Кобно британско пријатељство

КРАЉИЦА, БРОЗ И СРБИ

Више од сто година Срби живе у заблуди да су им Енглези пријатељи. Чега год да се дотакнете, показује се супротно: на Солунском фронту, између два рата, током Другог светског рата, после њега и све до данас

Срби су пубертетски народ, и у најбољем и у најгорем смислу те речи. Храбри, одлучни, одани, спремни да, без личне користи, служе идеалу и да се суоче с много надмоћнијим противником, они, у исти мах, зависе од туђег мишљења, и покуње се ако не стекну признање које, како мисле, заслужују. Вук Исакович, великог Црњанског, машта да ће његовом Славонско-подунавском полку неко, са дивљењем, рећи „Гле, Срби!“ А неће, нико и никад.
Због пубертетског духа, Срби верују у некаква вечна пријатељства и савезништва, и маштају о томе да их велики народи похвале. И зато ми, чак и ако нам ти народи нису пријатељи, хвалимо њих, очекујући да ће нас некако приметити. Донедавно, српска баба је неговала децу Доналда Трампа. А сад, када је умрла краљица Елизабета Друга, опет српски узалудни заноси. Величина краљичине личности, седам деценија достојанства, кума нашег престолонаследника и тако даље, и томе слично.
Уз поштовање према последњој фигури старог доба европских монархија, зар треба да заборавимо политику Велике Британије према српском народу и нашој монархији, чијег укидања не би било да Черчил није издао краља Петра?

НЕВОЉНИ САВЕЗНИЦИ: ПРВИ СВЕТСКИ РАТ Да прескочимо 19. век, кад је Велика Британија свим силама радила на томе да мртвачка Отоманска империја влада и даље, да се православни – са Србима на челу – не би ослободили, и да не би склопили савез с Русијом. Сетимо се британске улоге у Првом светском рату коју је прецизно описао наш велики историчар Драгољуб Живојиновић, изложивши претходно све потребне доказе у својој књизи о Солунском фронту „Невољни ратници“: „Енглези су све друго били само не пријатељи Србије. Дакле, никада пријатељи. Напротив, Србе органски не воле, ни њихово јавно мњење ни њихов естаблишмент. О нама су те 1914. писали најгоре, говорили најружније. Није било ни дневног листа, готово ни политичара ни генерала иоле наклоњеног Србима. Тако су писали и према нама се односили још од 1903. године. У нашој најтрагичнијој ситуацији водили су хајку против Србије, отворено су је и у најтрагичнијим тренуцима уцењивали и оптуживали за почетак Првог светског рата. Да је светска кланица управо настала због нас. На Солунском фронту налазила се и једна руска бригада коју је цар Николај послао у помоћ српској војсци. Енглезима је та бригада страшно сметала, непријатељски се према њој односила. Њени генерали сматрали су је претњом њиховим интересима. Нису се смирили све док нису издејствовали њено уклањање са Солунског фронта. Ту руску бригаду послали су чак на исток Грчке како не би имала било какав контакт са српском војском.“
Британци су кренули с најподлијим уценама. У најтежем тренутку тражили смо од њих финансијску помоћ од 800 хиљада фунти у виду кредита за обнову наоружања, лекова и санитетског материјала, каже Живојиновић: „Одговорили су уценом – добићете зајам под условом да се одрекнете своје територије у источној Македонији у корист Бугара. Тај документ први сам открио у свету. Не само да су хладно одбацивали све наше молбе за војном помоћи већ су иза леђа радили на слабљењу наших положаја. Одустали су од солунског искрцавања. Одустали су од обезбеђења коридора Ниш–Солун, а потом дозволили Бугарима да прекину тај коридор, срушивши тако и последњу наду спаса за српску војску и српски народ. Казнили су тако подмукло Србију на најсуровији начин онемогућивши јој чак прилив лекова и хране. А када им је Никола Пашић у очају одговорио да ће српска војска положити оружје и капитулирати, у Енглеској је кренула нова лавина увреда на рачун Срба. После тога Пашић је коначно схватио да је Србија остала сама.“
По доласку српске војске и избеглица на албанско море, тек је кренуло кажњавање. Грчки краљ Константин био је антисрбин кога су до последњег тренутка подржавали Енглези. И таман када су Французи после много играрија пристали на пребацивање Срба на Крф, стигло је најшокантније изненађење. Драгољуб Живојиновић нас подсећа: „Грчка влада забранила је улазак српске војске на њену територију а самим тим и пребацивање нашег народа на Крф. Тек када је руски цар Николај оштро припретио да ће склопити сепаратни мир са Немцима, сломљен је енглески отпор, а Французи нису више Грке ни питали. Но ни тада Енглези нису послали своје бродове. И то је била једна од њихових уцена.“
Енглески генерали током читаве 1916. године слали су у Лондон најружније извештаје о српској војсци, називали је најпогрднијим именима. Енглески генерали непрестано су радили против Србије и на Солунском фронту. Минирали су свако кретање у офанзиву, сваки покушај напада на непријатеља. Стално су уцењивали и претили да ће повући своје трупе. Живојиновић нас подсећа: „Током читаве 1917. године непрестано су радили иза леђа Србији. Радили на очувању Аустријске монархије, подржавали Италијане око Далмације и Истре, подстрекивали Румуне да узму Банат, Бугаре да узму српске територије северно од Македоније. А када је Русија изашла из рата, изгледало је да Србији нема спаса. Но тада је дошло до француског заокрета. На челу њене војске долазе одлични познаваоци балканских прилика Клемансо, Гиом и Д’Епере и исход је био познат.“
А ми смо веровали да су нам Енглези савезници.

* Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању *

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.