Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Povodom televizijske serije Vreme zla
Ovu razuđenu i složenu povest – socijalnu i literarnu metaforu o usponu i padu Srbije od pre Prvog do početka Drugog svetskog rata – razvio je Ćosić u široku istorijsku fresku od jedne tetralogije (Vreme smrti) i jedne trilogije (Vreme zla) koje nije bilo lako preneti na mali ekran, tim pre što je ova ekranizacija iz nepoznatih razloga preskočila najvažniji, najbolji (i najfilmičniji) deo Ćosićevog štiva, onaj koji se odnosi na pobedu i golgotu Srbije 1915. godine, ostavljajući ga „za kasnije“
DVA „OSLOBOĐENJA“ UŽICA Šta je bila ta Užička republika? Prvo, kako se to srpski narod oslobodio i kakva je bila u tom oslobađanju uloga Komunističke partije Jugoslavije i njenog vođe Tita? Evo šta o tome kaže istorija: „Ovo je zapravo kompletno izmišljena epizoda, jer se oko Užica nisu ni vodile borbe. Grad je uistinu tokom septembra slavio dva oslobođenja: najpre su, po izlasku Nemaca u okviru njihovog taktičkog pregrupisavanja u zapadnoj Srbiji, 21. septembra u Užice ušli četnički odredi Koste Pećanca i uspostavili svoju upravu. U narednim danima u gradu je vladala velika napetost, jer se očekivao dolazak partizana i otpor četnika koji im ne bi olako prepustili grad. Zaista, partizani Užičkog odreda su se ubrzo približili gradu, ali je konflikt za prvo vreme izbegnut: dve strane su pristupile pregovorima ne bi li se izbeglo ’prolivanje bratske krvi’. Konačni rezultat pregovora bio je da su četnici popustili pritisku čaršije (’da vidimo šta hoće ta naša deca’) čiji su mnogi ugledniji građani imali sinove u partizanima. Po podne 24. septembra partizani su ušli u Užice, koje ih je oduševljeno pozdravilo. Nemački obaveštajni organi registrovali su i jedan nepoznat detalj: da su se u posredovanje oko predaje vlasti između četnika Koste Pećanca i partizana uključili i četnici Draže Mihailovića, koji su olakšali da vlast u Užicu ’sklizne’ u ruke komunista“ (Nemanja Dević).
„Već narednog dana partizanske vlasti pod komandom Dušana Jerkovića, komandanta Užičkog odreda, proglašavaju opsadno stanje i zabranjuju svako napuštanje grada“ iako nikakve neposredne opasnosti nije bilo. Muško stanovništvo od 16 do 40 godina mobilisano je, kao i sva prevozna sredstva. Sledećeg dana, 26. septembra, formiran je Narodnooslobodilački odbor, „osnovno oružje za pobedu prave stvari našeg naroda“, kako je tumačio Edvard Kardelj, glavni komunistički teoretičar i kreator ideje NO odbora kao nosilaca komunstičke vlasti. Svi oni bili su članovi KPJ izuzev bivšeg popa Zečevića, koji im se još ranije stavio na raspolaganje. Ovo je model koji su primenili Lenjin i Trocki u Petrogradu 1917 („Sva vlast Sovjetima!“), „dakle isti proces koji su boljševci zaveli u Rusiji tokom njihove revolucije dve decenije pre“ (Bojan Dimitrijević). Prvi zadatak ovog „odbora2 bio je priprema masovne proslave 7. novembra, praznika „Oktobarske revolucije“, s vojnom paradom, ogromnim slikama Lenjina, Staljina i Tita, koji je tih dana stigao automobilom u pratnji dve sekretarice i odmah se smestio iza čeličnih vrata trezora Narodne banke, odakle je izašao samo za pomenutu paradu, koja je svojom staljinskom ikonografijom, plakatima, transparentima, parolama i razdraganim masama trebalo da „zaseni one u Moskvi i Kujbiševu“. Tako je spoljni izgled Užica na silu komunizovan drečavim ideološkim kičom, što se slabo vidi i čuje u dvema poslednjim epizodama Vremena zla.
STVARANJE KORČAGINA Drugi zadatak po preuzimanju grada bio je formiranje naročite komunističke policije nalik na onu u SSSR-u pod eufemističkim nazivom „Odred za suzbijanje petokolonaša i narodnih neprijatelja“ – udarna pesnica sastavljena od fanatizovanih skojevaca i mladih boljševika, kojima su na čelu stajali Leka Ranković i Penezić Krcun. To je bio surovi „mač revolucije“, tvrdo jezgro buduće komunističke tajne policije (OZNA ili docnije UDBA), koja je već u prvim danima započela s masovnim hapšenjima, „istragama“, prebijanjima i fizičkim likvidacijama protivnika (kraljevskih oficira, četnika) ili jednostavno „klasnih neprijatelja“ (što je mogao biti svaki nekomunista). Eufemizam peta kolona direktno je preuzet iz folklora španskog građanskog rata i u prvo vreme bio sasvim nerazumljiv narodnim masama: „Daj, bre, da vidim jednom tog petokolonaša živog, da znam kako izgleda i koga jurim d’ ubijem!“, obraća se Ćosićev ostrašćeni srpski seljak svome komandiru, skojevcu i mladom partijcu pod zvučnim nadimkom Korčagin.
Taj uobraženi, bahati i starmali „vojnik revolucije“ je, u stvari, Miško Pub, sin junaka Ćosićevih romana Vreme smrti i Vreme zla Bore Puba Lukovića, simpatičnog drugara iz bataljona 1.300 kaplara, pomalo kockara i ljubitelja „radosti života“, junaka s Kolubare i albanske golgote, posle rata visokog kraljevskog činovnika i antikomuniste, čiji je sin Miško pred novi rat iz idealizma postao skojevac. Od 1941. već jedan od istaknutih partizanskih rukovodilaca, uzeo je Miško Luković legendarni nadimak Korčagin i tako izbrisao ono Pub koje ga je vezivalo za nepoćudnog oca, s kojim je prekinuo sve veze i koga se stideo. Sve su to znali njegovi mentori i zato mu poveravali najteže zadatke „da bi se pred partijom dokazao i sprao ljagu“. (Ovo je važan simbolički lik, koji u seriji Vreme zla mladi glumac ili nije dobro „iščitao“ ili nije umeo da razvije). Korčagin je bio legendarna ličnost iz romana Nikolaja Ostrovskog Kako se kalio čelik (1936), idealtip staljinskog komsomolca, koji je postao proklamovani uzor svakom mladom skojevcu, uzvišeni, mitologizovani heroj, kojim su se zanosile mase komunističkih simpatizera. Tako je „ostvaren cilj totalitarne utopije: stvaranje novog čoveka“ (Igor Šafarevič). Nositi nadimak Korčagin značilo je prizivati gotovo magijsku, mističnu snagu staljinskog natčoveka, bića iz herojskih fantazija i izabranika revolucije, što je Miško odlučio da postane po cenu života i smrti. Kao takav bio je viđen za slepog izvršitelja revolucionarnog terora, koji je harao u Užicu pod dvomesečnim komunističkim igom. Jedne noći „novog doba“ doveli su odnekud (u stvarnosti iz obližnjeg sela Mušvete) „veliku zverku“ među neprijateljima partije, bivšeg visokog rukovodioca KPJ, koga je tu, u njegovom rodnom užičkom kraju, trebalo svirepo kazniti.
ŽIKA ŽDREBE POSTAJE HEROJ Bogdan Dragović, glavni lik u Ćosićevim romanima Vreme smrti i Vreme zla, jedan od 1.300 kaplara, borac s Kolubare i Solunskog fronta, ratni drug Bore Puba, zet Vukašina Katića, docnije istaknuti komunist i jedan od visokih rukovodilaca KPJ je veoma kompleksan dramski karakter (za koju ni glumac Goran Bogdan – uvek isti – turoban i nemušt! – ni glavni „kreator“ Šušljik nisu uspeli da pronađu ključ). Dragović je zbir komponenti „ličnosti epohe“ i trebalo bi da isijava jedno naročito vreme u kome su se paralelno rađala dva sukobljena zla tadašnjeg sveta – komunizam i fašizam. Takvu Ćosićevu projekciju nije bilo lako realizovati u kontekstu ondašnjih prilika i naravi, iako je bilo više istorijskih ličnosti koje su učestvovale u stvaranju ovog fikcionalnog karaktera. Jedna od njih je Živojin Žika Pavlović (1898–1941) zvani Ždrebe zbog svog živahnog karaktera i osobine da „istrčava pred rudu“, koji se pod opisanim okolnostima našao u užičkom komunističkom kazamatu.
Pavlović je zaista bio „velika zverka“ u komunističkom pokretu. Posle Velikog rata (u kome je učestvovao kao dobrovoljac) postaje član SKOJ-a i KPJ od osnivanja 1919. godine, blizak saradnik generalnog sekretara KPJ Sime Markovića, koji ga šalje u Makedoniju, gde rukovodi partijskom organizacijom. Posle zavođenja šestojanuarske diktature 1929. emigrira u Pariz, gde završava studije prava, postaje sekretar CK KPJ za inostranstvo, vlasnik i izdavač centralnog organa KPJ „Proleter“ i partijske knjižare „Horzonti“ u Parizu, a zatim blizak saradnik genseka KPJ Milana Gorkića sve do njegovog smenjivanja i streljanja u Moskvi, 1937. Pretendent na mesto šefa partije Josip Broz Valter prvo ga izbacuje iz KPJ kao Gorkićevog čoveka, a zatim čini sve da ga likvidira, pa Žika beži u zemlju i 1940. objavljuje knjigu Bilans sovjetskog termidora: prikaz otkrića i delatnosti staljinskog terora, u kojoj među prvima u svetu otkriva pozadinu montiranih „moskovskih procesa“ u kojima je Staljin, u borbi za vlast, likvidirao celu „staru gardu“ Lenjinovih saradnika. „Cilj ove brošure je da prikaže pravo stanje u Sovjetskoj Uniji“, piše tamo Pavlović, „da prikaže i razgoliti ovaj režim krvi i niskih kleveta koje je zaveo Staljin u zemlji sa njegovom policijom. Budući da su masovna streljanja zauzela takve razmere da se više ne može ćutati, potrebno je dići glas protesta i učiniti sve da se preostale žrtve staljinskog termidora spasu iz Sovjetske unije.“
JAHANJE OCA I SRBIJE Tako Bogdan Dragović postaje Žika Ždrebe u poslednjoj epizodi romana i serije Vreme zla – najlepši poklon za rođendan revolucije koji su mogli da Valteru – Titu privedu njegovi organi za poslednjih nedelju dana života Užičke republike. Izdajnik partije dovučen je u „podrum smrti“ ispod Brozovog štaba i podvrgnut prebijanju, mučenju i mrcvarenju od sedam dana i sedam noći koje ljudski mozak jedva može i da zamisli. Na nesrećniku se izređao gotovo ceo uži sastav Titovog rukovodstva (koje poimence navodi Vidan Mićić, učesnik u događaju, naposletku i dželat žrtve), između ostalih i naš Korčagin, kome je bilo naređeno da mučenika jaše i još mu zavrće uši, dok ga drugi iz sve snage po tabanima šiba volovskom žilom. I sve smo to morali da gledamo i slušamo u realnom vremenu, što je bio prizor brutalan i nesnosan. Ovaj morbidni „ideološki horor“ mogao se prikazati na sto drugačijih načina, a baš ovako nikako nije bio primeren „porodičnom krugu“ u „prajmtajmu“, kome ga je „kreator“, iz ko zna kojih razloga, namenio.
„Bogdan ućuta, više ne stenje i ne ječi, ali Korčagin oseća pod sobom kako mu se na udarce trza telo, pa mu od tih grčeva ruke smalaksavaju i ispušta mu uši, glava tupo lupi u beton. Korčagin ga ponovo hvata za uši i podiže je, strese se od njegovog trzaja, drhti njegovo drhtavicom, osećajući neku bolnu i nepodnošljivu prisnost tela pod sobom: on to jaše i vuče za uši svog oca… Korčagin se jedva podiže sa leđa najopasnijeg neprijatelja partije i narodne borbe za slobodu, sa leđa svog oca antikomuniste, koga toliko žali da ga mrzi; koga mrzi zato što ga žali, što ga je strah od tog svezanog i nemoćnog neprijatelja… što može tolike batine da podnese, što je toliki neprijatelj da se ni u najvećim mukama ne predaje“, piše Dobrica Ćosić u petoj glavi druge knjige svog Vernika.
Misao romaneskna i vrhunska, sačuvana je samo u prozi. Poenta romana Vreme zla, ne i TV serije, u kojoj staljinski homunkulus i boljševički janičar, bivši Miško Pub, jaše svog sopstvenog oca i toga postaje svestan u poslednjoj noći Užičke republike, pre nego što se ista, s Brozom na čelu, za nekoliko sati ne raspadne i razbeži glavom bez obzira, ostavljajući za sobom krvave i bolne tragove. Nije više bilo komunista u Užicu sve do dolaska sovjetskih tenkova 1944. kada se za njima dovukao i Korčagin, da produži jahanje Srbije do kraja minulog veka.
