СРЂАН ВОЛАРЕВИЋ – ОД КРАЈИНЕ ДО УКРАЈИНЕ: СРБИ ДАЛМАЦИЈЕ НА РАСПЕЋУ ИСТОРИЈЕ

О Србима Далмације, ратничком народу чија је судбина да „са сталним ратовима ни један једини нараштај није проживео свој век у миру“, за „Печат“ говори познати прозни писац и есејиста, аутор управо објављене књиге аутобиографске прозе „Под Велебитом крила Буковице“

Књижевник Срђан Воларевић, Србин из Далмације, својом прозом („Кратка повест једног гађења“, „Границе“) и есејистиком („Извештај из земље лотофага“) већ деценијама заузима самосвојно место на нашој књижевној сцени. Сада је изашла његова књига аутобиографске прозе „Под Велебитом крила Буковице“. То је био повод за наш разговор.

фото: јвп

Господине Воларевићу, ко сте и одакле сте?
Рођен сам 1947. године уз ватру огњишта, ватру око које је моја обитељ столећима уснивала, хранила се и окупљала о светлим и тамним празницима и уз коју је крепила своју веру православну, уз гусле, обичаје, предања и сећања, у селу Буковић, у Буковици, у северној Далмацији. После прилично година зрења, усред државотворног и насилног брисања и отимања духа и прошлости мог српског рода, почео сам да разгрћем силеџијским образовањем раширене тешке завесе заборава над свешћу српском. Волим да кажем над српским ликом живота. Слободан од тадашњих младалачких лудорија и бесних играрија, чега се данас веома стидим, а највише због учешћа у ономе што се тада звало модерна, па субкултура, односно поткултура, а што је данас главна и једина мера културе, дакле, слободан полако сам ступио на тло свог завичаја и, временом, увиђао сву болну, тешку и неразумну његову издвојеност у односу на остале српске земље. А преда мном су се полако у свом вечном лику усправљали Кула Јанковића, Зечево, Крупа, Крка, Обровац, Жегар, Карин, Ислам Грчки, Медвиђа… да би се уз приче о крсташ барјацима и војсци, о свитању, на ону страну према Велебиту, по његовим обронцима, на Куновцу и Отавцу, из јутарњих измаглица помаљали коњаници, под токама, са јатаганима и кубурама око паса, као да хитају да се из вечности врате у наше дане, преко камена на коме су проливали крв у ратовима за ослобађање своје заветне земље, омеђене овим и многим другим именима. Како у та, не тако давна ускочка времена, тако и све до Балван револуције која се Републиком Српском Крајином испрсила пред никад угушеном Независном Државом Хрватском, са „кроатоцентричном демокрацијом“ – како је то назвао доктор Јован Рашковић. И без комунистичке и кроатизоване историографије тада ми се показало да ми, Срби Далмације, са сталним ратовима ни један једини нараштај нисмо проживели свој век у миру. Како и следује једном ратничком народу. Тако и после млетачко-турских ратова, током скоро целог XVIII столећа, када се римокатоличка оштрица „верске интолеранције“ (израз великог владике далматинског Никодима Милаша), наоштрена на тоцилима власти Млетачке републике, под рухом папских скута правде за шизматике, наднела најпре над свештенство, а онда и над народ.
Потом је дошла аустријска власт, и није се ништа променило?
Ништа боља, и са Далматинским сабором, није била ни аустријска власт током XIX столећа која је с објавом рата Србији гледала да на фронт, на Дрини, смести што више Срба из Далмације. Међу онима који нису испалили ни један једини метак на род свој из Србије, од повелике чете бенковачког краја, нашао се и рођени брат оца мог оца, ставши уз Србију само што је прешао Дрину. А онда су, неку годиницу касније, по следу преломних догађаја, без оружја у рукама Срби Далмације, уз Далматинску епархију, своје Српске православне цркве, с духом отпора и немирења с насиљем, устали против неразумне и сумасишавше одлуке београдске и југословенске власти да се установи Бановина Хрватска, власти која се удавила под високим валовима јефтине и провидне хрватске фантазмагорије о хрватском државном праву.
По свом спадању у српски род, род који не прилеже на материјална богатства већ се обраћа граничним људским вредностима које су садржане у оданости Господу Исусу Христу, Богу нашем и Светој Тројици, живом култу истине и правде, али и у посвећености предању, а при епском разврставању свог спадања у свет, како тада, тако и сада, преда мном ће се увек налазити српски језик и његово писмо, ћирилица, као неисцрпна ризница мог трајања, кроз моје претке, у свим видовима њихових успона и посрнућа. Помало од свега тога увело ме је у књижевност, зарад сведочења, обједињено оним духом родољубља који је на најлепши и најпунији начин описала српска јуначка песма „Ропство Јанковић Стојана“. Ако би ме ко питао зашто сведочење, овако ћу одговорити: темељени позив књижевности је да сведочи, како кроз приповедање, тако и у лирици, све остало своди се на празнословно иживљавање и саблажњив егзибиционизам (настраности).
Изашла је ваша књига о мајци, оцу и завичају – „Под Велебитом крила Буковице“. Пут очев био је пут од идеалистичког партизанства и вере у комунизам до разочарања у Броза и повратка Богу. Ваш отац је један од многих Срба, не само са Запада и из наших Крајина, који су прешли тај пут. Како им је запало да, из младалачке наивности и наде у праведнији свет, закораче у таму самозаборава? Шта их је вратило Богу и себи?
Да, та моја књига, тај мој дуг мојим родитељима, њиховим родитељима, мом завичају, и сада је преда мном раскриљена као једна велика тајна. Кад је о мом оцу реч, она није ништа мање и ништа више замршена и тешко сагледива од приче о блудном сину из јеванђеља. Блудни син је пожелео богатства овог света и њима се приклонио, а мој отац је окренуо леђа свом оцу, не би ли досегао истину и правду, без свог оца. Код обојице се види одрицање од духа традиције, модерно речено, у коме је, као дух и тело, породица основно језгро живота. А шта их је покренуло: инат, пркос, самосвојност, незадовољство, вера у други свет, умишљеност о старешинству над оцем… или ко зна шта друго, што нас враћа првом греху, непослуху? Као што данашња знања о људским болестима нису у стању да проникну узрок канцера, него се своде на пипкања по споредним чиниоцима, тако ни овде не можемо бити начисто: због чега се млади свет ухватио на опојни мамац комунистичке слике праведнијег света. Када би мој отац узео да ми објашњава зашто је прионуо уз комунисте, увек је наводио правду и бестидну безобзирност зеленаша, богаташа, банака, великопоседника – али сасвим изостављајући, оно што се у случају комуниста Југославије одвијало, стварни положај Срба као народа у односу на друге и, потом, од Срба стварајуће народе, јер су му тако брусили памет под петокраком. Да би се видело да се владавина комуниста Југославије разликује од оне у Мађарској, или Румунији, или Бугарској, или Пољској, или Кини… Одговор на ово питање налази се на страницама књиге „Под Велебитом крила Буковице“. И како се мој отац вратио Богу и себи? Ваљда увидевши да од оног заноса, добијаног у лажној саборности комунистичких колективних наступа, од силе те сомнабулне претпоставке живота, садржане у речи идеја, остају само лаж, магла, опсена и привид, што га је лупило по глави и рекло му да је најпосле он сам, са својом обитељи, уз своју супругу. Као што је и проживео последње године свог века, редовно бивајући са мојом мајком у Николајевској цркви, у Земуну. Јер најпосле, сви се ми, с покајањем, враћамо Богу, као његова блудна чеда.
Мајка вам је била од оних наших крајишких жена које су, као мати Теслина Ђука, умеле да вежу чвор на трепавици. У тешко доба сиромашког пресељеништва из родног краја у Београд провела је своје потомство кроз огањ и воду. Шта је суштина српског мајчинства као битијног предања предачке светлости потомству?
Шта год да кажем о својој мајци, и овде, биће само трапаво муцање недостојног сина. Не знам. Заиста не знам шта бих рекао. За данашња расуђивања она је рођена усред суровог камењара, са минијатурним комадима плодне земље, без ливада, где се стогови за зимску прехрану ситне и крупне домаће живинчади праве од олисталих гранчица јасена, са зимама које толико обилују снеговима да се под њима изгубе и куће и путеви, уз веома оскудну исхрану, с врло честим додацима у жиру, крајње упрошћеном одећом и обућом уз мноштво закрпа, уз лекове од трава и гушчје масти и зечјег крзна и магарећег млека, док се преломи и ишчашења решавају као код коза и оваца, где сви у многобројном домаћинству имају своје свакидашње обавезе, да је она усред духа богобојажљивости у својој обитељи, са свом том сведеношћу, оскудицом, немаштином стасала у личност пред којом ниједна врата овог света неће се испречити, с колико благословености она је израстала у будућу супругу и мајку. Шта год да је и како год да је моја мајка урадила, сва посвећена својој обитељи, увек је то свима нама доносило добро, као да није знала за болест непрестано бдијући над свима нама, својих четворо деце и мужем и никад се ни на шта не жалећи, као да је њу заобилазила свака мука, тегоба, болест, немоћ, слабост. Како год да се подухватила ма каквог посла, сва му и сасвим предана, без видног напора, као да се игра, да се то напросто није разликовало од њеног дисања, ходања, умивања, седења, лежања, обедовања, или нехотичног жмиркања, као што је и само и неспутано човеково трајање пред лицем Божјим. Њен смисао крио се у свима нама. И она је томе служила пуним својим срцем, предана сваком од нас. За њу било је то улагање у живот, онај исти који смо добили од Господа нашег. Рекао сам на страницама „Под Велебитом…“, она, несклона празнословљу, мудровањима, а понајмање испирању уста о туђим бригама, никад ништа није објашњавала или најављивала. Или обећавала. Она је напросто делала, веома склона учењу, о чему год да је реч. Ако је требало на нешто да се укаже: онда је посезала само за пословицама, како је најчешће и мени објашњавала моје неподопштине и будалаштине, са необично широком трпељивошћу и благородношћу. У младости мислио сам да знам шта је љубав, а данас, кад помислим на своју мајку, са благом језом недостојности увиђам да је моја мајка била и остала живо отеловљење љубави, у свему што је уносила у животе своје деце и свог мужа.
И још да додам, сад, док гледам своје родитеље, са тихом радошћу, како заједно, у дубокој старости, али врло чило, одлазе на земунску пијацу, јасније но игда казује ми се: да ако је мој отац својим веком показао да служење идеји води човека у пропаст, онда је моја мајка, уз најоскудније мрвице овог света, са границе потпуне немаштине и оскудице, остала на путу врлине, да нам поручи нешто као свој завет: да ако хоћемо да упропастимо човека, онда га треба увести у благостање, изобиље и неумерност.

ИМЕНОВАЊЕ ЗЛА

Увек сте се бавили Хрватима као нарочитом врстом западног србосека, формираног у Ватикану. Како је постало могуће да, после Јасеновца, Хрвати и даље буду балкански фаворити Запада?
Од рођења око мене се казивало о усташама. Четнике скоро нико није помињао, мада је то Брозова машина за млевење српске свести доводила у исту раван. Мој најновији роман (још увек тражим издавача) управо до детаља описује не само неспојивост усташа и четника, или што их не можемо држати у истој равни, осим ако нисмо комунисти, него што врло прецизно описује лик четника. Надам се. Хоћу да нагласим: од детињства најпрецизније именовање зла имао сам у речи усташа. А следећу капију, до потпуног лика зла, гледао сам у Ватикану. Тако у детињству, тако и сада, али с далеко разложнијим, утемељенијим и врло заснованим чињеницама. На пример, још увек је на снази in partibus infidelium, што по налозима Римске когрегације за пропаганду вере, основане на папиру 1622. године, а већ деценијама делајуће, казује да српске земље имају статус мисионарски необрађеног подручја. Живи пример преношења тог налога и на руске православне земље потврђује лудост Михаила Горбачова, када је у наступима свог делиријума папи Војтили допустио да у околини Иркутска заснује бискупију, са правом на земљу. И када је ту стигло осам фрањеваца, онако конопом подвезано, са капуљачама (да их у мом завичају зову шпагуљари), домаћи живаљ када је видео с ким има посла, лепо их је моткама утепао. Док ми римокатоличко насиље можемо кроз прошлост да гледамо, нон-стоп, из нараштаја у нараштај, по свим српским земљама. Данас чак и Ужицу или Краљеву – или да овако кажем: зар владавина латинице у Србији није римокатолички терор над нама Србима, ако знамо да је латиница ушла у Србију, као огледалу свих Срба, 1954. године у Новом Саду, у српској Атини, о наше беде и срамоте, после стравичног комунистичког терора над Србима, да смо данас стигли до тога да је Србија духом скоро сасвим кроатизована (погледајте излоге књижара, или киоске с новинама, или рекламе по фасадама… а да не помињем школство и образовање). А успут да додам: је л’ се ико сетио да име Јосипа Броза испише из чланства Српске академије наука и уметности, осим ако овај садашњи председник има (или нема) лични став о томе, што је његов параван за прање руку.
Пре него што одговорим на други део питања желим да кажем: када је о Хрватима реч, мене више ништа не саблажњава. Поготово овај њихов најновији историчар који на њиховом еминентном скупу у еминентној установи представља књигу којом доказује да су Срби извршили геноцид над Хрватима у Јасеновцу и по осталим стратиштима у границама земље која је најчистији „израз хрватских повјесних тежњи“, нама знаним по масовно покољу Срба, па да томе додамо и сада актуелно бискупско освећење крста за Николу Теслу који је никао из хрватског духа, још мање да ме саблажњава њихов велики државни празник о дану када су житеље Крајине протерали а успут их, у збегу, онако помало убијали, и тако даље и даље… Питање је – како је могуће да, после Јасеновца, Хрвати и даље буду балкански фаворити Запада? Могуће је и једино извесно. Ако знамо да је Сава Бјелановић, из села Ђеврске, недалеко од манастира Крка у Далмацији, као вођа и заступник Срба у Далматинском сабору, на расправи која је одржана марта 1892. године јасно дао до знања да је Хрвате као народ створила хабзбуршка тајна полиција, онда нам и није проблем да проникнемо понашање оних који говоре за себе да су Хрвати, а тако и склоност Запада да њих истиче испред Срба. Треба ли овоме додати прве странице књижице која се зове „Magnum crimen“ Виктора Новака, где се помиње Први хрватски католички сабор на коме је 1900. године установљено да су сви римокатолици истовремено и Хрвати – јер треба се умножити и без Божјих налога. Додајмо томе и панично јурцање Фрање Рачког, првог председника Југославенске академије знаности и умјетности, 1866. године (са основним циљем да брани хрватски језик и хрватску повјест – што је као секретар /не тајник/ потписао Србин Ђуро Даничић, уједно и творац првог Хрватског књижевног и народног говора, од српског језика – ваљда сам прецизно именовао наслов), дакле, панично јурцање Фрање Рачког по фрањевачким манастирима у Босни и Херцеговини и да од гвардијана захтева да више за себе не говоре да су Срби и да престану да пишу ћирилицом. И сад да се човек запита, шта има већу силу живота: стално посезање за фантазијама, или клање Срба? У одговору на то питање крије се једна необична симбиоза између Запада и оних који за себе говоре да су Хрвати. Уосталом, сетимо се како је тај високоцивилизован и необично културан Запад остао титански слеп и горостасно глув пред оном страшном реком избеглица која се августа 1995. изливала из свог миленијумског корита у Србију. Како су годинама сваку прилику користили да нас опљуну и понизе а сада ма да је ико и зуцно – тако Запад гледа нас Србе, као и оно када је на Косову и Метохији она спрчена Американка Олбрајтова сиктала: „Ви, Срби, немате морално право на ову земљу!“ Или када је британски генерал Мајки, од милоште тако зван, једној српској старици која му се обратила за помоћ одговорио а да ни трепнуо није: „Ми смо овде да вам помогнемо да се иселите!“ Па зар резолуција 743 није потписана на столу на Западу, да се Крајина стави под старање Уједињених нација, а фактички се свела на то да се Срби сузбију у ма каквој делатности, а Хрвати да имају одрешене руке; зар дејтонски мировни план није скројен опет да би се Срби закатанчили, а Муслимани и Хрвати да могу да бришу тај план, уз помоћ Запада; зар Кумановски споразум није установио неодвојивост Косова и Метохије од Србије по резолуцији 1244, опет скројеној на Западу, да би је најпре Американци нарушили, подигавши војну базу, а успут пујдајући Шиптаре на терор над Србима, као што исто чињаху под Турцима и Брозом, и присиливши велики део земаља да ту наказну творевину признају за државу. Зар нам све ово не открива какву улогу Хрвати имају у односу на Србе, за Запад, наравно. Али како време иде, доживећемо и да ће се Хрвати поново клањати Србима, као браћи. А да ли они то заиста јесу? Чак и онима који вапе за хрватским плажама на хрватском приморју.

Као најзападнија тачка светског православља, Српство Далмације, Лике, Кордуна и Баније било је прво на удару ватиканске и НАТО империје. Својевремено је Ања Филимонова, врхунски познавалац српско-руских узајамности, рекла – да је Русија бранила Книнску Крајину, не би добила Украјину. О томе је, почетком последње деценије прошлог века, наш велики мислилац Марко С. Марковић рекао: „У стратешком погледу, политика западних сила се може најбоље објаснити ’теоријом домина’: када се домине усправно поређају, па се поремети равнотежа прве, онда све остале падају за њом једна за другом. Југославија је била почетна домина; Русија је предвиђена као последња.“ Крајина је пала, руско- украјински рат је у току. Да ли је могло шта да се учини? Како смо остали без свог заветног простора на Западу?
Да, трезвена и мудра Ана Филимонова је непогрешиво одредила токове западног насртаја на православне Србе и Русе. Токове који се, у новије време, као историјска константа, протежу од Берлинског конгреса све до дана данашњег без прекида, некад јаче, некад слабије. У овим годинама, али и данима, како је Русија кренула да очисти Хитлерове талоге у Украјини, слободан сам да установим: ми, Срби, имали смо ту част да огласимо да Други светски рат није завршен. Али не на начин историографије, или на каквој међународној конференцији, или каквом друштвеном науком на неком симпозијуму. Ми смо то показали на најнепосреднији начин: с оружјем у рукама против оних снага које су у Другом светском рату доживеле свој врхунац. Независна Држава Хрватска, омиљено чедо Хитлеровог новог светског поретка (о коме је маштао и Наполеон), у заносу „кроатоцентричне демократије“, како је то ословио доктор Јован Рашковић, уз ослонац на Западу, а највише на Немачку и Ватикан, усправила се као нова-стара Хрватска у свом пуном сјају. И уместо да та наказна и античовечанска творевина, натопљена рекама српске крви, доживи правду и истину после 1945. године, у новој Југославији, вољом вољеног маршала Броза, као нова-стара, за масовно клање Срба била је награђена Истром, Далмацијом, Дубровником, Конавлима, Ликом, Банијом, Кордуном, Славонијом и западним Сремом. А уз те дарове уследило је и превођење те јуначке Хитлерове кроато наде за југоисток Европе (данас познат као западни Балкан) у редове победника, међу Србима знане као усташе, или оно најбоље у Хрвата. И како су се кроатоцентрични Хрвати усправили, осокољени свим оним земљама Запада које данас шаком и капом наоружавају Хитлеров талог у Украјини, одмах су, по свом старом обичају, кренули да утамане све Србе. Одговор Срба се огледао у бежанији из већих урбаних средина, од Загреба, Сиска и Карловца, све до Задра, Шибеника и Сплита, и заснивању Републике Српске Крајине, из једне једине книнске улице. Да би се међу карактерним талогом и духовним смећем у Београду гласно прежвакавала мисао: Не може једна (книнска) улица против читавог света. О размерама крајишке српске борбе против тог нацифашистичког рецедива, усмереног из западног казана на српске земље, казивао је и епски глас чобана с Велебита: да се Косово и Метохија бране у Книну. Иако је то било више него видно, тешко да се тада могло наслутити, та западна машинерија за млевење, сатирање и брисање држава и народа жестоко се острвила на Србе и њихове земље. И нису западни млинови смрти растурали Југославију, како је то пућпурикао Вук Драшковић, због Берлинског зида и комунисте Слободана Милошевића, већ због Срба, истих оних Срба за које је професор Милорад Павић, неколико година раније, у италијанском „Ђорну“ рекао: „Зашто се ја стално морам у Југославији извињавати што сам Србин.“ А као најжешћу потврду разлога сецирања Југославије на анатомском столу смрти на Западу, Бадинтеровим скалпелом, донео је Меморандум САНУ, да би, слепи Срби, око Ивана Стамболића, на то бенигно чедо стварног положаја Срба у Југославији кренули да се бацају каменицама и запаљивим коктелима мржње – на Србе. Што су Хрвати једва чекали да понове. Дакле, требало је Србе докусурити, после Броза који тај посао није извршио до краја. Пошто се и Црна Гора, српска Спарта, приклонила „кроатоцентричној демокрацији“, са неуким и јаловим опирањима том самоубилачком процесу Срба, данас су у Србији у пуном замаху челници даљег дробљења српских земаља, по свим шавовима српског лика живота, почев од разних вестернизованих персона у власти и оног карикатуралног и гротескно надобудног војвођанера, па до безначајне чиновнице Демократске странке која на њеној трибини у Београду не да ни да се зуцне о Србима. Коме није јасно које су то силе, који је то дух против Срба, само нек се сети Велеиздајничког процеса у Загребу, од 12. јанура 1909. године, по оптужници краљевог државног одветника у Загребу. Судило се 53 Срба, најупрошћеније речено, због њихове тежње да се оствари „великосрпска држава“, како се и глас о томе пропагандно ширио прикладном брошуром. Разлози том накарадном, фиктивном и карикатуралном суду и суђењу нису бити. Дух тог суда данас гледамо и у такозваном Хашком трибуналу, који је отишао тако далеко да прописује како се који догађај има вредновати при свеопштем насртају на Србе, не само од оних домаћих непријатеља него и од свеукупне западне јавности, као и видне и невидне силе. С тим што данас постоје далеко пробитачнија средства ширења пропагандних истина. И где је ту Русија, где су ту Руси? А да ја запитам: с ким је Растко Немањић отишао да буде Свети Сава? Што је први писани траг, бар мени познат, наше свезе с Русима. Шта то вреди и да се појави серија на телевизији, која неће бити прављена по западним узорима, у којој ћемо гледати ко смо и шта смо и с ким јесмо а с ким нисмо. Шта то вреди кад наше уџбенике за децу штампају наши непријатељи. Не из хемије или физике или математике већ оне главне. Ми, Срби, с Русима чинимо једну потпуну духовну целину, па и није чудно што се Запад најпре острвио на нас, да би се извежбао како да изађе на крај с Русијом чије су границе на небу, иако користи на нама увежбана средства а сада против Русије. Као на пример: Милошевић, балкански касапин – Путин и Хитлер су исто. И нисмо изгубили Крајину, Крајину и даље губимо док се о њој нигде јавно више не казује, а и није „политички коректно“; једино што политичари онај несретни августовски дан као у водвиљу користе да кажу како су они прави Срби, као што је то радио и највећи живи српски песник, док је имао користи од тога. У овом часу ме соколи: видим да је Русија, у уништавању хитлероваца у Украјини, поучена на свим грешкама које смо ми чинили бранећи своју заветну земљу, Крајину. Уздам се да ће и даље истрајавати у одступању од наше основне грешке садржане у тешкој заблуди: веровали смо Западу.
Памтимо ли своје крајишке просторе, своје архетипске изворе испод Велебита, а при мору?
Током рата за слободну Крајину чуо сам да се у Италији, у законски одређеном року, увек бира Задарска скупштина, као и градоначелник. Иако је Броз протерао скоро све Италијане, и са Истре, мада их је поприлично утаманио, није могао да избрише њихову везу с њиховим градом. Толико снажну и животну да и даље бирају власт за куће, улице, тргове и риве тог лепог, романског градића. Ми, Срби, Крајишници, једном годишње састајемо се у Крушедолу, највише због јагњетине, вина, шала, разговора, песме… и ништа више. Једно време постојала је и влада Крајине, у избеглиштву, са својим саопштењима за јавност, али се по смрти председника скупштине и то негде затурило… Крајина живи и даље, у сваком од нас, не док је памтимо и помињемо. Лепо би и корисно било да се та ствар институционализује, са својим озбиљним програмом делања, да на тај начин почне да траје – јер то је наша, српска земља, земља одакле су потекли и Никола Тесла и Руђер Бошковић и Владан Десница и Симо Матавуљ и Милутин Миланковић, заветници српског генија, истог генија који нам је подарио јуначину кога је прославила и српска јуначка епика Стојана Јанковића.
Уверен сам да када бисмо имали вишу свест о нашем народном страдању од Хрвата, не кроз две реченице из једног наказног уџбеника, не би нам се десило, као што недавно бејаше, да веома уважен најпре глумац па режисер, веома хваљен, са кључевима за све касе да се финансирају његови филмови, какви год да су, да тај и такав синеаста залети се на колегу и почне да га удара и пљује вичући: „Јебла те Дара из Јасеновца“. Онда ћемо увидети да нама зло и несрећа не долазе од Хрвата, јер знамо да врана не може да пева као славуј, нити кад на магарца ставимо седло, не постаје коњ. Јер знамо шта нам од Хрвата следује па управо зато што су то што су, дакле не од њих и јер знамо како ћемо се томе одупрети: него од оних као што је и овај весели и много хваљени режисер или она што је оног који је Анту Павелића на улици одстрелио квалификовано универзитетском професуром прогласила за терористу, или оног што сматра да се треба достојанствено одрећи Косова и Метохије, или оног што без по муке однесе својих триста кила у Украјину да би нам свима био на ругло и срамоту (не због кила)…
Има ли наде за Србе сад кад знамо да је прошле године нестало сто хиљада више него што их се родило?
Често се може чути да је највећи српски град на свету, после Београда, Чикаго. Чак је тај град узео да обележава и Видовдан. А у време док је Турска владала српским земљама, као велики српски градови важили су Будим, Трст, Венеција, Беч. У оба случаја Срби су се уклањали пред невољама које су их стизале на њиховој земљи – јер њихова држава, или није постојала, осим у сећањима, или није знала како да ситуира свакидашњи живот. И немојмо заборавити: Донбас и Луганск су данас настањени нашег рода српског потомцима. Ваљда смо читали „Сеобе“ Милоша Црњанског. Данас је Србија избушена на све стране, да се не зна где би се шта могло усталити и сачувати бар за једну годину, да би из тога могло нешто да проклија. Од Ђинђића, па све до данашњих дана, да се не зна ко је више допринео урушавању Србије. А све због тога што смо веровали и што верујемо Западу. Везаних очију, због комплекса који су нам утерали комунисти. С језом се сећам како је Милошевић говорио да ћемо заборавити српски језик. Он, који је банкар, са својим образовањем, да ни слутити није могао, разумео је да је народна тапија на живот садржана у језику. И кад почнемо да га мењамо, онда се и сами мењамо, постајемо бескућници на рођеној земљи. Погледајмо какве и које филмове финансира држава, као и ловатори звани тајкуни апсолутно лишени смисла за род свој, погледајмо које силне паре власт даје из нашег буџета за сатанистичке приредбе које зову уметност, погледајмо зашто наши богаташи не подижу задужбине као што су то Срби радили… и шта би још требало да се наведе, осим суманутих и самоубилачких закона које скупштина усваја у заносу и трансу, у најдубљој демократској покорности сада до нивоа златног телета уздигнутог култа европске заједнице, са стандардним западноевропским сведеним на игнорисање воље народа. Или образовање а ла болоња, за производњу дебила и троглодита… И све док буде мера живота тај западни клише организовања државе, Србија ће тонути а Срби полако нестајати. Ако хоћемо да се сачувамо као народ, морамо престати да верујемо Западу, тој највећој тековини Јосипа Броза, међу Србима. Куцнуо је час.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.