Страх од (п)летења

Пише Сања Домазет

Уколико сте писац, сликар, редитељ или глумац, страх од летења вам је, изгледа, загарантован. Примера је безброј

Не бојим се смрти, бојим се летења – говорио је Пикасо. Али овај славни сликар само је један из повелике групе уметничке братије која би радије умрла него села у авион. Уколико сте писац, сликар, редитељ или глумац, страх од летења вам је, изгледа, загарантован. Примера је безброј. Карлос Фуентес, рецимо, није летео пуних петнаест година. Путовао је возом и по десет дана, само да би избегао – авион. Касније је фобију од летења, наводно, превазишао и возио се чак и једномоторним авионима. Умирући од страха.
Од свих филмских редитеља најизраженији страх од летења имао је Луис Буњуел. Иако је непрекидно летео и у осамдесетој години, чинио је то не мичући се са свог места у авиону, једва жив од ужаса. Кажу да се код њега истински страх јављао у моменту када би се одједном у авиону појавио весели капетан, који би путнике питао да ли им прија лет. „Ко вози авион сада, док се овај шета?“, питао би Буњуел сапутника, док му је лице добијало боју пергамента.
Милош Форман годинама је живео између Америке и тадашње Чехословачке (у овом делу света бракови често дуже трају од држава). Но Форман је у авион смео само после неколико попијених вискија. Једном приликом је претерао. Унели су га у авион у коме је, чим је сео, наставио да пије. Када је авион слетео, Форману је љубазно пришла стјуардеса и рекла: „Слетели смо, господине Форман!“ „Дивно“, одговорио је. „Али да ли у Праг или у Њујорк?“
Седамдесетих година 20. века једна списатељица потресла је свет романом у коме је летење било део наслова. У питању је, наравно, Ерика Џонг и роман „Страх од летења“. Главна јунакиња се у том роману више од љубави и живота боји – летења. Лечи га на разне начине, али не успева да га излечи и тако и даље спада у групу писаца који са огромном зебњом улазе у крилато превозно средство. Ипак, постоје и писци који не заобилазе само авионе, него и аеродроме. Један од њих је Мишел Уелбек, француски књижевник који због страха од тероризма већ годинама свуда путује искључиво – возом.
У авион је са огромном зебњом седао и нобеловац Маркес. У годинама највеће фобије од авиона није летео пуних десет година, а онда га је Хорхе Амадо ипак наговорио да крене поново с летењем. Истини за вољу, Амадо би сео у конкорд и прелетео океан. Али би се вратио ипак – бродом. Маркес је читав низ колумни објављених у „Експектадору“ посветио проблему летења. Ту наводи да Буњуелов лек против страха од летења, који је гласио: пиће код куће, пиће на аеродрому и пиће у авиону, при полетању, на Маркеса уопште није деловао. Његов страх је остајао исти, само му је бивала додата и страховита главобоља. Маркесу чак ни универзални лек за све – читање, у авиону не помаже, а с ужасом посматра људе који читају док се летећи брод, по пишчевом осећају, бори у ваздуху са олујама и силама немеривим. Но уругвајски писац Карлос Мартинес Морено, пише Маркес, сматра да нема ничег бољег од читања у авиону. Наиме, он већ двадесет година броди висинама са једним истим, раскупусаним примерком Мадам Бовари, претварајући се да чита штиво које зна напамет, јер сматра да је Флобер то непогрешиво средство које ће га спасти од смрти у ваздуху.
Ипак, сви се слажу да путовања имају и афродизијачка својства. Када се отворила јавна кућа у Баранквиљи, где су наводно услуге љубави нудиле најлепше стјуардесе, Маркес је са целом уметничком братијом појурио на то место. Када су стигли, тамо су већ седели председник општине и цела градска влада, баш као и новинари. Но истина је, као и обично, била поражавајућа. Уместо прелепих стјуардеса у луксузном амбијенту, једном скромном просторијом, која је Маркеса по нечему подсећала на шталу, шетале су се домаће мулаткиње, које су говориле шпански без акцента, одевене у униформе Пан Америкена и Луфтханзе.
Ауторка ових редова се пре неколико година враћала из Монтреала с великог фестивала писаца Блу метрополиса, али је у авиону била не с писцима већ с – руском хокејашком репрезентацијом. Датум књижевног фестивала некако се поклопио с датумом одржавања светског првенства. Чим је авион узлетео, мој сапутник, чувени руски хокејаш, бео од страха, извукао је из торбе пуну флашу вотке коју је некако прошверцовао у авион. „Изволите“, понудио ме је великодушно. „Не, хвала“, рекла сам љубазно. (Немам, наиме, страх од летења, већ од плетења, тј. од живота без путовања, возова, бродова, авиона.) „Узмите“, инсистирао је Рус, „ово је лек.“ „Лек за коју болест?“, питала сам. „За све болести.“ Још једном љубазно одбивши, задубила сам се у књигу. Рус је, пошто је скоро испразнио боцу, у року од пет минута заспао. Мени на рамену. Полако сам вратила потешку хокејашку главу на његово седиште, мада није постојала велика опасност да ћу га пробудити.
Страх од авиона хара и овим просторима. Једном приликом је цела поставка Југословенског драмског позоришта путовала авионом у далеку Подгорицу, а само један од младих глумаца, пошто није било места у авиону, камионом је путовао с декоратерима. Бард славног ЈДП-а са сетом у гласу га је потапшао пред лет и рекао: „Ако сви ми изгинемо, одмах ћеш постати првак.“
Осамдесетих година 20. века по Клубу књижевника кружила је прича да је Момо Капор целу једну ноћ у Дубровнику пио с непознатим човеком. Наручивали су туру за туром и водили необавезне разговоре, онакве какве воде љубазни незнанци током летњих ноћи, на мору. „И због чега ви ноћас толико пијете?“, питао је Капоров ноћни садруг, наручујући још једну рунду. „Ех, одвратио је Капор. Пијем… А сутра и летим за Београд, а страх ме је…“ „Немате разлога за страх“, рекао је човек наздрављајући новом чашом. „Ја ујутру возим авион за Београд.“ Капор се у Београд тог пута вратио аутобусом.