Novinari u službi demokratske diktature

Novinarska profesija je pred izumiranjem, tvrde autorke dokumentarca „Ugroženi” iz HBO produkcije, a to je tako jer još uvek postoje rigidni, neprosvećeni, zaostali, zadrti i samim tim neposlušni „džepovi” u zapadnom društvu koji se protive vrednostima neoliberalne globalizacije. Jer ideja da neko danas na Zapadu ima drugačiji stav i zalaže se za druge vrednosti od onih koje globalistički komesari naređuju je nešto što ugrožava ne samo novu vrstu novinarstva koja herojski brani novi poredak već i celu našu civilizaciju

Novi dokumentarni film iz produkcije HBO-a, koja je doskoro važila za adekvatnog naslednika sigurno najprofesionalnije dokumentarne produkcije, one „Bi-Bi-Sijeve“, „Ugroženi“, predstavlja, međutim, i produkcijski i tematski jadni pokušaj da se publici dočara težak položaj u kome se u ovom trenutku nalaze novinari širom sveta. Nije slučajno izabrana reč „ugroženi“ za naslov ovog dokumentarca jer je ona u engleskom, pa i u raznim drugim jezicima, deo sintagme koja se odnosi na ugroženu vrstu. Onu, dakle, koja je pred izumiranjem, nestankom. Kada saznate da su autorke ovog filma izabrale da se bave novinarima ispod ovakvog naslova i s obzirom na to kakva produkcija stoji iza njih, ne možete da ne budete zaintrigirani. Jer novinarski poziv je zaista odavno jedan od najugroženijih širom sveta i to na razne načine. Ali samo s jednim uzrokom: jer je moć medija prepoznata kao jedno od najefikasnijih sredstava da se manipuliše ljudskim stavovima, a samim tim i njihovim akcijama, te na kraju i životima. Dakle, ako se hrabro zauzme pozicija među „dobrim momcima“, novinarski poziv postaje herojski i najznačajniji instrument u očuvanju tekovina pravednog, naprednog i istinski demokratskog društva. Mnogi će na svetu, a posebno na Zapadu, dično istaći kako žive baš u takvom sistemu u kome je istina uvek na strani dobrih momaka među novinarima. Što se Amerike tiče, ona je na nivo kulta izdigla čuvenu aferu Votergejt koja je pred naciju izneta upravo od strane hrabrih dobrih momaka među novinarima. Njihova je istrajna borba s najmoćnijim strukturama društva dovela čak i do rušenja američkog predsednika. Iako je od tada prošlo više decenija, a svet se drastično (pogoršano) izmenio, i posebno se u tom pogoršanju svega na meti našla novinarska profesija, autorke ovog dokumentarca su započele film baš podsećanjem na aferu Votergejt. Potpuno neprikladno za dalji sadržaj i posebno manir njihovog dela, koje je sve samo ne hrabri poklič u borbi za istinu. I za profesiju koju navodno veoma brižno pokušavaju da zaštite i spasu je od sudbine ugrožene vrste.

Kritično stanje ugrožene vrste

Hajdi Juing i Rejčel Grejdi, par koji stoji iza rediteljsko-autorskih obaveza oko ovog filma, a koji decenijama zajednički radi na „raskrinkavanju“ štetnih, zaostalih i današnjim naprednostima neprikladnih restlova nekadašnjeg zapadnog društva (uglavnom su ih nervirali rigidni stavovi verskih zajednica o čemu su snimile nekoliko dokumentaraca) u ovom ostvarenju su se posvetile novinarima i njihovom kritičnom stanju ugrožene vrste. Ali ne svim novinarima. Samo onima koji su politički-korektno prikladni zahtevima globalizovanog zapadnog „naprednog“ društva. Time su zaobišli temu iz naslova, pa su umesto iskrene brige za opstanak novinarske profesije svuda gde nepravda postoji, u svoj film koji se navodno bavi baš takvom brigom (makar i samo deklarativno) ubacile samo ono što one smatraju da ugrožava novinarski opstanak. Ne morate da budete posebno obavešteni o tome koje su najznačajnije vrednosti po autorkama ugrožene u nekim delovima još neprosvećenog sveta, a zbog kojih pati novinarska profesija. Da, instalacija neofeminističke agende novog svetskog poretka, histerična antitrampovština i iznad i pre svega srceparajuća briga o pravima crnaca oličenih u pokretu „Crni životi vrede“. Film je nastao na platformi ovih tema u Južnoj i Severnoj Americi. Pre dve godine, u jeku kovid pandemije. Od istinskog degradiranja i u uslužnu mašinu za sprovođenje „mera“ moćnih korporacija pretvaranja svetskih medija tokom pandemije u ovom filmu nema ni reči. Po autorkama „Ugroženih“ mnogo su više bile ugrožene dve novinarke, a preko njih i čitava novinarska profesija, u Brazilu i Meksiku. Prva jer se suprotstavila tamošnjem predsedniku koji ju je zauzvrat oklevetao u medijima. Trijumfalni kraj filma je tek priča za sebe pošto je neofeminizam oličen u meksičkoj hrabroj novinarki doživeo ultimativnu pobedu na sudu gde je predsednik osuđen i primoran da plati odštetu zbog klevete. U Meksiku, međutim, establišment još nije na strani globalizma, pa su tamošnje žene u crnom morale čekićima i sekirama (bukvalno!) da nasrću na kordone policije ne bi li se pred kamerama izborile za prava žena.
U severnoameričkom delu „Ugroženih” pratimo izvesnog novinara bastiona liberalne i neoliberalne demokratije, britanskog „Gardijana“, kako se smuca po jugu Sjedinjenih Država tokom pobune jednog dela Amerike zbog nameštanja izbora protiv Donalda Trampa. Odnosno, po ovom filmu, tvrdnje Trampovih pristalica (predstavljenih kao masa zadrtih, nasilnih, primitivnih i zaostalih budala) da su izbori namešteni. Vrlo drsko i tipično za medije koji su na strani neoliberalne naci-demokratije, ovaj se deo priče obraća svetu primerom protiv koga se mora što pre ustati, onako arogantno, s visine, oni vrše „spinovanje“ značenja pojma „lažne vesti“ (fejk njuz) i sprdaju se s Trampovim pristalicama koji koriste ovaj termin da pokažu da im je dosta laganja od strane zvaničnih medija; ovaj film ismevanjem lažnih vesti proizvodi nove, prave, lažne vesti dezavuišući ogroman deo američke populacije koja je uz Trampa jer joj je dosta laži iz drugog tabora. Autorke toliko zabrinute za ugroženu novinarsku felu nijednog trenutka nisu našle za shodno da makar prepoznaju suštinu koja je sasvim jasno vidljiva upravo u činjenici da je svet, kao i taj američki, podeljen na razne tabore kako bi bio u neprestanoj zavadi, zaluđenosti i borbenoj gotovosti, a samim tim i pogodan za svakovrsne manipulacije. I da je u tom užasnom procesu upravo novinarski poziv izmanipulisani manipulator čiju moć zloupotrebljavaju moćnici na vlasti, a još više oni iz senke. Tako nešto „Ugroženi“ ne pominju, ali im se upravo ta suština, svakako sasvim neželjeno, provlači između redova. Umesto bavljenja suštinom, Rejčel Grejdi i Hajdi Juing u „Ugroženima“ obilno insistiraju na neoliberalnim terminima kao što su „talas mizogenog nasilja“, „crni životi vrede“, „fejk nuz nasilje“, „trampovština“, „stavovi protiv slobode novinarstva“ i slično. Sve je začinjeno prizorima policijskog nasilja nad ženama i novinarima, na navodnom napadu na novinare od Trampovih sledbenika kada je razbijana oprema snimateljima. Začudo, nijedna od dvadesetak kamera kojima je sniman ovaj dokumentarac ne da nije napadnuta već kao da nije ni primećena da sve to snima.

Profesija pretvorena u slugu globalizacije

Tugaljiva borba za demokratiju koja je u suštini upravo borba protiv nje, lament za profesiju koja je pretvorena u slugu i koja praktično u onom njenom votergejtskom slobodarskom duhu više nigde ne postoji, zalaganje za vrednosti koje u praksi donose nepremostive podele u društvu – nesvarljivi je sadržaj koji nas ovakvi filmovi primoravaju da prihvatamo, a prisutan je i kod nas. Preko istih boračkih ispostava globalizacije. Niko od njih, naravno, neće pomenuti da novinarska profesija umire zbog najpre ekonomskog sunovrata medija, što je savršeni demokratski instrument za treniranje poslušnosti „ugrožene vrste“. Nepune dve godine od kada su snimale ovaj film tako krcat pomenutim „vrednostima“ neoliberalnih laži desio se rat u Ukrajini. Kakav bi tek to bio film da su „Ugroženi“ snimani ovih dana!? Ili bi ipak bio potpuno isti? Samo s drugim akterima i lažima. Mnogo je novinara „Gardijana“ iz „Ugroženih“ pogodilo to što su ga Trampove pristalice na mitingu zbog lažiranja izbora nazvale autorom lažnih vesti. I što su mu rekle, a nekako ostade taj subverziv zabeležen i od strane kamermana Rejčel i Hajdi, da više ne žele da kupuju novine koje ih lažu i koje ne zastupaju njihove stavove i vrednosti! I upravo se sve krije u ovim poslednjim rečima. Ideja da neko danas na Zapadu ima drugačiji stav i zalaže se za druge vrednosti od onih koje globalistički komesari naređuju je nešto što ugrožava novu vrstu novinarstva, a samim tim i celu našu civilizaciju. I to je prava poruka ovog filma! I na hiljade drugih nastalih u istoj kuhinji po receptu istih šefova. U njihovoj demokratiji ne može se misliti drugačije od onoga što je naređeno. Isto je pisao i Džordž Orvel u svojoj imaginarnoj distopiji, a, gle čuda, našoj realnosti. Mada, radi se na tome da uskoro više niko ne bude znao za njega, a kamoli šta je pisao. To se protivi civilizacijskim vrednostima za koje se svi tako srčano borimo, sve sa „Ugroženima“ u prvim borbenim redovima.