Postmoderni propagandni idiotizmi

Često mislimo da smo u svemu gori od „razvijenog sveta“, ali na nekim važnim poljima ipak je obrnuto

Kada je početkom pedesetih godina prošlog veka o totalitarizmu pisao Slobodan Jovanović (1869–1958), mogao je da u kontrastu s njim kaže: „Demokratija podstiče pojedinca na razmišljanje i kritiku.“ Pri tome nije apstraktno govorio o demokratiji već o demokratskim sistemima koji su, prema njegovom mišljenju, tad postojali na Zapadu. Za razliku od njih, totalitarni sistemi – tada u naponu snage boljševički a nešto ranije poraženi fašistički – sveobuhvatnu manipulaciju kombinovali su s brutalnom prinudom. Rezultati su bili zastrašujući: slomljeni podanici ispranih mozgova, kojima se lako vladalo sve dok krajem 20. veka nije došlo do razočaranja u redovima onih koji su vodili lutkarsko pozorište.

KVAZIDEMOKRATSKA AMBALAŽA Od vremena kojim se bavio naš veliki pravnik i istoričar, pa do naše epohe, došlo je do suštinskih promena na Zapadu. Između ostalog, toliko su napredovali mehanizmi manipulacije uporedno s vrednosnom devastacijom, da danas i tamo propaganda, bez represije nalik onoj koja je postojala u klasičnim totalitarnim sistemima, „ima više sličnosti s hipnotisanjem, nego s ubeđivanjem“. Stalnim ponavljanjem jednog istog mišljenja na sto medijskih načina, i to u krajnje šematizovanoj formi, održava se vera idejno opijenih i stilom života zatupljenih masa.
Oni retki koji tu ne spadaju ne šalju se u koncentracione logore, ali se sofisticiranim načinima marginalizuju. Cilj je da omamljenoj većini bukvalno deluju kao da su nenormalni. Razume se, u takvom postmodernom totalitarizmu zavijenom u kvazidemokratsku ambalažu drastično pada intelektualni i svaki drugi nivo i društveno-političkih hipnotizera. Ako je nekada u njihovim redovima moralo da bude nemalo ljudi sa ozbiljnim intelektualnim kapacitetima, danas tu, od vrha do dna, dominiraju puki propagandni tehničari.
U skladu s tim, ali i dominantno rijaliti gnjecavim kvalitetima publike, i (dez)informativni sadržaji su ne samo banalni već neretko, bez preterivanja, i imbecilni. Polazi se od toga da u matrici jednostrane, sveprožimajuće propagande, i to na sasvim zadovoljavajući način obavlja posao. Uostalom, propagandisti koji su i sami na nivou masa bolje i ne umeju da rade. To odlično vidimo u vezi sa aktuelnom antiruskom propagandnom na Zapadu, koja se preko niza ovdašnjih NATO opozicionih ali i režimskih medija preliva kod nas. U tom kontekstu, osvrnućemo se na ovih dana forsirane priče o odnosu Kine prema sukobu u Ukrajini, te na naklapanja slovenačke zvezde rijaliti filozofije našeg doba Žižeka o suverenosti i kolonijalnoj podređenosti.

[restrict]

PROZIVANJE KINE Zvanični Peking je izložen intenziviranoj satanizaciji evroatlantskih jurišnika, zato što, kako tvrde, mediji koje kontroliše naveliko zastupaju tzv. propagandni narativ Moskve. Za njih je, što se u Vašingtonu shvata kao iskonski greh, ono što Zapad naziva ruskom agresijom – iznuđena specijalna operacija ili opravdana intervencija Rusije u Ukrajini. Glavni uzrok ukrajinske krize Kinezi pronalaze u agresivnom delovanju SAD i NATO-a; ne u izmišljenom od strane stvarnih potpaljivača vatre, ruskom imperijalnom ekspanzionizmu.
Ono što svojoj i svetskoj javnosti iznose kineski mediji, zapadni analitičari osorno nazivaju dezinformacijama, pa i pukim lažima, ali ipak, privida objektivnosti radi, prave razliku između njih i ruskih sredstava masovnog informisanja. „Priznaju“ da Kinezi ponekada kažu i nešto što navodno stoji, a Moskvi se ne dopada pa to ignoriše, npr. da ruske snage imaju velike gubitke ili da je u Ukrajini sada u toku humanitarna katastrofa. No sve to vrli zapadnjaci objašnjavaju činjenicom da Peking vodi više računa o dometima svoje meke moći, pa zavisno od ciljne grupe kojoj se obraća deluje propagandno sofisticiranije od Kremlja.

SUMANUTI „ARGUMENTI“ A kako radi Zapad? Da li i on pravi makar mozaik od istine i laži, ako već posvećeno ne teži prvoj? Po pravilu – ne. Njegova propaganda je, uglavnom, pravolinijska do nivoa potpune gluposti satkane od totalnih neistina. To vidimo i u vezi sa analizama kineskih medijskih sadržaja i izvođenjem zaključaka o njihovom stavljanju u funkciju „ruske agresije“. Bez trunke dokazivanja sve se tu rešava po prostoj formuli: ceo svet zna šta je istina u vezi s delovanjem Rusije u Ukrajini, a Kinezi govore i pišu drugačije. Samim tim jasno je da se radi o rusko-kineskim lažima.
Jedini problem u tom računu je fakat da oko 85 posto stanovništva naše planete živi u državama koje nisu zauzele preovlađujuće rusofobni kurs. Pre su one skoro pa „ceo svet“, nego manjinski Zapad sa svojim klijentima s drugih meridijana. U nepokorenim nezapadnim državama ima raznih tonova – i proruskih, i anitruskih, i onih koji nastoje da budu nepristrasni – ali daleko je od toga da je zapadni narativ postao sakralni standard. Stoga, stvari bismo mogli da obrnemo. Veći deo sveta ne prihvata evroatlantske antiruske jednostranosti, pa samim tim sve što Zapad tvrdi je netačno. Ali to bi bilo neprimereno da učinimo. Bitne su činjenice, a ne koliko ljudi peva i sluša neku pesmu.
Mnoštvo ozbiljnih argumenata, koji iz broja u broj ispunjavaju i stranice „Pečata“ (pa nema razloga da se sada njima šire bavimo), anulira zapadne propagande tvrdnje u vezi sa sukobom na istoku Evrope. Ali daleko je od toga da bi iko razuman ustvrdio da je samo po sebi (nezavisno od utemeljenosti narativa) problematično to što se zapadnim konzumentima medijskih sadržaja nudi drugačija slika dešavanja u Ukrajini nego mnogo brojnijim ljudima koji žive u drugim delovima sveta. To nije demokratski već totalitarni pristup koji danas, nažalost, dominira na Zapadu.

SLOVENAČKI SLAVUJ Jedan od tamošnjih perfidnih propagandista, koga je red da pomenemo jer ovih dana pomahnitalo trubi u ratne trube, jeste i Slavoj Žižek. On se hvalisavo izdaje i od mnogih prihvata kao prvorazredni slobodoumni intelektualac, ali daleko je od toga. Šta god da priča i piše, kada se malo dublje po tome zagrebe, vidi se da je najobičniji gorljivi glasnogovornik dela evroatlantske elite. Kako je jedan naš sociolog s pravom rekao: „Kada interesi viču, ideje se ne mogu čuti“, a slovenački „filozofski“ superstar je obični interesni megafon.
Ovih dana mu je dat zadatak da pojača ratnohuškačka NATO arlaukanja, odnosno okomi se na one koji na Zapadu – shvatajući kakve će posledice pre svega Evropa imati zbog rata koji je Amerika izazvala u Ukrajini – razumno pozivaju na nalaženje kompromisa s Rusijom. Nasuprot tome Žižek poručuje da je bilo kakvo izlaženje u susret zahtevima Moskve ili zagovaranje pacifizma – pogrešno. Rat i samo rat Rusima. To je potka njegovog, ovih dana širom zapadnog i njemu podređenog sveta promovisanog, najnovijeg teksta.
„Sad znamo šta znači apel da se Putinu dozvoli da ’sačuva obraz’. To znači prihvatanje ne sitnog teritorijalnog kompromisa u Donbasu već Putinove imperijalne ambicije. A takvu ambiciju treba bezuslovno odbaciti.“ Posle ovih njegovih reči čovek bi pomislio da Rusija uvlači Meksiko u svoj ODKB i već godinama razmešta ubojite rakete širom srednjoameričkih državica. Međutim, dobro znamo da SAD i njen prateći NATO–EU orkestar agresivno nastupaju prema Rusiji, Kini i svim drugim centrima moći koje nisu potpuno bacili u senku. Nije obrnuto. Na tzv. imperijalnom Zapadu središte je ekspanzionističkih ambicija koje ugrožavaju svetski mir, a ne u Moskvi ili Pekingu.

NATO MANTRE Navodno pokušavajući da dokaže svoje suprotne tvrdnje – a zapravo samo tražeći osnov da svojim filozofskim autoritetom ponovi i potkrepi uobičajene NATO propagande mantre – Žižek citira Putina. „Da bi se polagalo pravo na neku vrstu liderstva – ja čak i ne govorim o globalnom liderstvu, mislim na liderstvo u bilo kojoj oblasti – bilo koja država, bilo koji narod, bilo koja etnička grupa mora da obezbedi svoj suverenitet. Jer nema prelazne države: ili je država suverena, ili je kolonija, ma kako te kolonije nazivali.“
Iz toga – u duhu vica o Muji koji otkine muvi krila i onda, pošto joj kaže poleti a onda ostane na mestu, konstatuje da ostavši bez krila taj insekt ogluvi – hvaljeni slovenački intelektualac zaključuje da „iz Putinovog imperijalnog ugla, Ukrajina bi trebalo da spada u ovu drugu kategoriju“. I posle toga još dodaje: „A to su, što je jasno iz ruskih zvaničnih izjava poslednjih meseci, takođe i Bosna i Hercegovina, Kosovo, Finska, baltičke države… pa na kraju i sama Evropa; sve to spada u ovu drugu kategoriju.“
Mudro, nema šta. U skladu s Hitlerovim i Gebelsovim pravilom da velike laži mnogo lakše prolaze od malih. Nema veze što je NATO izvršio agresiju na Srbiju i okupirao Kosovo i Metohiju. Nije to učinila Rusija, kao što nije ni Bosnu i Hercegovinu gurnula u rat krajem prošlog veka, niti je sada tretira kao koloniju koju usmerava ka novom sukobu. To čine oni koji podrivaju Dejtonski sporazum i njen ustavni poredak, nastojeći da u miru realizuju sarajevske ratne ciljeve, te dva od tri konstitutivna naroda BiH (Srbe i Hrvate) svedu na nivo obespravljene raje.

FILOZOF ČANAK Putin je bio jasan. Rusija samo želi da zaštiti svoj suverenitet a ne da ugrozi bilo čiji tuđi. Ona je na kraju bila prisiljena da borbeno deluje jer je Vašington uporno primicao nož njenom grlu kako bi je od suverene sile pretvorio u podređenu sirovinsku bazu. Nije to Ruska Federacija učinila da bi bilo koga ugrozila. Da je to htela, odavno bi krenula tim putem. Ne bi čekala da se neprijatelj pojavi na njenim vratima, a još manje bi pomagala bivšim sovjetskim republikama, uključujući i Ukrajinu, da konsoliduju svoju novostečenu državnost, što je činila sve do sredine prve decenije ovog stoleća.
Rusija je napravila grešku što je predugo verovala u to da zapadni donosioci odluka bar koliko-toliko poštuju visokoparne ideje koje nude drugima, a ne što se na kraju latila mača kako bi sopstveni (i ne samo svoj) opstanak odbranila od njihovih agresivnih imperijalnih nasrtaja. Naravno, Žižek sve to dobro zna. Ali mu nije bitno. To što je pokvaren ne znači da je i glup. To važi i za Nenada Čanka, koji ovih dana širom srpskog i regionalnog prostora najstrašnije, na nivou pijanih kafanskih ispada, vređa Putina i Dodika.
Profesionalni lažnovojvođanski bukač plasira megalomanske laži, obavljajući svoju antirusku i antisrpsku misiju. No, za razliku od Žižeka, Čankova uloga je – iako to možda zvuči paradoksalno – na kraju krajeva ipak pozitivna. Slavoj lukavo potkrepljuje veru u NATO gospodare i njihove agresivne, čak i za sopstvene podanike srednjoročno pogubne postupke, kod već hipnotisane zapadne publike. Nenad, nasuprot tome, dodatno revoltira i na patriotskim pozicijama homogenizuje srpsku javnost, koja je daleko od načelno antinacionalnih i antitradicionalnih, a konkretno srbofobnih i rusofobnih, nebuloza koje joj se nameću.

SRPSKA KRITIČKA SVEST Koliko god da sam razočaran ponašanjem našeg državnog vrha u vezi sa odbranom srpskih interesa na Kosovu i Metohiji, ali i kada se radi o Republici Srpskoj, te odnosom zvanične Srbije prema Rusiji u svetlu ukrajinske krize, spreman sam da pohvalim vlast o pitanju upotrebe Čanka. Sumnjam da on sam, bez nečije ozbiljne podrške u sistemu, ostvaruje tako zamašne medijske i druge proboje od Ukrajine, preko Srbije, do našeg okruženja. Čini mi se da je tu, iz nekog razloga – na primer blagovremenog predizbornog potkopavanja Dodika ili slanja poruka Zapadu da je zvanična Srbija rada da bočnim manevrima radi protiv Kremlja – prisutna nečija skrivena moćna ruka.
Ali njeni efekti su, makar iz nehata, za nas nacionalno blagotvorni. I to ne stoga što je Nenad na nižem intelektualnom nivou od lovorikama okićenog Žižeka. Nije Slavoj genije, niti je Čanak od njega inferiorniji koliko god da se iz marketinških pobuda prostački ponaša. Radi se prevashodno o tome da srpska javnost, ma koliko da mi sebe volimo da omalovažavamo – usled svega što nam se dogodilo, te nas je zadržalo van glavnih evroatlantskih tokova – nije tako nisko pala kao ona u većini država „prosvećenog“ Zapada. I bez prave demokratije u nemalom delu našeg naroda oživela je kritička svest. To je kolateralna korist od brojnih stranih i domaćih razbuđujućih nedela učinjenih Srbima.

[/restrict]