Kobno britansko prijateljstvo

KRALJICA, BROZ I SRBI

Više od sto godina Srbi žive u zabludi da su im Englezi prijatelji. Čega god da se dotaknete, pokazuje se suprotno: na Solunskom frontu, između dva rata, tokom Drugog svetskog rata, posle njega i sve do danas

Srbi su pubertetski narod, i u najboljem i u najgorem smislu te reči. Hrabri, odlučni, odani, spremni da, bez lične koristi, služe idealu i da se suoče s mnogo nadmoćnijim protivnikom, oni, u isti mah, zavise od tuđeg mišljenja, i pokunje se ako ne steknu priznanje koje, kako misle, zaslužuju. Vuk Isakovič, velikog Crnjanskog, mašta da će njegovom Slavonsko-podunavskom polku neko, sa divljenjem, reći „Gle, Srbi!“ A neće, niko i nikad.
Zbog pubertetskog duha, Srbi veruju u nekakva večna prijateljstva i savezništva, i maštaju o tome da ih veliki narodi pohvale. I zato mi, čak i ako nam ti narodi nisu prijatelji, hvalimo njih, očekujući da će nas nekako primetiti. Donedavno, srpska baba je negovala decu Donalda Trampa. A sad, kada je umrla kraljica Elizabeta Druga, opet srpski uzaludni zanosi. Veličina kraljičine ličnosti, sedam decenija dostojanstva, kuma našeg prestolonaslednika i tako dalje, i tome slično.
Uz poštovanje prema poslednjoj figuri starog doba evropskih monarhija, zar treba da zaboravimo politiku Velike Britanije prema srpskom narodu i našoj monarhiji, čijeg ukidanja ne bi bilo da Čerčil nije izdao kralja Petra?

NEVOLJNI SAVEZNICI: PRVI SVETSKI RAT Da preskočimo 19. vek, kad je Velika Britanija svim silama radila na tome da mrtvačka Otomanska imperija vlada i dalje, da se pravoslavni – sa Srbima na čelu – ne bi oslobodili, i da ne bi sklopili savez s Rusijom. Setimo se britanske uloge u Prvom svetskom ratu koju je precizno opisao naš veliki istoričar Dragoljub Živojinović, izloživši prethodno sve potrebne dokaze u svojoj knjizi o Solunskom frontu „Nevoljni ratnici“: „Englezi su sve drugo bili samo ne prijatelji Srbije. Dakle, nikada prijatelji. Naprotiv, Srbe organski ne vole, ni njihovo javno mnjenje ni njihov establišment. O nama su te 1914. pisali najgore, govorili najružnije. Nije bilo ni dnevnog lista, gotovo ni političara ni generala iole naklonjenog Srbima. Tako su pisali i prema nama se odnosili još od 1903. godine. U našoj najtragičnijoj situaciji vodili su hajku protiv Srbije, otvoreno su je i u najtragičnijim trenucima ucenjivali i optuživali za početak Prvog svetskog rata. Da je svetska klanica upravo nastala zbog nas. Na Solunskom frontu nalazila se i jedna ruska brigada koju je car Nikolaj poslao u pomoć srpskoj vojsci. Englezima je ta brigada strašno smetala, neprijateljski se prema njoj odnosila. Njeni generali smatrali su je pretnjom njihovim interesima. Nisu se smirili sve dok nisu izdejstvovali njeno uklanjanje sa Solunskog fronta. Tu rusku brigadu poslali su čak na istok Grčke kako ne bi imala bilo kakav kontakt sa srpskom vojskom.“
Britanci su krenuli s najpodlijim ucenama. U najtežem trenutku tražili smo od njih finansijsku pomoć od 800 hiljada funti u vidu kredita za obnovu naoružanja, lekova i sanitetskog materijala, kaže Živojinović: „Odgovorili su ucenom – dobićete zajam pod uslovom da se odreknete svoje teritorije u istočnoj Makedoniji u korist Bugara. Taj dokument prvi sam otkrio u svetu. Ne samo da su hladno odbacivali sve naše molbe za vojnom pomoći već su iza leđa radili na slabljenju naših položaja. Odustali su od solunskog iskrcavanja. Odustali su od obezbeđenja koridora Niš–Solun, a potom dozvolili Bugarima da prekinu taj koridor, srušivši tako i poslednju nadu spasa za srpsku vojsku i srpski narod. Kaznili su tako podmuklo Srbiju na najsuroviji način onemogućivši joj čak priliv lekova i hrane. A kada im je Nikola Pašić u očaju odgovorio da će srpska vojska položiti oružje i kapitulirati, u Engleskoj je krenula nova lavina uvreda na račun Srba. Posle toga Pašić je konačno shvatio da je Srbija ostala sama.“
Po dolasku srpske vojske i izbeglica na albansko more, tek je krenulo kažnjavanje. Grčki kralj Konstantin bio je antisrbin koga su do poslednjeg trenutka podržavali Englezi. I taman kada su Francuzi posle mnogo igrarija pristali na prebacivanje Srba na Krf, stiglo je najšokantnije iznenađenje. Dragoljub Živojinović nas podseća: „Grčka vlada zabranila je ulazak srpske vojske na njenu teritoriju a samim tim i prebacivanje našeg naroda na Krf. Tek kada je ruski car Nikolaj oštro pripretio da će sklopiti separatni mir sa Nemcima, slomljen je engleski otpor, a Francuzi nisu više Grke ni pitali. No ni tada Englezi nisu poslali svoje brodove. I to je bila jedna od njihovih ucena.“
Engleski generali tokom čitave 1916. godine slali su u London najružnije izveštaje o srpskoj vojsci, nazivali je najpogrdnijim imenima. Engleski generali neprestano su radili protiv Srbije i na Solunskom frontu. Minirali su svako kretanje u ofanzivu, svaki pokušaj napada na neprijatelja. Stalno su ucenjivali i pretili da će povući svoje trupe. Živojinović nas podseća: „Tokom čitave 1917. godine neprestano su radili iza leđa Srbiji. Radili na očuvanju Austrijske monarhije, podržavali Italijane oko Dalmacije i Istre, podstrekivali Rumune da uzmu Banat, Bugare da uzmu srpske teritorije severno od Makedonije. A kada je Rusija izašla iz rata, izgledalo je da Srbiji nema spasa. No tada je došlo do francuskog zaokreta. Na čelu njene vojske dolaze odlični poznavaoci balkanskih prilika Klemanso, Giom i D’Epere i ishod je bio poznat.“
A mi smo verovali da su nam Englezi saveznici.

[restrict]

SRBOFOBI I KROATOFILI Između dva svetska rata Velika Britanija je u Kraljevini SHS, potonjoj Jugoslaviji, podlo podržavala Hrvate. Sve je rađeno u skladu sa idejama čoveka britanske „države u senci“, Sitona-Votsona, o kome Milo Lompar piše: „Kada je Siton-Votson, čovek koji je jako mnogo uticao na položaj Srba i u Kraljevini Jugoslaviji, napisao – pre Prvog svetskog rata – da bi on pobedu srpske ideje smatrao pobedom istočne nad zapadnom kulturom, čime bi, kao neko ko pripada zapadnoj kulturi, bio ožalošćen, onda je takav način mišljenja bio ono što je predodredilo položaj našeg naroda u XX veku. Jer, ta rečenica u njegovom pismu tačno pokazuje ulogu kulturološke predrasude, koja je dublja od ideološkog sloja.“
Zar je onda slučajno što su između dva rata Englezi uvek bili na strani Hrvata i što su naterali kneza Pavla da 1939. godine stvori Banovinu Hrvatsku, koja je postala osnova ustaške NDH? Zar je slučajno što su nas baš iz Londona gurali u 27. mart 1941, znajući da nam neće i ne mogu pomoći (pri čemu, naravno, Srbi nisu hteli sa Hitlerom, i sami bi se digli protiv pakta, bez obzira na Engleze)? Zar je slučajno što je Ante Pavelić, kako je otkrila Smilja Avramov, bio britanski agent? Zar je slučajno što je London izdao kralja Petra Drugog i đenerala Mihailovića, a podržao Josipa Broza? Zar je slučajno da je kraljica Elizabeta prva primila komunističkog diktatora 1953. godine, iako su i ona i svi oko nje znali ko je Tito? Naravno da su znali – on je, u ime NATO-a, okrenuo leđa Sovjetskom Savezu, i bio prva pukotina u Istočnom bloku. Zato su mu ukazivali počasti – bio je, suštinski, njihov.

VLADIKA NIKOLAJ MOLI ENGLESKU KRALJICU Vladika Nikolaj je, uoči Brozove posete Londonu, pisao nadbiskupu kenterberijskom, moleći ga da uveri kraljicu Elizabetu kako ne treba da primi gonitelja hrišćana: „Vaša Milosti, u američkoj štampi se šire vesti da sadašnji, samoproglašeni vladar Jugoslavije, Tito, uskoro stiže u London kao zvanični posetilac na poziv britanske vlade. Vaša Milost sigurno zna ko je bio ovaj čovek, šta je učinio, i šta predstavlja. Njegovi tragovi moraju biti užasni svakom Englezu hrišćaninu i Engleskinji hrišćanki. Budući fanatičnim bezbožnikom, koristio je sve zločinačke metode, kojih se civilizovani svet gnuša, kao zakonite, da bi osvojio vlast i ostao na vlasti.
„Predug je spisak njegovih zločinačkih i po dušu potresnih dela, predug da bi bio navođen. Obavešteni ste o njima iz prve ruke, i nema potrebe da ih ponavljamo. Ali ja moram naglasiti jedan momenat koji Vas i mene, kao ljude Crkve, najviše zanima: on još uvek progoni Crkvu, ponekad makijavelistički, u rukavicama, u prisustvu britanskih i američkih posetilaca, a ponekad neronski, u odsustvu ’savezničkih’ posetilaca.
„Vaša Milost može da zamisli kako se bezdomnici, Srbi u rasejanju, osećaju kad je Titova poseta Londonu u pitanju. I, još više, kako hrišćanske denominacije, naročito anglikanske zajednice širom sveta, očekuju reč protesta od nadbiskupa kenterberijskog.
„Molim se i nadam da će Vaša Milost, sa Vama svojstvenom mudrošću i hrabrošću, učiniti sve što Vam je moguće da se ovom borbenom bezbožniku i surovom gonitelju hrišćanstva ne dozvoli da celiva ruku Njenog veličanstva, koja se u zvaničnoj tituli svojoj naziva ’braniteljkom vere’. Stravični poljubac istim onim usnama koje su izricale smrtne presude hiljadama nevinih i pobožnih hrišćana. Protestujući protiv ovog moralnog rugla, siguran sam da će Vaša Milost imati više Engleza i Engleskinja iza sebe nego oni političari koji su pozvali ovog najneželjenijeg gosta da poseti grad Svetih mučenika Albana i Magnusa.“
Naravno, Vladiku Nikolaja nije imao ko da čuje. Tito je postao faktor stabilnosti na Balkanu.

POVODOM BROZOVOG ROĐENDANA Josip Broz Tito je 1972. opet sreo kraljicu Elizabetu i njenu porodicu (princa Filipa i princezu Ana). Tražio je da ga posete u Beogradu, povodom svog rođendana. Tada je kraljica prvi i jedini put pohodila neku komunističku zemlju. Titove udvorice su lovile žabe oko Belog dvora da bi kraljica mirno spavala, mada ona takvu servilnost nije tražila. S komunističkim diktatorom Elizabeta je igrala golf i zajedno su, pred kamerama, jeli pomorandžu. Nijedna cena nije bila previsoka da bi se, kroz Pokret nesvrstanih, kome je Tito bio idol, zemlje Trećeg sveta držale što dalje od sovjetskog bloka.
Onda je, šest godina kasnije, po nekom naročitom zadatku, oktobra 1978. u Dubrovnik doleteo princ Čarls, dočekan najvišim državnim počastima. Sreo se sa ostarelim diktatorom u vili „Galeb“. Obišao je i Trogir, kao i Meklinovu planinu Makljen, gde je Čerčilov čovek od poverenja „stekao utisak“ da se baš partizani, a ne JVUO, bore protiv okupatora, i da baš njih treba podržati. Čarlsu je priređen banket u Beogradu.
Kada je Broz umro, Margaret Tačer (ljuta antikomunistkinja) došla je na sahranu. Sa befelom britanskog dvora, naravno.

U POSETI BIVŠOJ JUGOSLAVIJI Godine 2016, princ Čarls, koji je već obilazio Hrvatsku, BiH i okupirano Kosovo, sa suprugom Kamilom je opet posetio ruševine Titove Jugoslavije. Svratio je u NATO Hrvatsku, gde su mu ponovo ukazali na „zločeste Srbe“, koji su u ratu za jugoslovensko nasleđe „Bombardirali Banske dvore“.
U Beogradu ga je po Kalemegdanu vodila notorna levičarka Dubravka Stojanović, koja se pokazala kao pravi idolopoklonik britanskog prestolonaslednika: „Imala sam veliku tremu, razmišljala sam šta u dvadeset minuta imam da ispričam, da stignem sve. Pričala sam o dinamičnoj istoriji Beograda, šta se dešavalo i kako se sve menjalo. Pokazala sam mu ušće Save u Dunav i objasnila da je to mesto gde geografija objašnjava istoriju, da je to mesto prožimanja kultura, i koliko je ono suštinski važno za razumevanje istorije Beograda i Srbije uopšte.“
Princ, navodno, nije znao da je Beograd šest puta bio bombardovan: „Princ je veoma prirodan, neposredan, komunikativan, sve ga je zanimalo. Interesovao se najviše i oko izložbe o bombardovanju iz Prvog svetskog rata na šetalištu na Kalemegdanu.“
U Skupštini Srbije, dočekan gajdama, žvakao je staru NATO žvaku („narativ“): imali ste tešku istoriju, ali se okrenite budućnosti. Pominjao je Andrića, mostove među ljudima, vladiku Nikolaja u Londonu za vreme Prvog svetskog rata. I trebalo je, na prinčeve lepe oči, da poverujemo da nam Velika Britanija želi dobro, po ko zna koji put u našoj novijoj istoriji.
Koliko poštuje naš suverenitet i integritet, pokazao je princ Čarls otišavši na „nezavisno Kosovo“.

NA NAŠEM KOSOVU NJIHOV PRINC Tamo su se on i supruga sreli s notornom predsednicom „Republjik Kosova“ Atifete Jahjhaga, koja je blagodarila princu na bitnoj ulozi Velike Britanije u borbi za arbanašku „slobodu i nezavisnost“: „Predsednica Jahjaga i Njegovo veličanstvo, princ od Velsa razgovarali su o produbljenju saradnje između Republike Kosova i Velike Britanije, o napretku Kosova u izgradnji demokratske države, kao i o međunarodnom priznanju Kosova.“
Čarls je odlikovan medaljom za mir, demokratiju i humanizam „Dr Ibrahim Rugova“ zbog „doprinosa u podržavanju mira, suživota i razumevanja među narodima na Kosovu i šire“.
Nazovipredsednica Jahjaga se s vojvotkinjom Kamilom sastala i sa žrtvama seksualnog nasilja tokom rata na Kosovu, dok je Čarls posetio i bazu KFOR-a, gde je položio cveće na memorijalu posvećenom britanskim vojnicima.
Zatim je princ od Velsa otišao u Prizren, obišao Sinan-pašinu džamiju, srpsku Crkvu Svetog Đorđa i rimokatoličku crkvu. Bio je i na međuverskoj konferenciji, na kojoj je rekao da je „prvi put na Kosovu boravio 1999. godine u vreme kada je narod Kosova prošao kroz velike patnje i poteškoće. Ali, kao što sam rekao u Beogradu, ne smemo dopustiti da budemo zarobljenici ove istorije“, kazao je on. „Veoma mi je drago da sam imao ovu mogućnost da posetim džamiju, pravoslavni hram i katoličku katedralu, gde sam čuo njihove priče. Ono što sam danas čuo, i ovde i u Prištini, u nekoliko slučajeva je polomilo moje srce. Čuo sam nekoliko porodica koje su izgubile svoje voljene, osobe koje se vode kao nestale. Pitali su me da li mogu da im pomognem, i ja bih želeo da ih pomognem. Ali čini mi se da je u svetu veoma mnogo nepotrebnih gubitaka života i uništenja, to vidimo i na Bliskom istoku. To je besmisleno i to nam lomi srce. Imamo idealnu mogućnost da izgradimo mostove i to treba da uradimo kako bismo se osigurali da oni budu održivi“, kazao je princ Čarls.

CRNA GORA PUTUJE U NATO Zatim je princ Čarls otišao u Crnu Goru, gde se, tokom boravka na Cetinju i Podgorici, susreo sa crnogorskim zvaničnicima, kulturnim radnicima, poljoprivrednim proizvođačima, ikonopiscima, obišao muzeje i probao crnogorske specijalitete. Sreo se i s Nikolom, koji slovi za princa iz dinastije Petrović. Ikonu Filermosu, otetu Mitropoliji crnogorsko-primorskoj, u cetinjskom muzeju mu je pokazao istoričar umetnosti Aleksandar Čilikov: „Kaže da je to jedna od najlepših ikona koje je u životu video. Inače, on je veliki ljubitelj ikona.“ Milo Đukanović mu je „ukazao na dinamičan ekonomski i demokratski razvoj Crne Gore i njen napredak ka NATO-u i EU, ističući zadovoljstvo što je „naša zemlja prepoznata kao pouzdan partner u učvršćivanju i promociji evropskih i evroatlantskih vrednosti u regionu“.
Čarls je, marta 2020, trebalo da poseti Sarajevo i Srebrenicu, ali je počele korona, i on ne ode da potvrdi „srebrenički narativ“ iza koga stoji Velika Britanija.
Umesto kralja Petra Drugog, Englezi su izabrali Broza. Glavni su zagovornici laži o Srebrenici, nezavisnosti arbanaškog „Kosova republjik“, srbofobije (kao produžetka rusofobije) na Balkanu. Ako je kraljevska kuća garant, između ostalog, i engleske spoljne politike, zašto mi, Srbi, žrtve te politike, treba da se oduševljavamo njihovom monarhijom, njenom prošlošću i budućnošću?
Krajnje je vreme da se opametimo. Iako britanska kraljevska kuća kumuje Karađorđevićima, treba razlikovati vrednosti od interesa. A Englezi uvek staju na stranu sopstvenih interesa.
Čuveni srpski psiholog, dr Dragan Krstić nam je poručio još 1978. godine: „Postavljen od strane totalitarnog kapitalizma (socijalizma) i totalnog (pravog) kapitalizma na vlast u Jugoslaviji, mali austrougarski kaplar (stvarno vodnik) bezobzirno je izvršavao naloge onih koji su ga postavili na vlast i koji su ga kasnije na njoj održavali uprkos oružanom otporu srpskog stanovništva i pasivnom otporu većine drugih delova stanovništva Jugoslavije. Taj mali profesionalni ubica međunarodnih organizacija bezobzirno je ubijao sve oko sebe koji su se na bilo kakav način suprotstavljali izvršavanju naloga stranih sila – a on je znao da samo tako može ostati na vlasti – i sada taj okrvavljeni mali čovek, polupismen, sa nekoliko fraza u svom jeziku, bez ikakvih političkih ideja, taj mali sluga velikih sila, koji se unapred trudi da vidi gde i kada treba da bude poslušan, bez ostatka, ta istorijska perverzija i farsa i farsica biva dočekivana od tog Zapada kao reprezent svega, pa čak i Srbije i njene duhovnosti.“

[/restrict]