Новинари у служби демократске диктатуре

Новинарска професија је пред изумирањем, тврде ауторке документарца „Угрожени” из ХБО продукције, а то је тако јер још увек постоје ригидни, непросвећени, заостали, задрти и самим тим непослушни „џепови” у западном друштву који се противе вредностима неолибералне глобализације. Јер идеја да неко данас на Западу има другачији став и залаже се за друге вредности од оних које глобалистички комесари наређују је нешто што угрожава не само нову врсту новинарства која херојски брани нови поредак већ и целу нашу цивилизацију

Нови документарни филм из продукције ХБО-а, која је доскоро важила за адекватног наследника сигурно најпрофесионалније документарне продукције, оне „Би-Би-Сијеве“, „Угрожени“, представља, међутим, и продукцијски и тематски јадни покушај да се публици дочара тежак положај у коме се у овом тренутку налазе новинари широм света. Није случајно изабрана реч „угрожени“ за наслов овог документарца јер је она у енглеском, па и у разним другим језицима, део синтагме која се односи на угрожену врсту. Ону, дакле, која је пред изумирањем, нестанком. Када сазнате да су ауторке овог филма изабрале да се баве новинарима испод оваквог наслова и с обзиром на то каква продукција стоји иза њих, не можете да не будете заинтригирани. Јер новинарски позив је заиста одавно један од најугроженијих широм света и то на разне начине. Али само с једним узроком: јер је моћ медија препозната као једно од најефикаснијих средстава да се манипулише људским ставовима, а самим тим и њиховим акцијама, те на крају и животима. Дакле, ако се храбро заузме позиција међу „добрим момцима“, новинарски позив постаје херојски и најзначајнији инструмент у очувању тековина праведног, напредног и истински демократског друштва. Многи ће на свету, а посебно на Западу, дично истаћи како живе баш у таквом систему у коме је истина увек на страни добрих момака међу новинарима. Што се Америке тиче, она је на ниво култа издигла чувену аферу Вотергејт која је пред нацију изнета управо од стране храбрих добрих момака међу новинарима. Њихова је истрајна борба с најмоћнијим структурама друштва довела чак и до рушења америчког председника. Иако је од тада прошло више деценија, а свет се драстично (погоршано) изменио, и посебно се у том погоршању свега на мети нашла новинарска професија, ауторке овог документарца су започеле филм баш подсећањем на аферу Вотергејт. Потпуно неприкладно за даљи садржај и посебно манир њиховог дела, које је све само не храбри поклич у борби за истину. И за професију коју наводно веома брижно покушавају да заштите и спасу је од судбине угрожене врсте.

Критично стање угрожене врсте

Хајди Јуинг и Рејчел Грејди, пар који стоји иза редитељско-ауторских обавеза око овог филма, а који деценијама заједнички ради на „раскринкавању“ штетних, заосталих и данашњим напредностима неприкладних рестлова некадашњег западног друштва (углавном су их нервирали ригидни ставови верских заједница о чему су снимиле неколико документараца) у овом остварењу су се посветиле новинарима и њиховом критичном стању угрожене врсте. Али не свим новинарима. Само онима који су политички-коректно прикладни захтевима глобализованог западног „напредног“ друштва. Тиме су заобишли тему из наслова, па су уместо искрене бриге за опстанак новинарске професије свуда где неправда постоји, у свој филм који се наводно бави баш таквом бригом (макар и само декларативно) убациле само оно што оне сматрају да угрожава новинарски опстанак. Не морате да будете посебно обавештени о томе које су најзначајније вредности по ауторкама угрожене у неким деловима још непросвећеног света, а због којих пати новинарска професија. Да, инсталација неофеминистичке агенде новог светског поретка, хистерична антитрамповштина и изнад и пре свега срцепарајућа брига о правима црнаца оличених у покрету „Црни животи вреде“. Филм је настао на платформи ових тема у Јужној и Северној Америци. Пре две године, у јеку ковид пандемије. Од истинског деградирања и у услужну машину за спровођење „мера“ моћних корпорација претварања светских медија током пандемије у овом филму нема ни речи. По ауторкама „Угрожених“ много су више биле угрожене две новинарке, а преко њих и читава новинарска професија, у Бразилу и Мексику. Прва јер се супротставила тамошњем председнику који ју је заузврат оклеветао у медијима. Тријумфални крај филма је тек прича за себе пошто је неофеминизам оличен у мексичкој храброј новинарки доживео ултимативну победу на суду где је председник осуђен и приморан да плати одштету због клевете. У Мексику, међутим, естаблишмент још није на страни глобализма, па су тамошње жене у црном морале чекићима и секирама (буквално!) да насрћу на кордоне полиције не би ли се пред камерама избориле за права жена.
У северноамеричком делу „Угрожених” пратимо извесног новинара бастиона либералне и неолибералне демократије, британског „Гардијана“, како се смуца по југу Сједињених Држава током побуне једног дела Америке због намештања избора против Доналда Трампа. Односно, по овом филму, тврдње Трампових присталица (представљених као маса задртих, насилних, примитивних и заосталих будала) да су избори намештени. Врло дрско и типично за медије који су на страни неолибералне наци-демократије, овај се део приче обраћа свету примером против кога се мора што пре устати, онако арогантно, с висине, они врше „спиновање“ значења појма „лажне вести“ (фејк њуз) и спрдају се с Трамповим присталицама који користе овај термин да покажу да им је доста лагања од стране званичних медија; овај филм исмевањем лажних вести производи нове, праве, лажне вести дезавуишући огроман део америчке популације која је уз Трампа јер јој је доста лажи из другог табора. Ауторке толико забринуте за угрожену новинарску фелу ниједног тренутка нису нашле за сходно да макар препознају суштину која је сасвим јасно видљива управо у чињеници да је свет, као и тај амерички, подељен на разне таборе како би био у непрестаној завади, залуђености и борбеној готовости, а самим тим и погодан за сваковрсне манипулације. И да је у том ужасном процесу управо новинарски позив изманипулисани манипулатор чију моћ злоупотребљавају моћници на власти, а још више они из сенке. Тако нешто „Угрожени“ не помињу, али им се управо та суштина, свакако сасвим нежељено, провлачи између редова. Уместо бављења суштином, Рејчел Грејди и Хајди Јуинг у „Угроженима“ обилно инсистирају на неолибералним терминима као што су „талас мизогеног насиља“, „црни животи вреде“, „фејк нуз насиље“, „трамповштина“, „ставови против слободе новинарства“ и слично. Све је зачињено призорима полицијског насиља над женама и новинарима, на наводном нападу на новинаре од Трампових следбеника када је разбијана опрема сниматељима. Зачудо, ниједна од двадесетак камера којима је сниман овај документарац не да није нападнута већ као да није ни примећена да све то снима.

Професија претворена у слугу глобализације

Тугаљива борба за демократију која је у суштини управо борба против ње, ламент за професију која је претворена у слугу и која практично у оном њеном вотергејтском слободарском духу више нигде не постоји, залагање за вредности које у пракси доносе непремостиве поделе у друштву – несварљиви је садржај који нас овакви филмови приморавају да прихватамо, а присутан је и код нас. Преко истих борачких испостава глобализације. Нико од њих, наравно, неће поменути да новинарска професија умире због најпре економског суноврата медија, што је савршени демократски инструмент за тренирање послушности „угрожене врсте“. Непуне две године од када су снимале овај филм тако крцат поменутим „вредностима“ неолибералних лажи десио се рат у Украјини. Какав би тек то био филм да су „Угрожени“ снимани ових дана!? Или би ипак био потпуно исти? Само с другим актерима и лажима. Много је новинара „Гардијана“ из „Угрожених“ погодило то што су га Трампове присталице на митингу због лажирања избора назвале аутором лажних вести. И што су му рекле, а некако остаде тај субверзив забележен и од стране камермана Рејчел и Хајди, да више не желе да купују новине које их лажу и које не заступају њихове ставове и вредности! И управо се све крије у овим последњим речима. Идеја да неко данас на Западу има другачији став и залаже се за друге вредности од оних које глобалистички комесари наређују је нешто што угрожава нову врсту новинарства, а самим тим и целу нашу цивилизацију. И то је права порука овог филма! И на хиљаде других насталих у истој кухињи по рецепту истих шефова. У њиховој демократији не може се мислити другачије од онога што је наређено. Исто је писао и Џорџ Орвел у својој имагинарној дистопији, а, гле чуда, нашој реалности. Мада, ради се на томе да ускоро више нико не буде знао за њега, а камоли шта је писао. То се противи цивилизацијским вредностима за које се сви тако срчано боримо, све са „Угроженима“ у првим борбеним редовима.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *