KAKO IZGLEDA PROMENA POLA

PRAJD MEĐU UDŽBENICIMA (2)

Udžbenici o kojima pišemo samo su uvod u konačno razaranje Srbije. Šta nisu učinile NATO bombe 1999, učiniće baš ti udžbenici. Kako je Zapad u raspadanju krenuo da priznaje sve moguće „seksualne orijentacije“, uskoro bi se, i u „našim“ udžbenicima mogla, kao nešto „pozitivno i tolerantno“, naći i pedofilija, naslikana kao ljubav prema deci, zoofilija, predstavljena kao ljubav prema životinjama, i nekrofilija, sa sve kultom mrtve drage. A u skandinavskim zemljama, kao jedno od rešenja ekološkog problema, neki „naučnici“ već pominju kanibalizam

Da ne biste zamišljali kako industrija promene pola radi (a, kako kaže Marija Stajić, ona donosi majstorima u toj oblasti oko 1,3 miliona dolara po osobi), evo ispovesti jednog momka sa Zapada koji je postao žensko, pa opet rešio da bude muško: „Nemam nikakav osećaj u predelu prepona. Mogli biste me ubosti nožem, a ja ne bih ni znao da ste to uradili. Čitav taj deo je otupeo, kao da je zatrpan granatom i nije u stanju da shvati šta mu se desilo, iako je prošlo četiri godine. Četiri dana posle operacije pokidao sam jedan šav, obećali su da će ga srediti, preklinjao sam ih u mejlu da mi to srede, a oni su me umesto toga prezreli. Posle ovih godina, pored moje nove vagine imam nešto što izgleda kao da mi nedostaje komadić mesa, bukvalno izgleda kao da me je neko zasekao. I dalje neće da mi to poprave. Niko mi nije rekao da će mi ostati koren penisa, da to ne može da se ukloni – što znači da vam bukvalno ostane patrljak unutra koji se pomera. Kad uzimaš testosteron i kad ti se vrati libido, ujutru se probudiš s tim patrljkom, kao da imaš drveni panj, ali bez stabla. Voleo bih da je ovo samo šala. A ako uzimaš testosteron posle operacije, rizikuješ da ti unutar nove vagine izrastu unutrašnje dlake. Zamislite da posle svega treba još i da se bakćete s dlakama koje rastu unutra? Kakav izbor… da uzimaš testosteron i budeš zdrav, ali i nakaza, ili da ostaneš bespolni evnuh. To je nešto što se nikada neće vratiti i jedan od razloga zašto sam išao na operaciju. Moja želja za seksom umrla je oko šest meseci nakon početka hormonske terapije i u to vreme mi je bilo drago zbog toga, ali sada, 10 godina kasnije, shvatam šta propuštam i šta nikad neću dobiti nazad. Jer čak i da imam želju za seksom, moja nova vagina je tako uzana i mala da ne bih mogao da imam odnos čak i kad bih hteo. A kad koristim mali dilatator, tu i tamo osetim ponešto što više liči na bol nego na zadovoljstvo.“ Ovo se, dragi čitaoče, polako, polako, kroz udžbenike nameće našoj deci. [restrict]

BIOLOGIJA ZA OSMAKE: KAD TE RODITELJI RAZUMEJU Evo i „Vulkanovog“ udžbenika, opet biologija za osmi razred. Milica Markelić, Iva Lakić, Katarina Zeljić, Nevenka Kuzmanović nas vode u „srce tame“, predstavljene kao džender svetlost za necivilizovane. Tamo se baš-baš ide do kraja, od strane 131 do strane 135. Tako čitamo: „Primera radi, još kao bebe dečake češće oblačimo u muške boje (npr. plavu i zelenu), a devojčice u roze i ljubičasto; kupujemo im muške ili ženske igračke, učeći ih da se ponašaju kao muškarci i žene.“ Tu su i „transrodne osobe“, rođene, kako piše, „u pogrešnom telu“: „One često imaju potrebu da se oblače i izgledaju kao osobe suprotnog pola, a ponekad se podvrgavaju određenim vidovima terapije (hormonska ili hirurška terapija) kako bi promenile pol.“ Data je i sličica takve osobe, sa sve njenim znakom. Onda se prelazi na osobe koje su biološki međupolne, da bi se ukazalo na postojanje „rodno neutralnih“, koje ne pripadaju „isključivo jednom ili drugom rodu“.
I onda, iznenada, kao udžbenička činjenica, tvrdnja da međupolnih ima više nego riđokosih, a đacima se preporučuje da na internetu saznaju „What It’s To Be Intersex“. I, na kraju svih krajeva, poučna pričica za đake osmog razreda: „Rođen sam kao devojčica. Na rođenju su mi dali žensko ime. Kad sam imao 13 godina, rekao sam majci da želim da budem dečak. Mama je bila šokirana i nije mogla da razume. Posle nekoliko meseci to je ispričala tati i on se veoma naljutio. Mislili su da sam ja samo jednog jutra ustao i odlučio da budem muškarac. Istina je da ja to nisam birao. Ništa se nije desilo što me je navelo da tako razmišljam. Rođen sam takav. Nisu mi dozvoljavali da oblačim mušku odeću. Kada sam imao 16 godina, pronašao sam knjigu o transrodnim osobama i dao je mami da pročita. To je sve promenilo. Priznala mi je da je i nju i mog tatu najviše brinulo kako će sve to uticati na moj život – da li ću moći da nađem posao i partnera. Sada imam njihovu punu podršku, imam posao i u srećnoj sam ljubavnoj vezi.“
A evo kako to izgleda u naprednoj Kanadi, kad iz udžbenika pređe u stvarnost. Kanađanin Pol Volšt je, posle 20 godina braka u kom je sa ženom dobio sedmoro dece, u 52. godini (2015, kada je priča dospela u javnost) napustio porodicu, izjavio da se identifikuje kao devojčica od šest godina po imenu Stefoni, i pronašao stariji par koji ga je usvojio. No ova „šestogodišnja devojčica“ ipak vozi auto, i danju radi kao vozač grtalice (doduše, obučen u haljinicu), a posle podne prestaje da se „pretvara“ da je odrasli muškarac i vraća se haljinicama, soknicama i bojankama. Stefoni je inače i u „incestuoznoj“ vezi sa usvojiteljem, koji „usvojenoj ćerki“ dopuštaju da se igra s njihovim unucima.
Što se tiče laži da međupolnih ima više nego riđokosih, Marija Stajić ukazuje na činjenice. Prema podacima Udruženja međupolnosti Severne Amerike (Intersex Society of North America), osobe s rodnom disforijom – s karakteristikama oba pola, pa čak i s hromozomskim anomalijama – rađaju se jedna u 1.500 ili 2.000 osoba (verovatnoća za pojedine sindrome ide i do 1 : 13.000, 1 : 83.000, pa čak i 1 : 150.000). S druge strane, verovatnoća da se rodi riđokoso dete iznosi 1 : 200, kako ukazuje projekat Tehnološka inicijativa, koji je pokrenula Katedra za genetiku na Medicinskom fakultetu Univerziteta Stanford.
Jednom rečju, naučnost ovakvih udžbenika u Srbiji je slična naučnosti udžbenika geografije u kome bi pisalo da je Zemlja ravna ploča koja počiva na četiri slona. Ali ako NATO dženderisti kažu, i u to mora da se veruje.
GRAĐANSKO VASPITANJE ZA GIMNAZIJALCE U priručniku za profesore građanskog vaspitanja, iza kojeg stoji misija OEBS-a u Srbiji i Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja (naravno, iza tog zavoda je Ministarstvo prosvete, a priručnik je iz 2020. godine) ima i ovakva pouka: „Seksualna orijentacija je termin koji se koristi kako bi se opisao obrazac emocionalne, romantične ili seksualne privlačnosti koja kod jedne osobe može biti usmerena prema muškom, ženskom, oba pola, nijednom polu, ili drugom polu. Zato je uobičajena podela seksualne orijentacije (ali ima i drugačijih podela na više vrsta) na: heteroseksualnost, biseksualnost, homoseksualnost, aseksualnost. Unutar ove podele postoje vrlo različiti nazivi za osobe koje nisu heteroseksualne, ali se često koristi zbirni izraz LGBT populacija.“ Ne zna se, naučno, šta je uzrok te orijentacije, piše u ovom priručniku, ali nema veze, vele, jer je „seksualna orijentacija deo ličnog i društvenog identiteta utemeljen na privlačnosti, ponašanju kojim se ispoljava ta privlačnost i osećanjem pripadnosti zajednici osoba koje dele tu privlačnost“, pri čemu, tvrdi priručnik, takvih ima od pet do 20% u svakom društvu.
Famozna odluka o izbacivanju homoseksualnosti iz klasifikacije bolesti SZO iz 1991. nije dovoljna, pošto, vele autori priručnika, „posebno uznemirava to što mnogi ljudi misle da imaju toleranciju prema osobama drugačije seksualne orijentacije jer deklarativno nemaju ništa protiv njih, samo neka to ostane njihova privatnost (u četiri zida), što je takođe vid diskriminacije“.
Homofobija je opaka i opasna, a negde je i zakonom zabranjena. Ovako se uči na građanskom vaspitanju u našim gimnazijama: „Očigledno je da samo donošenje zakona ne može da reši taj problem. Potrebna je klima tolerancije, kao i za sve različitosti, što se razvija na različite načine (obrazovanjem, putem medija, građanskim inicijativama…). Taj razvojni put nije ni brz ni lak, ali svakako vodi ka unapređivanju opšte društvene klime tolerancije. To se može ilustrovati primerom Beogradske parade ponosa koja je od 2001. do 2019. prošla kroz turbulentan proces koji pokazuje da je moguće razvijati kulturu društvene tolerancije na različitost, mada ima još puno toga što treba uraditi do pune ravnopravnosti.“ Dakle, da bi se sve uredilo kako traži NATO imperija (Vašington plus Brisel), „Prajd“ mora biti mera i provera naše stvarnosti.
Zatim priručnik za profesore građanskog vaspitanja reklamira Labris kao „organizaciju za lezbejska ljudska prava“ i kaže da je to „lezbejska, feministička, nevladina, neprofitna organizacija osnovana sa ciljem promocije lezbejskih ljudskih prava i lezbejske vidljivosti u društvu“. Tu su i „poruke podrške“ koje đaci uče: „Svaka ljubav zaslužuje poštovanje; Ja sam ponosna na moju drugaricu lezbejku.“
JOŠ MALO PRAVE NAUKE Pošto se u Nemačkoj sprema zakon po kome će svako, posle četrnaeste godine, moći da definiše svoj pol kako hoće, 120 nemačkih naučnika i lekara diglo je glas protiv ludila, i jasno poručilo: „Mi, naučnici i lekari, tražimo od javnih medijskih servisa da istinito predstavljaju biološke činjenice i naučna saznanja. Zahtevamo da se prestane sa ideološkim tretiranjem teme transseksualnosti i da se predstavljanje bioloških pojava zasnuje na činjenicama i stanju istraživanja i nauke. Tvrdnja da postoji mnoštvo rodova, odnosno međustupnjevi između muškarca i žene lažna je.“
Potpisnici apela primećuju da se u televizijskim emisijama, radijskim prilozima i na nalozima javnih servisa na društvenim mrežama podstiče „transeuforija“ i da se put u „navodno pravo telo“ opisuje kao nešto vrlo lako, što nije tačno: „Reč je o devojčicama koje se podvrgavaju hirurškom odstranjivanju grudi i materice i uzimaju medikamente koji sprečavaju razvoj primarnih i sekundarnih polnih karakteristika. A o mogućim i delom nepopravljivim telesnim i psihičkim posledicama takvih mera ne govori se. Umesto toga, izveštavanje je usmereno na to da se što bolje čuje reč lobista kvir i trans grupa, koje tvrde da biološki pol može da se menja socijalnom identifikacijom sa tim polom. Time se radi u korist planirane reforme zakona o transseksualnosti, prema kojoj će svako moći da definiše svoj pol jednostavnom izjavom, i deca koja su navršila 14 godina mogu protiv volje svojih roditelja da se odluče na hormonsko i operativno prilagođavanje drugom polu.“
To dovodi do kobnih posledica. Potpisnici apela optužuju medije u Nemačkoj da su, u službi trans i kvir lobija, doveli do toga da se broj dece i mladih koji su na tretmanu zbog poremećaja seksualnog identiteta za nešto manje od deset godina povećao za 25 puta.

POBEDA SMRTI U SRBIJI Prema najnovijem godišnjem izveštaju CIA, Srbija je prva u svetu po stopi smrtnosti. Umire 16,39 na hiljadu ljudi. Iza nas su Rumunija i Litvanija. Ali Srbija je prva po umiranju u svetu. U Srbiji manje od 1% bračnih parova ima četvoro i više dece. U takvim okolnostima država bi, na sve moguće načine, morala da radi na poboljšanju demografije – između ostalog, i kroz školski sistem. Vrednosti braka, porodice, rađanja morale bi nam biti na prvom mestu.
Očito je, međutim, da je Srbija pod mekom (?) okupacijom, i da ona ne može da odbrani svoj sistem vrednosti, u narodu koji majku veliča izrekom: „I Bog ima majku.“ Dok se ovo pitanje ne bude rešilo u skladu s potrebama ovog naroda i svih naroda koji sa nama žive, nastavljaćemo da propadamo, pričajući priče o zlatnom dobu i avionima-kamionima.
Ako ne ustanemo protiv džender ludila u školama, i to svi kao jedan, ko zna šta nas čeka!

[/restrict]

Nastaviće se