Severna Makedonija – Veto i sudbina Unije

U nastojanju da nametne vidno destabilizujuće a navodno kompromisno rešenje Severnoj Makedoniji i zadrži je na neizvesnom EU putu, Brisel je pokazao šta je njegova slaba tačka koja bi i samoj EU mogla „slomiti vrat“

Makedonija je još jednom istrajala u samoponižavanju i posle tri dana rasprave u parlamentu usvojila zaključke o francuskom predlogu za ukidanje bugarske blokade i nastavak pregovora te zemlje sa Evropskom unijom. Do njega je došlo uprkos burnih negodovanja opozicije, većeg dela naroda, a sve uz niz incidenata na skopskim ulicama, pa i u samom parlamentu. Protiv francuskog predloga nije samo opozicija već i veliki broj nevladinih organizacija, koje smatraju da je prihvatanje francuskog predloga ozbiljan presedan u politici proširenja, uz naglasak da je EU mnogo više uvažila bugarske od makedonskih zahteva. Za francuski predlog su vladajuća koalicija, koja se sastoji od makedonskog i bloka albanskih partija, kao i predsednik države Stevo Pendarovski.
Revoltirani i ogorčeni protivnici ovakvog višednevnog raspleta ironično navode da se radi o još jednom „istorijskom sporazumu“ , sa neskrivenom aluzijom da je takav epitet u Makedoniji često korišćen za niz iznuđenih političkih odluka u protekle dve decenije. Tako se govorilo i za Ohridski sporazum kojim je završen sukob takozvane albanske Oslobodilačke narodne armije i makedonskih snaga bezbednosti, a Albanci „izboksovali“ značajno veća prava nego što su do tada imali u ovoj državi, kao i za Prespanski sporazum kojim je promenjeno ime države i rešen višedecenijski spor sa susednom Grčkom.
Valjda u skladu sa sve izvesnijom balkanizacijom i same Evrope, najnoviji francuski predlog i pojedini visoki evropski zvaničnici smatraju istorijskim, što se moglo zaključiti na osnovu njihovih poruka Makedoncima prilikom zvaničnih poseta Skoplju, kako bi „pogurali“ odluku Skoplja da usvoji najnoviji predlog. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen je u makedonskom parlamentu pozvala Skoplje da preduzme „odlučujući korak“ za napredovanje ka EU. Predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel je rekao da je došao da „iskaže poruke za ohrabrenje kontinuiranom sprovođenju reformskih procesa i implementaciju obaveza ove zemlje iz dogovora sa Grčkom i Bugarskom“. Nemački kancelar Olaf Šolc pozvao je građane Severne Makedonije na prihvatanje francuskog predloga za rešavanje spora sa Bugarskom i poručio da je ova država ponovo pred važnim smernicama. Što će reći „istorijskim“, mada veći deo stanovništva i politička opozicija ne da ga ne doživljavaju tako, već francusko rešenje smatraju ucenom i poručuju da još nije kraj. [restrict]

TREĆA SREĆA Francuski predlog je ukupno treći pokušaj deblokiranja bugarskog veta i nastao je tokom francuskog predsedavanja EU, čemu su prethodili nemački i portugalski predlog, a predviđao je – u prvobitnom predlogu (njegov konačni oblik javno nije objavljen) – da bugarski uslovi postanu deo obaveza Severne Makedonije prema EU. Istovremeno, Evropska komisija bila bi garant za njihovo sprovođenje.
Uz kraći osvrt, reklo bi se da makedonske „istorijske“ muke traju u kontinuitetu jer Severna Makedonija je već 17 godina kandidat za članstvo u EU. Zemlja je 2020. dobila zeleno svetlo za početak pregovora o pristupanju, ali nije određen datum za početak pregovora. Čak ni ulazak u NATO tu nije ništa pomogao. I tek što se na insistiranje Grčke Makedonija preimenovala u Severnu Makedoniju, istupila je Bugarska s osporavanjem makedonske nacije i makedonskog jezika, preteći i stavljajući veto na početak pregovora Severne Makedonije o članstvu u EU zato što Skoplje ne uvažava njene zahteve u vezi s makedonskim jezikom i istorijom. Predstavnici Bugarske zahtevali su da u međunarodnoj upotrebi ne može biti naziv makedonski jezik, već samo „zvanični jezik Republike Severne Makedonije“. Druga opcija je da se naziv makedonski jezik koristi sa zvezdicom i objašnjenjem u fusnoti „u skladu s ustavom Republike Severne Makedonije“. Tada bi, prema sofijskom tumačenju predloga, Skoplje trebalo da prizna da su Makedonci narod derivat Bugara, nastao 1945. godine, kao proizvod komunističkog inženjeringa. Istorija makedonskog jezika moraće da se prihvati prema bugarskim tumačenjima da je to idiom bugarskog književnog jezika. Udžbenici iz makedonske istorije i makedonskog jezika moraće da budu poslati na pregled u Sofiju pre upotrebe u obrazovnom procesu. Bugarska manjina, koja je na poslednjem popisu u okviru statističke greške, moraće da bude upisana u Ustav zemlje… EU je prećutno odobravala ponašanje (svoje članice) Bugarske prema Makedoniji, što je mnoge podsetilo na vreme kada se slično ponašala i Austrougarska, kada je favorizovala odluke koje su izazivale neprijateljstva među balkanskim susedima. To se liderima Severne Makedonije nije dopalo, pa su predlog odbili, a nezadovoljstvo predlogom saopštili na Samitu EU u Briselu 23. juna.
U međuvremenu do Skoplja stiže nova izmenjena verzija koju lideri Severne Makedonije prihvataju, ali ne i opozicija i deo birača. U sinhronizovanom postupku, samo dan posle, bugarski parlament dao je zeleno svetlo Vladi za ukidanje veta na otvaranje pristupnih pregovora EU i Severne Makedonije, baš u trenutku kada su mediji preneli informaciju iz Brisela da Evropa zapravo ne priznaje makedonski jezik, već kažu da je to jezik koji se govori u Severnoj Makedoniji. Tek da se održi kontinuitet zbunjivanja i sluđivanja ionako uzavrelih strasti na ulicama Skoplja i u parlamentu južnog nam suseda.
U daljoj elaboraciji inoviranog francuskog predloga, prava Bugara u Severnoj Makedoniji garantovaće se kroz ustavne promene, Skoplje je dužno da održava dobre odnose sa Sofijom i u procesu pristupanja Severne Makedonije EU, ne tumači se kao da je Bugarska priznala makedonski jezik, navodni je sadržaj izmenjenog francuskog rešenja. Iako je Bugarska htela da obaveze definisane bilateralnim protokolom budu deo pregovaračkog okvira, što je za Severnu Makedoniju bilo neprihvatljivo, novim predlogom te obaveze ostaju van pregovaračkog procesa i početak pregovora nije uslovljen ustavnim promenama, već se sa pregovorima može krenuti odmah, ali da bi se otvorila konkretna poglavlja u okviru klastera, ustavne promene su neophodne.
Lider makedonske opozicije Hristijan Mickoski izjavljuje da poslanici VMRO DPMNE i koalicije oko te stranke neće glasati za izmenu Ustava koja podrazumeva uvođenje bugarske manjine u taj akt, sugerišući da će, za razliku od usvajanja zaključka o francuskom predlogu, sa promenom najvišeg pravnog akta ići mnogo teže. Lider VMRO DPMNE je rekao da su ukupno 44 poslanika najveće opozicione partije i koalicije koju ona predvodi u parlamentu sa 120 mesta, „kao garanciju narodu kod notara overili izjavu da čiste i zdrave savesti neće prihvatiti promenu Ustava“. Da paradoks bude veći, nekada izrazito nacionalistička i probugarska stranka, VMRO se danas predstavlja kao izraziti zaštitnik makedonskog identiteta i antibugarskog usmerenja.

ULOGA PRAVA NA VETO U stvari, ako se fokus sa Makedonije pomeri na sever, ka naddržavnoj organizaciji EU, lako se uočava da iskrsli problem nije samo makedonski, već i od suštinske važnosti za ovu organizaciju. A tiče se, u stvari, veta na zajedničke odluke. Korišćenje prava na veto u EU naročito je izraženo prema zemljama Balkana. U proteklim godinama mogućnost stavljanja veta iskazivana je u više navrata u sporovima između Grčke i Severne Makedonije, Hrvatske i Slovenije, a sada i Bugarske i Severne Makedonije. I nisu to jedini primeri. Zar nije upravo Francuska bila ta koja je u oktobru 2019. godine, posle sastanka ministara EU, stavila veto na početak pregovora o pristupanju sa Severnom Makedonijom i Albanijom navodeći da za to još nema uslova? Uprkos stavu mnogih zemlja EU, između ostalih i Nemačke, da za to postoje uslovi, Francuska, Holandija i Danska blokirale su početak pregovora ove dve zemlje sa EU. Ipak, Francuski veto bio je ključni, jer su Holandija i Danska tada izjavile da su spremne da daju pristanak, ukoliko to uradi Francuska.
Bivši predsednik Rumunije Trajan Basesku je 2016. godine izjavio da bi Rumunija mogla da stavi veto na priključenje Srbije EU, ukoliko Srbija ne bude u potpunosti poštovala bilateralni sporazum o zaštiti prava rumunske manjine. On je tada izjavio da Rumunija „ima ozbiljnu kartu u svojoj ruci“, jer može da ne ratifikuje priključenje Srbije EU i nakon završetka pretpristupnih pregovora. Rumunija smatra da su i Vlasi koji žive u dolini Timoka Rumuni, dok Srbija tu zajednicu smatra vlaškom manjinom.
O kakvom problemu se radi, najbolje pokazuje dogovoreni paket sankcija Rusiji za koji je državama članicama trebalo više od mesec dana da se sastanu – uglavnom zahvaljujući brojnim pretnjama vetom. Budimpešta je čak pretila da bi sve mogla izbaciti iz koloseka, ako ne dobije ono što želi. I to je lepo nagrađeno. Ruski patrijarh Kiril nije na crnoj listi, ruska nafta nastaviće da teče u Mađarsku cevovodima bez konkretnog perioda zastoja, a zemlja može da dobije i hitnu rusku naftu iz mora, onu koja će inače biti zabranjena u Uniji. U današnjoj Evropi, dve političke organizacije koje dominiraju kontinentom – EU i NATO – primenjuju konsenzus u odlučivanju. Mada, kada je NATO u pitanju, u pojedinim fazama agresije na SRJ, odnosno kod biranja meta i načina ataka na njih, odlučivali su SAD i nekoliko većih evropskih zemalja, potvrđujući Orvelovu alegoriju koja kaže da su „sve životinje jednake, ali da su neke životinje jednakije od drugih“. Pretnjom veta na ulazak Švedske i Finske u NATO i trgujući u korist vlastitog interesa, Turska je na svoj način pokazala kako proklamovani konsenzus funkcioniše u ovom vojnom savezu.
Pravni okvir za politiku proširenja EU kaže da morate imati jednoglasnost na početku, kad država podnese zahtev za prijem i na kraju, kad se ratifikuje sporazum o pristupanju. Da bi se to promenilo, potrebno je menjati i osnivačke ugovore EU. Doduše, EU jeste poslednjih decenija uspela da pomeri donošenje odluka u mnogim oblastima, s jednoglasnosti na ono što se naziva glasanjem kvalifikovanom većinom. To podrazumeva da se zakon u Savetu može doneti ako ga podrži 55 odsto 27 država članica, a koje predstavljaju 65 odsto stanovništva. U diskusijama o budućnosti kluba, mnogi se snažno zalažu da se takav sistem glasanja koristi u većem broju, ako ne i u svim, političkim odlukama. Ali, i za ukidanje veta potrebna je jednoglasnost, da ga izglasaju upravo i one zemlje koje bi gubitkom veta bile u većoj meri hendikepirane u odnosu na one mnogo veće i mnogo jače. Za mnoge, posebno manje zemlje, postoji manjak volje da se odreknu ove privilegije. U kojoj drugoj sferi bi primedbe malih zemalja poput Malte ili Kipra odjednom imale istu težinu kao primedbe Francuske ili Nemačke?
Mnogi istoričari podsećaju na Liberum veto (slobodni veto) kao jedno od najčudnijih obeležja Poljsko-litvanske zajednice iz 17. i 18. veka, kada je u Sejmu bila jedna vrsta pravila jednoglasnog donošenja odluka. Dozvoljavala je bilo kom od poslanika, u bilo kom trenutku, da uzvikne Sisto activitatem (latinski „prekini aktivnost“) i tako stavi veto na bilo koji zakon, ili natera da se sednica naglo prekine. Na kraju, to je rezultiralo razbijanjem ovog saveza da bi jedno od nasleđa tog perioda ostao izraz „poljski parlament“, kao sinonim za stanje haosa, nereda i opšte neodlučnosti. Brisel se upravo pribojava takvog stanja iako se Evropa svojevremeno zalagala protiv centralizacije SFRJ i podržavala pravo republika da koriste veto na savezne odluke, odnosno da sprovode samostalnu politiku, što je dovelo do rasturanja Jugoslavije. Uz nesebičnu pomoć i učešće te Evrope koja sada traži veću centralizaciju EU. Ovo podsećanje ujedno sluti i sličnu sudbinu EU. Jer, ono što želiš drugome, na kraju tebe snađe. Živi bili pa videli.

[/restrict]