Поводом телевизијске серије Време зла
Ову разуђену и сложену повест – социјалну и литерарну метафору о успону и паду Србије од пре Првог до почетка Другог светског рата – развио је Ћосић у широку историјску фреску од једне тетралогије (Време смрти) и једне трилогије (Време зла) које није било лако пренети на мали екран, тим пре што је ова екранизација из непознатих разлога прескочила најважнији, најбољи (и најфилмичнији) део Ћосићевог штива, онај који се односи на победу и голготу Србије 1915. године, остављајући га „за касније“
Тек у последње две епизоде недавно емитоване ТВ серије Време зла (United media – РТС) догодио се известан преокрет у односу на слабу и конфузну адаптацију романа из трилогије Грешник – Отпадник – Верник Добрице Ћосића. Финале ове серије догађа се у јесен 1941. у Западној Србији пред пропаст народног устанка против немачког окупатора при чему се сплићу судбине „породичне саге“ потомака Аћима Катића, радикалског првака моравске Србије у XIX и XX веку. Ову разуђену и сложену повест – социјалну и литерарну метафору о успону и паду Србије од пре Првог до почетка Другог светског рата – развио је Ћосић у широку историјску фреску од једне тетралогије (Време смрти) и једне трилогије (Време зла) које није било лако пренети на мали екран, тим пре што је ова екранизација из непознатих разлога прескочила најважнији, најбољи (и најфилмичнији) део Ћосићевог штива, онај који се односи на победу и голготу Србије 1915. године, остављајући га „за касније“. О свему овоме писали смо опширније у прошлом броју, напоменувши да драмски преокрет овде настаје касно, чиме до изражаја долази низ других слабости серије. Ова задоцнела драма згужвана је у две последње епизоде серије, које приказују пад тзв. Ужичке републике, територије коју је контролисао партизански, тј. комунистички део српских устаника од 21. септембра до 29. новембра (дакле око 60 дана) 1941. године: кратко и недовољно да се прикажу најважнији тренуци једне велике драме. Иако збрзано и збуњено, ова прећутана историја ипак је, први пут пред нашим очима, ма и невешто, открила апсурде и злочине једне – комунистичке – стране у српском грађанском рату. Педесет година је службена историја Титове Југославије свим средствима градила мит о херојству и слободарским тековинама црвене „Ужичке републике – једине слободне територије у целој поробљеној Европи“, низале су се прославе, комеморације, споменици, ораторијуми па и филмски спектакл под овим насловом, са певањем и много пуцања. Цела авнојска Југославија ритуално се клањала једном идеолошком конструкту, који је, у стварности, започео преваром, а завршио непотребном погибијом јуначких Ужичана и ужасним масакром остављених партизанских рањеника на Златибору. Све је то описао сведок, учесник и писац Добрица Ћосић у петој глави свог романа Верник, док од Титове смрти ову драму документује и наша савремена историографија. [restrict]ДВА „ОСЛОБОЂЕЊА“ УЖИЦА Шта је била та Ужичка република? Прво, како се то српски народ ослободио и каква је била у том ослобађању улога Комунистичке партије Југославије и њеног вође Тита? Ево шта о томе каже историја: „Ово је заправо комплетно измишљена епизода, јер се око Ужица нису ни водиле борбе. Град је уистину током септембра славио два ослобођења: најпре су, по изласку Немаца у оквиру њиховог тактичког прегруписавања у западној Србији, 21. септембра у Ужице ушли четнички одреди Косте Пећанца и успоставили своју управу. У наредним данима у граду је владала велика напетост, јер се очекивао долазак партизана и отпор четника који им не би олако препустили град. Заиста, партизани Ужичког одреда су се убрзо приближили граду, али је конфликт за прво време избегнут: две стране су приступиле преговорима не би ли се избегло ’проливање братске крви’. Коначни резултат преговора био је да су четници попустили притиску чаршије (’да видимо шта хоће та наша деца’) чији су многи угледнији грађани имали синове у партизанима. По подне 24. септембра партизани су ушли у Ужице, које их је одушевљено поздравило. Немачки обавештајни органи регистровали су и један непознат детаљ: да су се у посредовање око предаје власти између четника Косте Пећанца и партизана укључили и четници Драже Михаиловића, који су олакшали да власт у Ужицу ’склизне’ у руке комуниста“ (Немања Девић).
„Већ наредног дана партизанске власти под командом Душана Јерковића, команданта Ужичког одреда, проглашавају опсадно стање и забрањују свако напуштање града“ иако никакве непосредне опасности није било. Мушко становништво од 16 до 40 година мобилисано је, као и сва превозна средства. Следећег дана, 26. септембра, формиран је Народноослободилачки одбор, „основно оружје за победу праве ствари нашег народа“, како је тумачио Едвард Кардељ, главни комунистички теоретичар и креатор идеје НО одбора као носилаца комунстичке власти. Сви они били су чланови КПЈ изузев бившег попа Зечевића, који им се још раније ставио на располагање. Ово је модел који су применили Лењин и Троцки у Петрограду 1917 („Сва власт Совјетима!“), „дакле исти процес који су бољшевци завели у Русији током њихове револуције две деценије пре“ (Бојан Димитријевић). Први задатак овог „одбора2 био је припрема масовне прославе 7. новембра, празника „Октобарске револуције“, с војном парадом, огромним сликама Лењина, Стаљина и Тита, који је тих дана стигао аутомобилом у пратњи две секретарице и одмах се сместио иза челичних врата трезора Народне банке, одакле је изашао само за поменуту параду, која је својом стаљинском иконографијом, плакатима, транспарентима, паролама и раздраганим масама требало да „засени оне у Москви и Кујбишеву“. Тако је спољни изглед Ужица на силу комунизован дречавим идеолошким кичом, што се слабо види и чује у двема последњим епизодама Времена зла.
СТВАРАЊЕ КОРЧАГИНА Други задатак по преузимању града био је формирање нарочите комунистичке полиције налик на ону у СССР-у под еуфемистичким називом „Одред за сузбијање петоколонаша и народних непријатеља“ – ударна песница састављена од фанатизованих скојеваца и младих бољшевика, којима су на челу стајали Лека Ранковић и Пенезић Крцун. То је био сурови „мач револуције“, тврдо језгро будуће комунистичке тајне полиције (ОЗНА или доцније УДБА), која је већ у првим данима започела с масовним хапшењима, „истрагама“, пребијањима и физичким ликвидацијама противника (краљевских официра, четника) или једноставно „класних непријатеља“ (што је могао бити сваки некомуниста). Еуфемизам пета колона директно је преузет из фолклора шпанског грађанског рата и у прво време био сасвим неразумљив народним масама: „Дај, бре, да видим једном тог петоколонаша живог, да знам како изгледа и кога јурим д’ убијем!“, обраћа се Ћосићев острашћени српски сељак своме командиру, скојевцу и младом партијцу под звучним надимком Корчагин.
Тај уображени, бахати и стармали „војник револуције“ је, у ствари, Мишко Пуб, син јунака Ћосићевих романа Време смрти и Време зла Боре Пуба Луковића, симпатичног другара из батаљона 1.300 каплара, помало коцкара и љубитеља „радости живота“, јунака с Колубаре и албанске голготе, после рата високог краљевског чиновника и антикомунисте, чији је син Мишко пред нови рат из идеализма постао скојевац. Од 1941. већ један од истакнутих партизанских руководилаца, узео је Мишко Луковић легендарни надимак Корчагин и тако избрисао оно Пуб које га је везивало за непоћудног оца, с којим је прекинуо све везе и кога се стидео. Све су то знали његови ментори и зато му поверавали најтеже задатке „да би се пред партијом доказао и спрао љагу“. (Ово је важан симболички лик, који у серији Време зла млади глумац или није добро „ишчитао“ или није умео да развије). Корчагин је био легендарна личност из романа Николаја Островског Како се калио челик (1936), идеалтип стаљинског комсомолца, који је постао прокламовани узор сваком младом скојевцу, узвишени, митологизовани херој, којим су се заносиле масе комунистичких симпатизера. Тако је „остварен циљ тоталитарне утопије: стварање новог човека“ (Игор Шафаревич). Носити надимак Корчагин значило је призивати готово магијску, мистичну снагу стаљинског натчовека, бића из херојских фантазија и изабраника револуције, што је Мишко одлучио да постане по цену живота и смрти. Као такав био је виђен за слепог извршитеља револуционарног терора, који је харао у Ужицу под двомесечним комунистичким игом. Једне ноћи „новог доба“ довели су однекуд (у стварности из оближњег села Мушвете) „велику зверку“ међу непријатељима партије, бившег високог руководиоца КПЈ, кога је ту, у његовом родном ужичком крају, требало свирепо казнити.
ЖИКА ЖДРЕБЕ ПОСТАЈЕ ХЕРОЈ Богдан Драговић, главни лик у Ћосићевим романима Време смрти и Време зла, један од 1.300 каплара, борац с Колубаре и Солунског фронта, ратни друг Боре Пуба, зет Вукашина Катића, доцније истакнути комунист и један од високих руководилаца КПЈ је веома комплексан драмски карактер (за коју ни глумац Горан Богдан – увек исти – туробан и немушт! – ни главни „креатор“ Шушљик нису успели да пронађу кључ). Драговић је збир компоненти „личности епохе“ и требало би да исијава једно нарочито време у коме су се паралелно рађала два сукобљена зла тадашњег света – комунизам и фашизам. Такву Ћосићеву пројекцију није било лако реализовати у контексту ондашњих прилика и нарави, иако је било више историјских личности које су учествовале у стварању овог фикционалног карактера. Једна од њих је Живојин Жика Павловић (1898–1941) звани Ждребе због свог живахног карактера и особине да „истрчава пред руду“, који се под описаним околностима нашао у ужичком комунистичком казамату.
Павловић је заиста био „велика зверка“ у комунистичком покрету. После Великог рата (у коме је учествовао као добровољац) постаје члан СКОЈ-а и КПЈ од оснивања 1919. године, близак сарадник генералног секретара КПЈ Симе Марковића, који га шаље у Македонију, где руководи партијском организацијом. После завођења шестојануарске диктатуре 1929. емигрира у Париз, где завршава студије права, постаје секретар ЦК КПЈ за иностранство, власник и издавач централног органа КПЈ „Пролетер“ и партијске књижаре „Хорзонти“ у Паризу, а затим близак сарадник генсека КПЈ Милана Горкића све до његовог смењивања и стрељања у Москви, 1937. Претендент на место шефа партије Јосип Броз Валтер прво га избацује из КПЈ као Горкићевог човека, а затим чини све да га ликвидира, па Жика бежи у земљу и 1940. објављује књигу Биланс совјетског термидора: приказ открића и делатности стаљинског терора, у којој међу првима у свету открива позадину монтираних „московских процеса“ у којима је Стаљин, у борби за власт, ликвидирао целу „стару гарду“ Лењинових сарадника. „Циљ ове брошуре је да прикаже право стање у Совјетској Унији“, пише тамо Павловић, „да прикаже и разголити овај режим крви и ниских клевета које је завео Стаљин у земљи са његовом полицијом. Будући да су масовна стрељања заузела такве размере да се више не може ћутати, потребно је дићи глас протеста и учинити све да се преостале жртве стаљинског термидора спасу из Совјетске уније.“
ЈАХАЊЕ ОЦА И СРБИЈЕ Тако Богдан Драговић постаје Жика Ждребе у последњој епизоди романа и серије Време зла – најлепши поклон за рођендан револуције који су могли да Валтеру – Титу приведу његови органи за последњих недељу дана живота Ужичке републике. Издајник партије довучен је у „подрум смрти“ испод Брозовог штаба и подвргнут пребијању, мучењу и мрцварењу од седам дана и седам ноћи које људски мозак једва може и да замисли. На несрећнику се изређао готово цео ужи састав Титовог руководства (које поименце наводи Видан Мићић, учесник у догађају, напослетку и џелат жртве), између осталих и наш Корчагин, коме је било наређено да мученика јаше и још му заврће уши, док га други из све снаге по табанима шиба воловском жилом. И све смо то морали да гледамо и слушамо у реалном времену, што је био призор бруталан и несносан. Овај морбидни „идеолошки хорор“ могао се приказати на сто другачијих начина, а баш овако никако није био примерен „породичном кругу“ у „прајмтајму“, коме га је „креатор“, из ко зна којих разлога, наменио.
„Богдан ућута, више не стење и не јечи, али Корчагин осећа под собом како му се на ударце трза тело, па му од тих грчева руке смалаксавају и испушта му уши, глава тупо лупи у бетон. Корчагин га поново хвата за уши и подиже је, стресе се од његовог трзаја, дрхти његово дрхтавицом, осећајући неку болну и неподношљиву присност тела под собом: он то јаше и вуче за уши свог оца… Корчагин се једва подиже са леђа најопаснијег непријатеља партије и народне борбе за слободу, са леђа свог оца антикомунисте, кога толико жали да га мрзи; кога мрзи зато што га жали, што га је страх од тог свезаног и немоћног непријатеља… што може толике батине да поднесе, што је толики непријатељ да се ни у највећим мукама не предаје“, пише Добрица Ћосић у петој глави друге књиге свог Верника.
Мисао романескна и врхунска, сачувана је само у прози. Поента романа Време зла, не и ТВ серије, у којој стаљински хомункулус и бољшевички јаничар, бивши Мишко Пуб, јаше свог сопственог оца и тога постаје свестан у последњој ноћи Ужичке републике, пре него што се иста, с Брозом на челу, за неколико сати не распадне и разбежи главом без обзира, остављајући за собом крваве и болне трагове. Није више било комуниста у Ужицу све до доласка совјетских тенкова 1944. када се за њима довукао и Корчагин, да продужи јахање Србије до краја минулог века.