Постмодерни пропагандни идиотизми

Често мислимо да смо у свему гори од „развијеног света“, али на неким важним пољима ипак је обрнуто

Када је почетком педесетих година прошлог века о тоталитаризму писао Слободан Јовановић (1869–1958), могао је да у контрасту с њим каже: „Демократија подстиче појединца на размишљање и критику.“ При томе није апстрактно говорио о демократији већ о демократским системима који су, према његовом мишљењу, тад постојали на Западу. За разлику од њих, тоталитарни системи – тада у напону снаге бољшевички а нешто раније поражени фашистички – свеобухватну манипулацију комбиновали су с бруталном принудом. Резултати су били застрашујући: сломљени поданици испраних мозгова, којима се лако владало све док крајем 20. века није дошло до разочарања у редовима оних који су водили луткарско позориште.

КВАЗИДЕМОКРАТСКА АМБАЛАЖА Од времена којим се бавио наш велики правник и историчар, па до наше епохе, дошло је до суштинских промена на Западу. Између осталог, толико су напредовали механизми манипулације упоредно с вредносном девастацијом, да данас и тамо пропаганда, без репресије налик оној која је постојала у класичним тоталитарним системима, „има више сличности с хипнотисањем, него с убеђивањем“. Сталним понављањем једног истог мишљења на сто медијских начина, и то у крајње шематизованој форми, одржава се вера идејно опијених и стилом живота затупљених маса.
Они ретки који ту не спадају не шаљу се у концентрационе логоре, али се софистицираним начинима маргинализују. Циљ је да омамљеној већини буквално делују као да су ненормални. Разуме се, у таквом постмодерном тоталитаризму завијеном у квазидемократску амбалажу драстично пада интелектуални и сваки други ниво и друштвено-политичких хипнотизера. Ако је некада у њиховим редовима морало да буде немало људи са озбиљним интелектуалним капацитетима, данас ту, од врха до дна, доминирају пуки пропагандни техничари.
У складу с тим, али и доминантно ријалити гњецавим квалитетима публике, и (дез)информативни садржаји су не само банални већ неретко, без претеривања, и имбецилни. Полази се од тога да у матрици једностране, свепрожимајуће пропаганде, и то на сасвим задовољавајући начин обавља посао. Уосталом, пропагандисти који су и сами на нивоу маса боље и не умеју да раде. То одлично видимо у вези са актуелном антируском пропагандном на Западу, која се преко низа овдашњих НАТО опозиционих али и режимских медија прелива код нас. У том контексту, осврнућемо се на ових дана форсиране приче о односу Кине према сукобу у Украјини, те на наклапања словеначке звезде ријалити филозофије нашег доба Жижека о суверености и колонијалној подређености.

[restrict]

ПРОЗИВАЊЕ КИНЕ Званични Пекинг је изложен интензивираној сатанизацији евроатлантских јуришника, зато што, како тврде, медији које контролише навелико заступају тзв. пропагандни наратив Москве. За њих је, што се у Вашингтону схвата као исконски грех, оно што Запад назива руском агресијом – изнуђена специјална операција или оправдана интервенција Русије у Украјини. Главни узрок украјинске кризе Кинези проналазе у агресивном деловању САД и НАТО-а; не у измишљеном од стране стварних потпаљивача ватре, руском империјалном експанзионизму.
Оно што својој и светској јавности износе кинески медији, западни аналитичари осорно називају дезинформацијама, па и пуким лажима, али ипак, привида објективности ради, праве разлику између њих и руских средстава масовног информисања. „Признају“ да Кинези понекада кажу и нешто што наводно стоји, а Москви се не допада па то игнорише, нпр. да руске снаге имају велике губитке или да је у Украјини сада у току хуманитарна катастрофа. Но све то врли западњаци објашњавају чињеницом да Пекинг води више рачуна о дометима своје меке моћи, па зависно од циљне групе којој се обраћа делује пропагандно софистицираније од Кремља.

СУМАНУТИ „АРГУМЕНТИ“ А како ради Запад? Да ли и он прави макар мозаик од истине и лажи, ако већ посвећено не тежи првој? По правилу – не. Његова пропаганда је, углавном, праволинијска до нивоа потпуне глупости саткане од тоталних неистина. То видимо и у вези са анализама кинеских медијских садржаја и извођењем закључака о њиховом стављању у функцију „руске агресије“. Без трунке доказивања све се ту решава по простој формули: цео свет зна шта је истина у вези с деловањем Русије у Украјини, а Кинези говоре и пишу другачије. Самим тим јасно је да се ради о руско-кинеским лажима.
Једини проблем у том рачуну је факат да око 85 посто становништва наше планете живи у државама које нису заузеле преовлађујуће русофобни курс. Пре су оне скоро па „цео свет“, него мањински Запад са својим клијентима с других меридијана. У непокореним незападним државама има разних тонова – и проруских, и анитруских, и оних који настоје да буду непристрасни – али далеко је од тога да је западни наратив постао сакрални стандард. Стога, ствари бисмо могли да обрнемо. Већи део света не прихвата евроатлантске антируске једностраности, па самим тим све што Запад тврди је нетачно. Али то би било непримерено да учинимо. Битне су чињенице, а не колико људи пева и слуша неку песму.
Мноштво озбиљних аргумената, који из броја у број испуњавају и странице „Печата“ (па нема разлога да се сада њима шире бавимо), анулира западне пропаганде тврдње у вези са сукобом на истоку Европе. Али далеко је од тога да би ико разуман устврдио да је само по себи (независно од утемељености наратива) проблематично то што се западним конзументима медијских садржаја нуди другачија слика дешавања у Украјини него много бројнијим људима који живе у другим деловима света. То није демократски већ тоталитарни приступ који данас, нажалост, доминира на Западу.

СЛОВЕНАЧКИ СЛАВУЈ Један од тамошњих перфидних пропагандиста, кога је ред да поменемо јер ових дана помахнитало труби у ратне трубе, јесте и Славој Жижек. Он се хвалисаво издаје и од многих прихвата као прворазредни слободоумни интелектуалац, али далеко је од тога. Шта год да прича и пише, када се мало дубље по томе загребе, види се да је најобичнији горљиви гласноговорник дела евроатлантске елите. Како је један наш социолог с правом рекао: „Када интереси вичу, идеје се не могу чути“, а словеначки „филозофски“ суперстар је обични интересни мегафон.
Ових дана му је дат задатак да појача ратнохушкачка НАТО арлаукања, односно окоми се на оне који на Западу – схватајући какве ће последице пре свега Европа имати због рата који је Америка изазвала у Украјини – разумно позивају на налажење компромиса с Русијом. Насупрот томе Жижек поручује да је било какво излажење у сусрет захтевима Москве или заговарање пацифизма – погрешно. Рат и само рат Русима. То је потка његовог, ових дана широм западног и њему подређеног света промовисаног, најновијег текста.
„Сад знамо шта значи апел да се Путину дозволи да ’сачува образ’. То значи прихватање не ситног територијалног компромиса у Донбасу већ Путинове империјалне амбиције. А такву амбицију треба безусловно одбацити.“ После ових његових речи човек би помислио да Русија увлачи Мексико у свој ОДКБ и већ годинама размешта убојите ракете широм средњоамеричких државица. Међутим, добро знамо да САД и њен пратећи НАТО–ЕУ оркестар агресивно наступају према Русији, Кини и свим другим центрима моћи које нису потпуно бацили у сенку. Није обрнуто. На тзв. империјалном Западу средиште је експанзионистичких амбиција које угрожавају светски мир, а не у Москви или Пекингу.

НАТО МАНТРЕ Наводно покушавајући да докаже своје супротне тврдње – а заправо само тражећи основ да својим филозофским ауторитетом понови и поткрепи уобичајене НАТО пропаганде мантре – Жижек цитира Путина. „Да би се полагало право на неку врсту лидерства – ја чак и не говорим о глобалном лидерству, мислим на лидерство у било којој области – било која држава, било који народ, било која етничка група мора да обезбеди свој суверенитет. Јер нема прелазне државе: или је држава суверена, или је колонија, ма како те колоније називали.“
Из тога – у духу вица о Муји који откине муви крила и онда, пошто јој каже полети а онда остане на месту, констатује да оставши без крила тај инсект оглуви – хваљени словеначки интелектуалац закључује да „из Путиновог империјалног угла, Украјина би требало да спада у ову другу категорију“. И после тога још додаје: „А то су, што је јасно из руских званичних изјава последњих месеци, такође и Босна и Херцеговина, Косово, Финска, балтичке државе… па на крају и сама Европа; све то спада у ову другу категорију.“
Мудро, нема шта. У складу с Хитлеровим и Гебелсовим правилом да велике лажи много лакше пролазе од малих. Нема везе што је НАТО извршио агресију на Србију и окупирао Косово и Метохију. Није то учинила Русија, као што није ни Босну и Херцеговину гурнула у рат крајем прошлог века, нити је сада третира као колонију коју усмерава ка новом сукобу. То чине они који подривају Дејтонски споразум и њен уставни поредак, настојећи да у миру реализују сарајевске ратне циљеве, те два од три конститутивна народа БиХ (Србе и Хрвате) сведу на ниво обесправљене раје.

ФИЛОЗОФ ЧАНАК Путин је био јасан. Русија само жели да заштити свој суверенитет а не да угрози било чији туђи. Она је на крају била присиљена да борбено делује јер је Вашингтон упорно примицао нож њеном грлу како би је од суверене силе претворио у подређену сировинску базу. Није то Руска Федерација учинила да би било кога угрозила. Да је то хтела, одавно би кренула тим путем. Не би чекала да се непријатељ појави на њеним вратима, а још мање би помагала бившим совјетским републикама, укључујући и Украјину, да консолидују своју новостечену државност, што је чинила све до средине прве деценије овог столећа.
Русија је направила грешку што је предуго веровала у то да западни доносиоци одлука бар колико-толико поштују високопарне идеје које нуде другима, а не што се на крају латила мача како би сопствени (и не само свој) опстанак одбранила од њихових агресивних империјалних насртаја. Наравно, Жижек све то добро зна. Али му није битно. То што је покварен не значи да је и глуп. То важи и за Ненада Чанка, који ових дана широм српског и регионалног простора најстрашније, на нивоу пијаних кафанских испада, вређа Путина и Додика.
Професионални лажновојвођански букач пласира мегаломанске лажи, обављајући своју антируску и антисрпску мисију. Но, за разлику од Жижека, Чанкова улога је – иако то можда звучи парадоксално – на крају крајева ипак позитивна. Славој лукаво поткрепљује веру у НАТО господаре и њихове агресивне, чак и за сопствене поданике средњорочно погубне поступке, код већ хипнотисане западне публике. Ненад, насупрот томе, додатно револтира и на патриотским позицијама хомогенизује српску јавност, која је далеко од начелно антинационалних и антитрадиционалних, а конкретно србофобних и русофобних, небулоза које јој се намећу.

СРПСКА КРИТИЧКА СВЕСТ Колико год да сам разочаран понашањем нашег државног врха у вези са одбраном српских интереса на Косову и Метохији, али и када се ради о Републици Српској, те односом званичне Србије према Русији у светлу украјинске кризе, спреман сам да похвалим власт о питању употребе Чанка. Сумњам да он сам, без нечије озбиљне подршке у систему, остварује тако замашне медијске и друге пробоје од Украјине, преко Србије, до нашег окружења. Чини ми се да је ту, из неког разлога – на пример благовременог предизборног поткопавања Додика или слања порука Западу да је званична Србија рада да бочним маневрима ради против Кремља – присутна нечија скривена моћна рука.
Али њени ефекти су, макар из нехата, за нас национално благотворни. И то не стога што је Ненад на нижем интелектуалном нивоу од ловорикама окићеног Жижека. Није Славој геније, нити је Чанак од њега инфериорнији колико год да се из маркетиншких побуда простачки понаша. Ради се превасходно о томе да српска јавност, ма колико да ми себе волимо да омаловажавамо – услед свега што нам се догодило, те нас је задржало ван главних евроатлантских токова – није тако ниско пала као она у већини држава „просвећеног“ Запада. И без праве демократије у немалом делу нашег народа оживела је критичка свест. То је колатерална корист од бројних страних и домаћих разбуђујућих недела учињених Србима.

[/restrict]