Slučaj Džefrija Najsa

Džefrija Najsa nije potrebno podrobnije predstavljati srpskom čitaocu: bio je glavni tužilac u Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju u procesu protiv Slobodana Miloševića. Iza tog suđenja ostala je široko dostupna izdašna arhiva pisanog i video materijala. Ali kako razumeti sve intenzivniju političku delatnost vremešnog britanskog pravnika?

Beskrajni su prostori vođenja savremenog rata. Od džinovskih prostranstava ukrajinske stepe, opustelih stambenih blokova i postsovjetskih objekata zanemoćale industrije, preko električnih impulsa koji spajaju deponente i primaoce novčanih transakcija do teško razumljivih prostranstava ideološke borbe. Nije reč samo o društvenim mrežama – ratovima od 140 slovnih znakova, kako je sukobe u Ukrajini i na Bliskom istoku posle 2014. godine duhovito okarakterisao britanski novinar Dejvid Patrikarakos – već i o otvorenim debatama u međunarodnim ustanovama i aktivističkim grupama koje nastoje da propišu narativ i omeđe prostor dozvoljenog u razumevanju sveta.
Jedno od prostranstava u kojima se odvija borba za buduće ustrojstvo sveta je polje međunarodne pravde, mreža sudskih i kvazisudskih ustanova, javnih delatnika i aktivista, koji, čak i kada imaju svedenu političku moć, nastoje da u ideološkoj sferi postave simboličke okvire za razumevanje pojedinih događaja. U ovom svojstvu može se razumeti sve intenzivnija politička delatnost vremešnog britanskog pravnika Džefrija Najsa. Ključ za razumevanje njegovog delovanja je lako dostupan – posebno onima koji se prisećaju haške epohe: monopolom nad ustanovama međunarodnog prava, koje često imaju krajnje nejasan mandat određuje se karakter određenog događaja (dobar primer je tobožnji genocid u Srebrenici). Potom se ta karakterizacija, ponekad zakonski osveštena, unosi u politički i medijski prostor zapadnih država. Podobno određivanje prema takvim događajima postaje deo političkog legitimisanja različitih aktera.
Početkom avgusta Najs je uputio pisma dvoma kandidatima za vođstvo britanskih konzervativaca i premijera u kojima piše da „premijer Džonson i ministar spoljnih poslova Trus nisu, do sada, iskazali da u punoj meri prihvataju da NR Kina čini genocid protiv Ujgura“. Otkuda Džefri Najs crpi legitimitet za jedan ovakav politički čin? Najs je, naime, predsedavao kvazisudskoj instanci koja se sama prozvala „Ujgurski tribunal“ i koja je posle tri sesije javnih pretresa u junu, septembru i novembru 2021. donela odluku kojom je Kinu osudila za najteži zločin. Činjenice da Kina ne priznaje ovo telo, da njegov rad označava kao „blasfemiju protiv prava“, kao i da mu mandat nije poverila nijedna relevantna međudržavna organizacija nisu sprečile Najsa i njegove saradnike da s pozicije neupitnog autoriteta određuju uzuse političke debate. [restrict]

REGIONALNI IGRAČ Posle suđenja Miloševiću Najs je prisutan u „regionalnim“ političkim dešavanjima i poslednjih godina. Često ponavljan stav u njegovim nastupima je da Srbija uživa neopravdanu naklonost Zapada. Osvrtao se na suđenja Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću, posebno kada je u ovim suđenjima potcrtavano da nije postojalo opšte saglasje u delovanju između vojnog i političkog vođstva Republike Srpske i Slobodana Miloševića. Zagovarao je da Bosna i Hercegovina iznova tuži Srbiju za genocid – pošto je 2007. godine Međunarodni sud u Hagu presudio da SRJ nije odgovorna za tobožnji genocid u Srebrenici (ali da jeste odgovorna što nije učinila sve što je u njenoj moći da se taj zločin spreči). Kada je 2018. godine Mehanizam za međunarodne krivične sudove Haškog tribunala doneo osuđujuću drugostepenu presudu Vojislavu Šešelju, Najs se uključio u seriju medijskih nastojanja da se tadašnjem predsedniku Srpske radikalne stranke oduzme poslanički mandat.
U kontekstu srpskih prilika Džefri Najs se najčešće pojavljuje kao branitelj nekadašnjih lidera tzv. OVK. Osporavao je verodostojnost izveštaja Dika Martija u kojem su pojedine vođe OVK optužene za najsvirepije zločine, uključujući ilegalnu trgovinu organima, rečima da „ne postoji nijedna činjenica o zločinima koje su počinili Albanci“. Posle napada na Martijev izveštaj, Najsove veze sa vođstvom kosovskih Albanaca samo su produbljene: za savetodavni rad u „kosovskoj Vladi“ angažovao ga je tadašnji „ministar“ Petrit Seljimi. Učestvovao je u medijskoj operaciji za afirmaciju lika Hašima Tačija koja je obuhvatila saradnju na objavljivanju knjige biografskog sadržaja. Pred Specijalnim sudom, oformljenim u Hagu za procesiranje inkriminisanog vođstva OVK, Najs zastupa Hašima Tačija i Samija Ljuštakua, komandanta tzv. OVK za operativnu zonu Drenica.

GEOPOLITIČKI OPERATIVAC Bilo kako bilo okviri bivših jugoslovenskih republika ne zadovoljavaju Najsove ambicije. Broj kvazisudova kojima predsedava ili nastoji da ih oformi inflatorno raste: pored spomenutog „Ujgurskog tribunala“ Najs je bio aktivan i u „Kineskom tribunalu“, koji je, opet bez međunarodnog mandata, nastojao da kroz nekoliko javnih pretresa preispita optužbe izrečene na račun kineskih vlasti o ilegalnoj trgovini organima. Najs je predsedavao i „Komitetu za pravdu Jazidima“. Ova versko-etnička grupa pretežno nastanjena na severu Iraka bila je žrtva brutalnih progona pošto je teroristička Islamska država zauzela Sindžar u avgustu 2014. godine. Prema procenama Ujedinjenih nacija, tokom terora Islamske države stradalo je oko 5.000 pripadnika ove grupe, dok ih je daleko više držano u nehumanim uslovima zatočeništva. „Komitet“ je optužio više država da nisu dovoljno učinile na sprečavanju genocida. Međutim, taj komitet je Tursku optužio za saučestvovanje zbog navodne nevoljnosti vlade da obezbedi državnu granicu koja je, stoga, postala propusna za borce Islamske države. Helena Kenedi, britanski advokat specijalizovan za ljudska prava, rekla je kako bi Turska mogla da se suoči sa optužbama pred Međunarodnim sudom pravde za saučešće u genocidu nad Jezidima. Turski zvaničnici ocenili su ove navode kao neosnovane.
No najviši geopolitički ulog sada je stavljen na sukob s Rusijom. Nastojanja da se inkriminišu vodeće političke ličnosti Ruske Federacije za navodne ratne zločine dovela su Najsa u središte medijske pažnje. Najsove težnje uklapaju se u širu medijsko-aktivističku buku. Ubrzo po početku vojnih dejstava američki predsednik Džozef Bajden, državni sekretar Entoni Blinken i britanski premijer Boris Džonson optužili su Rusiju za ratne zločine. U prvoj polovini aprila Džozef Bajden optužio je ruskog predsednika za „genocid“. Ne bi trebalo isključiti da će u dogledno vreme biti pokušaja da se ovi politički impulsi uobliče u nekakvu novostvorenu pravnu instancu ili proces pred nekim od postojećih tribunala.
„Da bi se utvrdilo [činjenje zločina, prim. autora] nije potreban poseban proces pred sudom za ratne zločine do koga možda nikada neće ni doći jer će svi potencijalno optuženi biti u Rusiji pod zaštitom njene vlasti“, izjavio je Najs za Radio Slobodna Evropa u aprilu ove godine. Doduše, Najs je tom prilikom izjavio i da optužbe za genocid ne bi trebalo olako iznositi pošto je vrlo teško da se procene motivi pojedinačnih delatnika u ratnim dejstvima, a neposredni dokazi o genocidnoj nameri su izuzetno retki. Međutim, on smatra kako bi se, za razliku od slučajeva koji su se odnosili na dešavanja u bivšoj Jugoslaviji, slučajevi o ruskim dejstvima mogli brzo okončati: nije nužno da svi svedoci daju iskaz pred sudom, navodi Najs, i dodaje da „u izvesnoj meri treba primeniti logiku zdravog razuma“. Da li ta „logika“ podrazumeva odustajanje od uobičajenih procesnih mehanizama zarad brzog (geo)političkog „poentiranja“, ostaje da se razjasni u dogledno vreme.
Čini se da smemo spekulisati o krajnjem naumu jedne ovakve političko-kvazipravne operacije, čak i pre otpočinjanja njene realizacije: deluje da je pokušaj delegitimisanja vođstva jedne zemlje i njeno što veće isključenje iz uobičajenih međunarodnih odnosa istinski naum. Verovatnija posledica biće suženje polja za političko razrešenje sporova pošto će jedna strana nastojati da navodnu sudsku instancu iskoristi za ostvarenje sopstvenih političkih ciljeva. „Hag je magična reč. Svi žele da ih vide u Hagu“, izjavio je ukrajinski profesor međunarodnog prava Mikola Gnjatovski, predavač na Kijevskom univerzitetu i nezavisni savetnik ministarstva spoljnih poslova za američki portal „Nju ripablik“. Prema rečima Ine Sovsun, ukrajinske poslanice iz prozapadne stranke Holos, „potreba za pravdom preteže u odnosu na pregovore za okončanje rata“.
S obzirom na iskustva jugoslovenske tranzicione međunarodne pravde, teško je poverovati da je reč o novim greškama, a ne o starom umišljaju. Jugoslovensko iskustvo i ovde može da posluži kao verodostojan putokaz.

[/restrict]