Северна Македонија – Вето и судбина Уније

У настојању да наметне видно дестабилизујуће а наводно компромисно решење Северној Македонији и задржи је на неизвесном ЕУ путу, Брисел је показао шта је његова слаба тачка која би и самој ЕУ могла „сломити врат“

Македонија је још једном истрајала у самопонижавању и после три дана расправе у парламенту усвојила закључке о француском предлогу за укидање бугарске блокаде и наставак преговора те земље са Европском унијом. До њега је дошло упркос бурних негодовања опозиције, већег дела народа, а све уз низ инцидената на скопским улицама, па и у самом парламенту. Против француског предлога није само опозиција већ и велики број невладиних организација, које сматрају да је прихватање француског предлога озбиљан преседан у политици проширења, уз нагласак да је ЕУ много више уважила бугарске од македонских захтева. За француски предлог су владајућа коалиција, која се састоји од македонског и блока албанских партија, као и председник државе Стево Пендаровски.
Револтирани и огорчени противници оваквог вишедневног расплета иронично наводе да се ради о још једном „историјском споразуму“ , са нескривеном алузијом да је такав епитет у Македонији често коришћен за низ изнуђених политичких одлука у протекле две деценије. Тако се говорило и за Охридски споразум којим је завршен сукоб такозване албанске Ослободилачке народне армије и македонских снага безбедности, а Албанци „избоксовали“ значајно већа права него што су до тада имали у овој држави, као и за Преспански споразум којим је промењено име државе и решен вишедеценијски спор са суседном Грчком.
Ваљда у складу са све извеснијом балканизацијом и саме Европе, најновији француски предлог и поједини високи европски званичници сматрају историјским, што се могло закључити на основу њихових порука Македонцима приликом званичних посета Скопљу, како би „погурали“ одлуку Скопља да усвоји најновији предлог. Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен је у македонском парламенту позвала Скопље да предузме „одлучујући корак“ за напредовање ка ЕУ. Председник Европског савета Шарл Мишел је рекао да је дошао да „искаже поруке за охрабрење континуираном спровођењу реформских процеса и имплементацију обавеза ове земље из договора са Грчком и Бугарском“. Немачки канцелар Олаф Шолц позвао је грађане Северне Македоније на прихватање француског предлога за решавање спора са Бугарском и поручио да је ова држава поново пред важним смерницама. Што ће рећи „историјским“, мада већи део становништва и политичка опозиција не да га не доживљавају тако, већ француско решење сматрају уценом и поручују да још није крај.

[restrict]

ТРЕЋА СРЕЋА Француски предлог је укупно трећи покушај деблокирања бугарског вета и настао је током француског председавања ЕУ, чему су претходили немачки и португалски предлог, а предвиђао је – у првобитном предлогу (његов коначни облик јавно није објављен) – да бугарски услови постану дeо обавеза Северне Македоније према ЕУ. Истовремено, Европска комисија била би гарант за њихово спровођење.
Уз краћи осврт, рекло би се да македонске „историјске“ муке трају у континуитету јер Северна Македонија је већ 17 година кандидат за чланство у ЕУ. Земља је 2020. добила зелено светло за почетак преговора о приступању, али није одређен датум за почетак преговора. Чак ни улазак у НАТО ту није ништа помогао. И тек што се на инсистирање Грчке Македонија преименовала у Северну Македонију, иступила је Бугарска с оспоравањем македонске нације и македонског језика, претећи и стављајући вето на почетак преговора Северне Македоније о чланству у ЕУ зато што Скопље не уважава њене захтеве у вези с македонским језиком и историјом. Представници Бугарске захтевали су да у међународној употреби не може бити назив македонски језик, већ само „званични језик Републике Северне Македоније“. Друга опција је да се назив македонски језик користи са звездицом и објашњењем у фусноти „у складу с уставом Републике Северне Македоније“. Тада би, према софијском тумачењу предлога, Скопље требало да призна да су Македонци народ дериват Бугара, настао 1945. године, као производ комунистичког инжењеринга. Историја македонског језика мораће да се прихвати према бугарским тумачењима да је то идиом бугарског књижевног језика. Уџбеници из македонске историје и македонског језика мораће да буду послати на преглед у Софију пре употребе у образовном процесу. Бугарска мањина, која је на последњем попису у оквиру статистичке грешке, мораће да буде уписана у Устав земље… ЕУ је прећутно одобравала понашање (своје чланице) Бугарске према Македонији, што је многе подсетило на време када се слично понашала и Аустроугарска, када је фаворизовала одлуке које су изазивале непријатељства међу балканским суседима. То се лидерима Северне Македоније није допало, па су предлог одбили, а незадовољство предлогом саопштили на Самиту ЕУ у Бриселу 23. јуна.
У међувремену до Скопља стиже нова измењена верзија коју лидери Северне Македоније прихватају, али не и опозиција и део бирача. У синхронизованом поступку, само дан после, бугарски парламент дао је зелено светло Влади за укидање вета на отварање приступних преговора ЕУ и Северне Македоније, баш у тренутку када су медији пренели информацију из Брисела да Европа заправо не признаје македонски језик, већ кажу да је то језик који се говори у Северној Македонији. Тек да се одржи континуитет збуњивања и слуђивања ионако узаврелих страсти на улицама Скопља и у парламенту јужног нам суседа.
У даљој елаборацији иновираног француског предлога, права Бугара у Северној Македонији гарантоваће се кроз уставне промене, Скопље је дужно да одржава добре односе са Софијом и у процесу приступања Северне Македоније ЕУ, не тумачи се као да је Бугарска признала македонски језик, наводни је садржај измењеног француског решења. Иако је Бугарска хтела да обавезе дефинисане билатералним протоколом буду део преговарачког оквира, што је за Северну Македонију било неприхватљиво, новим предлогом те обавезе остају ван преговарачког процеса и почетак преговора није условљен уставним променама, већ се са преговорима може кренути одмах, али да би се отворила конкретна поглавља у оквиру кластера, уставне промене су неопходне.
Лидер македонске опозиције Христијан Мицкоски изјављује да посланици ВМРО ДПМНЕ и коалиције око те странке неће гласати за измену Устава која подразумева увођење бугарске мањине у тај акт, сугеришући да ће, за разлику од усвајања закључка о француском предлогу, са променом највишег правног акта ићи много теже. Лидер ВМРО ДПМНЕ је рекао да су укупно 44 посланика највеће опозиционе партије и коалиције коју она предводи у парламенту са 120 места, „као гаранцију народу код нотара оверили изјаву да чисте и здраве савести неће прихватити промену Устава“. Да парадокс буде већи, некада изразито националистичка и пробугарска странка, ВМРО се данас представља као изразити заштитник македонског идентитета и антибугарског усмерења.

УЛОГА ПРАВА НА ВЕТО У ствари, ако се фокус са Македоније помери на север, ка наддржавној организацији ЕУ, лако се уочава да искрсли проблем није само македонски, већ и од суштинске важности за ову организацију. А тиче се, у ствари, вета на заједничке одлуке. Коришћење права на вето у ЕУ нарочито је изражено према земљама Балкана. У протеклим годинама могућност стављања вета исказивана је у више наврата у споровима између Грчке и Северне Македоније, Хрватске и Словеније, а сада и Бугарске и Северне Македоније. И нису то једини примери. Зар није управо Француска била та која је у октобру 2019. године, после састанка министара ЕУ, ставила вето на почетак преговора о приступању са Северном Македонијом и Албанијом наводећи да за то још нема услова? Упркос ставу многих земља ЕУ, између осталих и Немачке, да за то постоје услови, Француска, Холандија и Данска блокирале су почетак преговора ове две земље са ЕУ. Ипак, Француски вето био је кључни, јер су Холандија и Данска тада изјавиле да су спремне да дају пристанак, уколико то уради Француска.
Бивши председник Румуније Трајан Басеску је 2016. године изјавио да би Румунија могла да стави вето на прикључење Србије ЕУ, уколико Србија не буде у потпуности поштовала билатерални споразум о заштити права румунске мањине. Он је тада изјавио да Румунија „има озбиљну карту у својој руци“, јер може да не ратификује прикључење Србије ЕУ и након завршетка претприступних преговора. Румунија сматра да су и Власи који живе у долини Тимока Румуни, док Србија ту заједницу сматра влашком мањином.
О каквом проблему се ради, најбоље показује договорени пакет санкција Русији за који је државама чланицама требало више од месец дана да се састану – углавном захваљујући бројним претњама ветом. Будимпешта је чак претила да би све могла избацити из колосека, ако не добије оно што жели. И то је лепо награђено. Руски патријарх Кирил није на црној листи, руска нафта наставиће да тече у Мађарску цевоводима без конкретног периода застоја, а земља може да добије и хитну руску нафту из мора, ону која ће иначе бити забрањена у Унији. У данашњој Европи, две политичке организације које доминирају континентом – ЕУ и НАТО – примењују консензус у одлучивању. Мада, када је НАТО у питању, у појединим фазама агресије на СРЈ, односно код бирања мета и начина атака на њих, одлучивали су САД и неколико већих европских земаља, потврђујући Орвелову алегорију која каже да су „све животиње једнаке, али да су неке животиње једнакије од других“. Претњом вета на улазак Шведске и Финске у НАТО и тргујући у корист властитог интереса, Турска је на свој начин показала како прокламовани консензус функционише у овом војном савезу.
Правни оквир за политику проширења ЕУ каже да морате имати једногласност на почетку, кад држава поднесе захтев за пријем и на крају, кад се ратификује споразум о приступању. Да би се то променило, потребно је мењати и оснивачке уговоре ЕУ. Додуше, ЕУ јесте последњих деценија успела да помери доношење одлука у многим областима, с једногласности на оно што се назива гласањем квалификованом већином. То подразумева да се закон у Савету може донети ако га подржи 55 одсто 27 држава чланица, а које представљају 65 одсто становништва. У дискусијама о будућности клуба, многи се снажно залажу да се такав систем гласања користи у већем броју, ако не и у свим, политичким одлукама. Али, и за укидање вета потребна је једногласност, да га изгласају управо и оне земље које би губитком вета биле у већој мери хендикепиране у односу на оне много веће и много јаче. За многе, посебно мање земље, постоји мањак воље да се одрекну ове привилегије. У којој другој сфери би примедбе малих земаља попут Малте или Кипра одједном имале исту тежину као примедбе Француске или Немачке?
Многи историчари подсећају на Liberum veto (слободни вето) као једно од најчуднијих обележја Пољско-литванске заједнице из 17. и 18. века, када је у Сејму била једна врста правила једногласног доношења одлука. Дозвољавала је било ком од посланика, у било ком тренутку, да узвикне Sisto activitatem (латински „прекини активност“) и тако стави вето на било који закон, или натера да се седница нагло прекине. На крају, то је резултирало разбијањем овог савеза да би једно од наслеђа тог периода остао израз „пољски парламент“, као синоним за стање хаоса, нереда и опште неодлучности. Брисел се управо прибојава таквог стања иако се Европа својевремено залагала против централизације СФРЈ и подржавала право република да користе вето на савезне одлуке, односно да спроводе самосталну политику, што је довело до растурања Југославије. Уз несебичну помоћ и учешће те Европе која сада тражи већу централизацију ЕУ. Ово подсећање уједно слути и сличну судбину ЕУ. Јер, оно што желиш другоме, на крају тебе снађе. Живи били па видели.

[/restrict]