. Филм је као комплетни аутор потписала жена (Лаура Појтрас), која се доказала као напредни изданак „слободне“ америчке културе створивши пре седам година документарац о Едварду Сноудену („Грађанин четири“) за који је добила Оскара, а у овом свом најновијем филму додирнула је тему – златну коку из области ЛГБТ популације пошто се у њему посветила житију „активисткиње“ ове популације и фотографа Нин Голдман, па се успут „потресно и поетично“ осврнула на страдања „радосних“ од сиде, дрога и других дивота слободног живота који обећава, нуди и радосно свима дели западни свет. Нема сумње да и за овај бисер документарне кинематографије Лаури следи и Оскар, као и ко зна колико других награда.
А ако сте помислили да је ту крај проналажењу идеалних филмова за доказивање и спровођење модерних политичких назора, наравно да сте се преварили. Неко још можда и памти до када је друга по важности награда овог фестивала Гран-при била угледна и значајна као доказ препознавања уметничких вредности, али као и све остале, она то већ дуго није. Па је и ове године то доказано избором за њеног лауреата исте, још једне идеалне спојке свега што данас вреди више: одговарајући пол угрожен од система и фаворизована црнопута боја коже, такође угрожена од неправедног система, а све то у причи о црнкињи која је неправедно оптужена за убиство детета коју је награђена француска црнопута активисткиња-ауторка Алис Диоп сместила у свој дебитантски филм „Сент Омер“.

Агресивна политичка коректност

Фестивал је имао своје наводне скандале. Фингирано пљување међу глумцима које је заинтригирало пажњу трачерских медија (отприлике неких пет до десет минута) и нефингирану похлепу организатора фестивала који је први пут домаћој телевизији продао ексклузивна права за извештавање с фестивала оставивши свим другим акредитованим представницима седме силе могућност да својим редакцијама и гледаоцима пошаљу највише минут и по видео-записа с конференција за новинаре или дешавања на црвеном тепиху. Није се то допало никоме осим домаћем ТВ гиганту, па су чак најављени и бојкоти медија за наредну годину ако се понови оваква грамзивост организатора.
Можда би се у овом контексту локал-патриотизма могла споменути и одлука да се награда за најбољу режију додели Луки Гвадањину за филм „Кости и све остало“, који допуњава сада већ озбиљно запостављену бригу о презаступљености тинејџерске популације у филмовима. Његов филм се, наиме, бави недаћама тинејџерске љубави двоје канибала! Треба ли овом нешто додати? Осим, можда, да је жири главној глумици овог филма, извесној Тејлор Расел (разуме се, црнопутој) доделио угледну награду „Марчело Мастројани“ за најбољу глумицу чиме је агресивна политичка коректност девалвирала чак и значај тако чувеног глумачког генија у чије име је ова „дебитанткиња“ проглашена најбољом на фестивалу. Па онда већ неиздржљиво отрцана подршка заточеном иранском режисеру Џафару Панахију, чији је нови „филм из тамнице“ „Без медведа“ добио специјалну награду жирија. Своју прилику нису пропустили ни критичари који су главну награду у својој такозваној недељи критике доделили аустријском аутору Давиду Вагнеру за његово „поетично, емотивно и изнад свега ангажовано“ остварење „Ајзмајер“ у коме се он бавио тешком судбином хомосексуалног наредника кога су због његових склоности чак и затворили. Дакле, није мимоиђена ниједна ставка агенде о наметању нових вредности. Готово да је фестивал и организован због тога. Да, као уосталом и многи други, постоји ради тога. Украјина, Панахи, жене, црнопуте жене, осуда низа неправди коју су наношене радосној популацији, тинејџери канибали… Још једна важна ставка у годишњем прекомбиновању начела и умова стада је штриклирана.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *