Случај Џефрија Најса

Џефрија Најса није потребно подробније представљати српском читаоцу: био је главни тужилац у Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију у процесу против Слободана Милошевића. Иза тог суђења остала је широко доступна издашна архива писаног и видео материјала. Али како разумети све интензивнију политичку делатност времешног британског правника?

Бескрајни су простори вођења савременог рата. Од џиновских пространстава украјинске степе, опустелих стамбених блокова и постсовјетских објеката занемоћале индустрије, преко електричних импулса који спајају депоненте и примаоце новчаних трансакција до тешко разумљивих пространстава идеолошке борбе. Није реч само о друштвеним мрежама – ратовима од 140 словних знакова, како је сукобе у Украјини и на Блиском истоку после 2014. године духовито окарактерисао британски новинар Дејвид Патрикаракос – већ и о отвореним дебатама у међународним установама и активистичким групама које настоје да пропишу наратив и омеђе простор дозвољеног у разумевању света.
Једно од пространстава у којима се одвија борба за будуће устројство света је поље међународне правде, мрежа судских и квазисудских установа, јавних делатника и активиста, који, чак и када имају сведену политичку моћ, настоје да у идеолошкој сфери поставе симболичке оквире за разумевање појединих догађаја. У овом својству може се разумети све интензивнија политичка делатност времешног британског правника Џефрија Најса. Кључ за разумевање његовог деловања је лако доступан – посебно онима који се присећају хашке епохе: монополом над установама међународног права, које често имају крајње нејасан мандат одређује се карактер одређеног догађаја (добар пример је тобожњи геноцид у Сребреници). Потом се та карактеризација, понекад законски освештена, уноси у политички и медијски простор западних држава. Подобно одређивање према таквим догађајима постаје део политичког легитимисања различитих актера.
Почетком августа Најс је упутио писма двома кандидатима за вођство британских конзервативаца и премијера у којима пише да „премијер Џонсон и министар спољних послова Трус нису, до сада, исказали да у пуној мери прихватају да НР Кина чини геноцид против Ујгура“. Откуда Џефри Најс црпи легитимитет за један овакав политички чин? Најс је, наиме, председавао квазисудској инстанци која се сама прозвала „Ујгурски трибунал“ и која је после три сесије јавних претреса у јуну, септембру и новембру 2021. донела одлуку којом је Кину осудила за најтежи злочин. Чињенице да Кина не признаје ово тело, да његов рад означава као „бласфемију против права“, као и да му мандат није поверила ниједна релевантна међудржавна организација нису спречиле Најса и његове сараднике да с позиције неупитног ауторитета одређују узусе политичке дебате.

[restrict]

РЕГИОНАЛНИ ИГРАЧ После суђења Милошевићу Најс је присутан у „регионалним“ политичким дешавањима и последњих година. Често понављан став у његовим наступима је да Србија ужива неоправдану наклоност Запада. Освртао се на суђења Радовану Караџићу и Ратку Младићу, посебно када је у овим суђењима потцртавано да није постојало опште сагласје у деловању између војног и политичког вођства Републике Српске и Слободана Милошевића. Заговарао је да Босна и Херцеговина изнова тужи Србију за геноцид – пошто је 2007. године Међународни суд у Хагу пресудио да СРЈ није одговорна за тобожњи геноцид у Сребреници (али да јесте одговорна што није учинила све што је у њеној моћи да се тај злочин спречи). Када је 2018. године Механизам за међународне кривичне судове Хашког трибунала донео осуђујућу другостепену пресуду Војиславу Шешељу, Најс се укључио у серију медијских настојања да се тадашњем председнику Српске радикалне странке одузме посланички мандат.
У контексту српских прилика Џефри Најс се најчешће појављује као бранитељ некадашњих лидера тзв. ОВК. Оспоравао је веродостојност извештаја Дика Мартија у којем су поједине вође ОВК оптужене за најсвирепије злочине, укључујући илегалну трговину органима, речима да „не постоји ниједна чињеница о злочинима које су починили Албанци“. После напада на Мартијев извештај, Најсове везе са вођством косовских Албанаца само су продубљене: за саветодавни рад у „косовској Влади“ ангажовао га је тадашњи „министар“ Петрит Сељими. Учествовао је у медијској операцији за афирмацију лика Хашима Тачија која је обухватила сарадњу на објављивању књиге биографског садржаја. Пред Специјалним судом, оформљеним у Хагу за процесирање инкриминисаног вођства ОВК, Најс заступа Хашима Тачија и Самија Љуштакуа, команданта тзв. ОВК за оперативну зону Дреница.

ГЕОПОЛИТИЧКИ ОПЕРАТИВАЦ Било како било оквири бивших југословенских република не задовољавају Најсове амбиције. Број квазисудова којима председава или настоји да их оформи инфлаторно расте: поред споменутог „Ујгурског трибунала“ Најс је био активан и у „Кинеском трибуналу“, који је, опет без међународног мандата, настојао да кроз неколико јавних претреса преиспита оптужбе изречене на рачун кинеских власти о илегалној трговини органима. Најс је председавао и „Комитету за правду Јазидима“. Ова верско-етничка група претежно настањена на северу Ирака била је жртва бруталних прогона пошто је терористичка Исламска држава заузела Синџар у августу 2014. године. Према проценама Уједињених нација, током терора Исламске државе страдало је око 5.000 припадника ове групе, док их је далеко више држано у нехуманим условима заточеништва. „Комитет“ је оптужио више држава да нису довољно учиниле на спречавању геноцида. Међутим, тај комитет је Турску оптужио за саучествовање због наводне невољности владе да обезбеди државну границу која је, стога, постала пропусна за борце Исламске државе. Хелена Кенеди, британски адвокат специјализован за људска права, рекла је како би Турска могла да се суочи са оптужбама пред Међународним судом правде за саучешће у геноциду над Језидима. Турски званичници оценили су ове наводе као неосноване.
Но највиши геополитички улог сада је стављен на сукоб с Русијом. Настојања да се инкриминишу водеће политичке личности Руске Федерације за наводне ратне злочине довела су Најса у средиште медијске пажње. Најсове тежње уклапају се у ширу медијско-активистичку буку. Убрзо по почетку војних дејстава амерички председник Џозеф Бајден, државни секретар Ентони Блинкен и британски премијер Борис Џонсон оптужили су Русију за ратне злочине. У првој половини априла Џозеф Бајден оптужио је руског председника за „геноцид“. Не би требало искључити да ће у догледно време бити покушаја да се ови политички импулси уобличе у некакву новостворену правну инстанцу или процес пред неким од постојећих трибунала.
„Да би се утврдило [чињење злочина, прим. аутора] није потребан посебан процес пред судом за ратне злочине до кога можда никада неће ни доћи јер ће сви потенцијално оптужени бити у Русији под заштитом њене власти“, изјавио је Најс за Радио Слободна Европа у априлу ове године. Додуше, Најс је том приликом изјавио и да оптужбе за геноцид не би требало олако износити пошто је врло тешко да се процене мотиви појединачних делатника у ратним дејствима, а непосредни докази о геноцидној намери су изузетно ретки. Међутим, он сматра како би се, за разлику од случајева који су се односили на дешавања у бившој Југославији, случајеви о руским дејствима могли брзо окончати: није нужно да сви сведоци дају исказ пред судом, наводи Најс, и додаје да „у извесној мери треба применити логику здравог разума“. Да ли та „логика“ подразумева одустајање од уобичајених процесних механизама зарад брзог (гео)политичког „поентирања“, остаје да се разјасни у догледно време.
Чини се да смемо спекулисати о крајњем науму једне овакве политичко-квазиправне операције, чак и пре отпочињања њене реализације: делује да је покушај делегитимисања вођства једне земље и њено што веће искључење из уобичајених међународних односа истински наум. Вероватнија последица биће сужење поља за политичко разрешење спорова пошто ће једна страна настојати да наводну судску инстанцу искористи за остварење сопствених политичких циљева. „Хаг је магична реч. Сви желе да их виде у Хагу“, изјавио је украјински професор међународног права Микола Гњатовски, предавач на Кијевском универзитету и независни саветник министарства спољних послова за амерички портал „Њу рипаблик“. Према речима Ине Совсун, украјинске посланице из прозападне странке Холос, „потреба за правдом претеже у односу на преговоре за окончање рата“.
С обзиром на искуства југословенске транзиционе међународне правде, тешко је поверовати да је реч о новим грешкама, а не о старом умишљају. Југословенско искуство и овде може да послужи као веродостојан путоказ.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *