КАКО ИЗГЛЕДА ПРОМЕНА ПОЛА

ПРАЈД МЕЂУ УЏБЕНИЦИМА (2)

Уџбеници о којима пишемо само су увод у коначно разарање Србије. Шта нису учиниле НАТО бомбе 1999, учиниће баш ти уџбеници. Како је Запад у распадању кренуо да признаје све могуће „сексуалне оријентације“, ускоро би се, и у „нашим“ уџбеницима могла, као нешто „позитивно и толерантно“, наћи и педофилија, насликана као љубав према деци, зоофилија, представљена као љубав према животињама, и некрофилија, са све култом мртве драге. А у скандинавским земљама, као једно од решења еколошког проблема, неки „научници“ већ помињу канибализам

Да не бисте замишљали како индустрија промене пола ради (а, како каже Марија Стајић, она доноси мајсторима у тој области око 1,3 милиона долара по особи), ево исповести једног момка са Запада који је постао женско, па опет решио да буде мушко: „Немам никакав осећај у пределу препона. Могли бисте ме убости ножем, а ја не бих ни знао да сте то урадили. Читав тај део је отупео, као да је затрпан гранатом и није у стању да схвати шта му се десило, иако је прошло четири године. Четири дана после операције покидао сам један шав, обећали су да ће га средити, преклињао сам их у мејлу да ми то среде, а они су ме уместо тога презрели. После ових година, поред моје нове вагине имам нешто што изгледа као да ми недостаје комадић меса, буквално изгледа као да ме је неко засекао. И даље неће да ми то поправе. Нико ми није рекао да ће ми остати корен пениса, да то не може да се уклони – што значи да вам буквално остане патрљак унутра који се помера. Кад узимаш тестостерон и кад ти се врати либидо, ујутру се пробудиш с тим патрљком, као да имаш дрвени пањ, али без стабла. Волео бих да је ово само шала. А ако узимаш тестостерон после операције, ризикујеш да ти унутар нове вагине израсту унутрашње длаке. Замислите да после свега треба још и да се бакћете с длакама које расту унутра? Какав избор… да узимаш тестостерон и будеш здрав, али и наказа, или да останеш бесполни евнух. То је нешто што се никада неће вратити и један од разлога зашто сам ишао на операцију. Моја жеља за сексом умрла је око шест месеци након почетка хормонске терапије и у то време ми је било драго због тога, али сада, 10 година касније, схватам шта пропуштам и шта никад нећу добити назад. Јер чак и да имам жељу за сексом, моја нова вагина је тако узана и мала да не бих могао да имам однос чак и кад бих хтео. А кад користим мали дилататор, ту и тамо осетим понешто што више личи на бол него на задовољство.“ Ово се, драги читаоче, полако, полако, кроз уџбенике намеће нашој деци.

[restrict]

БИОЛОГИЈА ЗА ОСМАКЕ: КАД ТЕ РОДИТЕЉИ РАЗУМЕЈУ Ево и „Вулкановог“ уџбеника, опет биологија за осми разред. Милица Маркелић, Ива Лакић, Катарина Зељић, Невенка Кузмановић нас воде у „срце таме“, представљене као џендер светлост за нецивилизоване. Тамо се баш-баш иде до краја, од стране 131 до стране 135. Тако читамо: „Примера ради, још као бебе дечаке чешће облачимо у мушке боје (нпр. плаву и зелену), а девојчице у розе и љубичасто; купујемо им мушке или женске играчке, учећи их да се понашају као мушкарци и жене.“ Ту су и „трансродне особе“, рођене, како пише, „у погрешном телу“: „Оне често имају потребу да се облаче и изгледају као особе супротног пола, а понекад се подвргавају одређеним видовима терапије (хормонска или хируршка терапија) како би промениле пол.“ Дата је и сличица такве особе, са све њеним знаком. Онда се прелази на особе које су биолошки међуполне, да би се указало на постојање „родно неутралних“, које не припадају „искључиво једном или другом роду“.
И онда, изненада, као уџбеничка чињеница, тврдња да међуполних има више него риђокосих, а ђацима се препоручује да на интернету сазнају „What It’s To Be Intersex“. И, на крају свих крајева, поучна причица за ђаке осмог разреда: „Рођен сам као девојчица. На рођењу су ми дали женско име. Кад сам имао 13 година, рекао сам мајци да желим да будем дечак. Мама је била шокирана и није могла да разуме. После неколико месеци то је испричала тати и он се веома наљутио. Мислили су да сам ја само једног јутра устао и одлучио да будем мушкарац. Истина је да ја то нисам бирао. Ништа се није десило што ме је навело да тако размишљам. Рођен сам такав. Нису ми дозвољавали да облачим мушку одећу. Када сам имао 16 година, пронашао сам књигу о трансродним особама и дао је мами да прочита. То је све променило. Признала ми је да је и њу и мог тату највише бринуло како ће све то утицати на мој живот – да ли ћу моћи да нађем посао и партнера. Сада имам њихову пуну подршку, имам посао и у срећној сам љубавној вези.“
А ево како то изгледа у напредној Канади, кад из уџбеника пређе у стварност. Канађанин Пол Волшт је, после 20 година брака у ком је са женом добио седморо деце, у 52. години (2015, када је прича доспела у јавност) напустио породицу, изјавио да се идентификује као девојчица од шест година по имену Стефони, и пронашао старији пар који га је усвојио. Но ова „шестогодишња девојчица“ ипак вози ауто, и дању ради као возач грталице (додуше, обучен у хаљиницу), а после подне престаје да се „претвара“ да је одрасли мушкарац и враћа се хаљиницама, сокницама и бојанкама. Стефони је иначе и у „инцестуозној“ вези са усвојитељем, који „усвојеној ћерки“ допуштају да се игра с њиховим унуцима.
Што се тиче лажи да међуполних има више него риђокосих, Марија Стајић указује на чињенице. Према подацима Удружења међуполности Северне Америке (Intersex Society of North America), особе с родном дисфоријом – с карактеристикама оба пола, па чак и с хромозомским аномалијама – рађају се једна у 1.500 или 2.000 особа (вероватноћа за поједине синдроме иде и до 1 : 13.000, 1 : 83.000, па чак и 1 : 150.000). С друге стране, вероватноћа да се роди риђокосо дете износи 1 : 200, како указује пројекат Технолошка иницијатива, који је покренула Катедра за генетику на Медицинском факултету Универзитета Станфорд.
Једном речју, научност оваквих уџбеника у Србији је слична научности уџбеника географије у коме би писало да је Земља равна плоча која почива на четири слона. Али ако НАТО џендеристи кажу, и у то мора да се верује.
ГРАЂАНСКО ВАСПИТАЊЕ ЗА ГИМНАЗИЈАЛЦЕ У приручнику за професоре грађанског васпитања, иза којег стоји мисија ОЕБС-а у Србији и Завод за унапређење образовања и васпитања (наравно, иза тог завода је Министарство просвете, а приручник је из 2020. године) има и оваква поука: „Сексуална оријентација је термин који се користи како би се описао образац емоционалне, романтичне или сексуалне привлачности која код једне особе може бити усмерена према мушком, женском, оба пола, ниједном полу, или другом полу. Зато је уобичајена подела сексуалне оријентације (али има и другачијих подела на више врста) на: хетеросексуалност, бисексуалност, хомосексуалност, асексуалност. Унутар ове поделе постоје врло различити називи за особе које нису хетеросексуалне, али се често користи збирни израз ЛГБТ популација.“ Не зна се, научно, шта је узрок те оријентације, пише у овом приручнику, али нема везе, веле, јер је „сексуална оријентација део личног и друштвеног идентитета утемељен на привлачности, понашању којим се испољава та привлачност и осећањем припадности заједници особа које деле ту привлачност“, при чему, тврди приручник, таквих има од пет до 20% у сваком друштву.
Фамозна одлука о избацивању хомосексуалности из класификације болести СЗО из 1991. није довољна, пошто, веле аутори приручника, „посебно узнемирава то што многи људи мисле да имају толеранцију према особама другачије сексуалне оријентације јер декларативно немају ништа против њих, само нека то остане њихова приватност (у четири зида), што је такође вид дискриминације“.
Хомофобија је опака и опасна, а негде је и законом забрањена. Овако се учи на грађанском васпитању у нашим гимназијама: „Очигледно је да само доношење закона не може да реши тај проблем. Потребна је клима толеранције, као и за све различитости, што се развија на различите начине (образовањем, путем медија, грађанским иницијативама…). Тај развојни пут није ни брз ни лак, али свакако води ка унапређивању опште друштвене климе толеранције. То се може илустровати примером Београдске параде поноса која је од 2001. до 2019. прошла кроз турбулентан процес који показује да је могуће развијати културу друштвене толеранције на различитост, мада има још пуно тога што треба урадити до пуне равноправности.“ Дакле, да би се све уредило како тражи НАТО империја (Вашингтон плус Брисел), „Прајд“ мора бити мера и провера наше стварности.
Затим приручник за професоре грађанског васпитања рекламира Лабрис као „организацију за лезбејска људска права“ и каже да је то „лезбејска, феминистичка, невладина, непрофитна организација основана са циљем промоције лезбејских људских права и лезбејске видљивости у друштву“. Ту су и „поруке подршке“ које ђаци уче: „Свака љубав заслужује поштовање; Ја сам поносна на моју другарицу лезбејку.“
ЈОШ МАЛО ПРАВЕ НАУКЕ Пошто се у Немачкој спрема закон по коме ће свако, после четрнаесте године, моћи да дефинише свој пол како хоће, 120 немачких научника и лекара дигло је глас против лудила, и јасно поручило: „Ми, научници и лекари, тражимо од јавних медијских сервиса да истинито представљају биолошке чињенице и научна сазнања. Захтевамо да се престане са идеолошким третирањем теме транссексуалности и да се представљање биолошких појава заснује на чињеницама и стању истраживања и науке. Тврдња да постоји мноштво родова, односно међуступњеви између мушкарца и жене лажна је.“
Потписници апела примећују да се у телевизијским емисијама, радијским прилозима и на налозима јавних сервиса на друштвеним мрежама подстиче „трансеуфорија“ и да се пут у „наводно право тело“ описује као нешто врло лако, што није тачно: „Реч је о девојчицама које се подвргавају хируршком одстрањивању груди и материце и узимају медикаменте који спречавају развој примарних и секундарних полних карактеристика. А о могућим и делом непоправљивим телесним и психичким последицама таквих мера не говори се. Уместо тога, извештавање је усмерено на то да се што боље чује реч лобиста квир и транс група, које тврде да биолошки пол може да се мења социјалном идентификацијом са тим полом. Тиме се ради у корист планиране реформе закона о транссексуалности, према којој ће свако моћи да дефинише свој пол једноставном изјавом, и деца која су навршила 14 година могу против воље својих родитеља да се одлуче на хормонско и оперативно прилагођавање другом полу.“
То доводи до кобних последица. Потписници апела оптужују медије у Немачкој да су, у служби транс и квир лобија, довели до тога да се број деце и младих који су на третману због поремећаја сексуалног идентитета за нешто мање од десет година повећао за 25 пута.

ПОБЕДА СМРТИ У СРБИЈИ Према најновијем годишњем извештају ЦИА, Србија је прва у свету по стопи смртности. Умире 16,39 на хиљаду људи. Иза нас су Румунија и Литванија. Али Србија је прва по умирању у свету. У Србији мање од 1% брачних парова има четворо и више деце. У таквим околностима држава би, на све могуће начине, морала да ради на побољшању демографије – између осталог, и кроз школски систем. Вредности брака, породице, рађања морале би нам бити на првом месту.
Очито је, међутим, да је Србија под меком (?) окупацијом, и да она не може да одбрани свој систем вредности, у народу који мајку велича изреком: „И Бог има мајку.“ Док се ово питање не буде решило у складу с потребама овог народа и свих народа који са нама живе, настављаћемо да пропадамо, причајући приче о златном добу и авионима-камионима.
Ако не устанемо против џендер лудила у школама, и то сви као један, ко зна шта нас чека!

[/restrict]

Наставиће се

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *