Neliberalna smrt liberalne imperije

Slaba podrška kolektivnom Zapadu, na čelu s angloameričkom imperijom, svedoči o de fakto kraju vekovima razrađivane ideje o istorijskoj misiji najpre britanske, a zatim američke imperije. Krah te ideje očituje se, između ostalog, u nesposobnosti zapadnih elita da prihvate kritiku nekih od glavnih ideoloških postulata na kojima je zasnovana njihova svetska dominacija

Neposredno posle Bregzita, bivši britanski premijer Boris Džonson citirao je Čerčila nastojeći da definiše ulogu koju Britanija mora da preuzme u vremenu koje dolazi: „Čerčil je bio u pravu da će imperije u vremenu koje predstoji biti imperije uma, i mislim da je Globalna Britanija promovišući svoje vrednosti postigla neverovatne stvari i postala prava supersila meke moći“. Politička korektnost konzervativističke parole „Globalna Britanija“, lansirana tokom kampanje za Bregzit, služila je da zamagli suštinu Imperije koja je tokom prethodna dva veka izvršila invaziju na teritorije današnjih 178 članica UN.
Svedoci smo da je politika Borisa Džonsona doživela krah. Kada je odlučila da uđe u specijalnu operaciju u Ukrajini, Rusija je odbila da igra po pravilima zapadne Imperije, probudila je „Hegelov bes“ i vratila istoriju na šine, obrativši se svojim „zapadnim partnerima“ jezikom koji jedino razumeju: silom i gnevom. Jer, mada meka moć po sebi nije ništa neobično, i postoji još od vremena helenizacije i romanizacije, licemerno je tvrditi da ona sama može biti činilac imperijalne moći, što je Rusija spremna da dokaže uprkos pravilima koja Zapad nameće. Zato se profesorka pravne istorije i međunarodnog prava sa Jejla, Loren Benton, brže-bolje latila jalovog posla da napiše – istovremeno apologetsku spram imperijalnog nasleđa i politički korektnu – kritiku za „Foren afers“ pod naslovom „Zle imperije? – duga senka britanskog imperijalizma“ o knjizi koja se upravo bavi jedinim jezikom koji Imperija razume. Radi se o knjizi „Nasleđe nasilja: istorija Britanske imperije“ harvardske profesorke afričke istorije Karolin Elkins. Ova kapitalna studija, objavljena u martu ove godine, digla je mnogo prašine, naročito jer je autorka već poznata kao žestoka kritičarka britanske kolonijalne uprave u Keniji početkom 20. veka. Međutim, od početka ruske specijalne operacije u Ukrajini, zapadni svet je u grču jer je, jednostavno rečeno, izvučen na čistinu. Angloamerički establišment otad gubi imperijalna svojstva, pa i atribute pobednika, koji se odlikuju, između ostalog, spremnošću da se istrpe zamerke i preispitivanja glavnih ideoloških postulata „dominacije punog spektra“.
Bentonova je „engleski“ skandalizovana mogućnošću da će neko posle čitanja studije Elkinsove moći da dovede u vezu istorijsku ulogu „liberalne imperije“ Velike Britanije sa onim što Rusija čini trenutno na Istoku Evrope, a što je predsednik Putin programski definisao svojim obraćanjima naciji „čitajući iz imperijalnog priručnika“. Zato Bentonova kritiku piše u ciničnom duhu angloameričke akademije, sa namerom da čitaocima obrazloži do koje mere treba da prihvate ono što je napisano, a šta treba da apriori odbace jer odudara od predstave koju „imperijalni blok“ Zapada predvođen angloameričkim establišmentom ima o sopstvenoj istorijskoj ulozi u svetu. [restrict]

LEGITIMNOST DESPOTIZMA Mada su pokret „Crni životi vrede“ i „voukovska“ propaganda otpočeli svoju „gozbu za vrane“ ostrvivši se na imperijalno i opšteistorijsko nasleđe atlantističkih saveznika, evocirajući slike germanskih pohara Rima iz 5. veka naše ere, studija „Nasleđe nasilja“ je sporna za zapadnu elitu i preovlađujuće akademske trendove, jer ne preispituje Britaniju kao rasističku imperiju, već kao liberalnu imperiju. Ovakva kritika se pojavila u najnezgodnije moguće vreme, u trenutku kada Rusija međunarodni poredak vraća na stanje pre Jalte, moguće i pre Bečkog kongresa, a istoriju ubrzava do mere da je već jučerašnji dan teško prepoznati. Liberalna imperija se sačuvala od „imperijalnog prenatezanja“ nominalno otpuštajući „iz svoje službe“ bivše kolonije, darujući im „nezavisnost“, a „povratak imperije kući“ je nastojala da amortizuje raznim kvaziemancipatorskim pokretima koji su se sveli na pozitivnu diskriminaciju potomaka onih koji su pod Imperijom najviše propatili. To je bilo moguće u „miru“ koji je održavala navođenim ratovima i preventivnim intervencijama. U tom smislu, „liberalna imperija“ se štedela, jer je za razliku od drugih imperija evropske moderne odbijala koherentno formatiranje svoje ideje vodilje. Za Džona Stjuarta Mila, jednog od ideoloških očeva „liberalne imperije“, despotizam je bio legitimni oblik vladavine sve dok je nametnut „varvarima“ odnosno nezapadnjacima, sa ciljem njihovog „usavršavanja“. Ovo što je Mil pisao 1859, možemo sažeti rečima oksfordskog profesora teologije i etike Najdžela Bigara iz 2017. da „nametanje imperijalne vlasti može imati blagotvorna dejstva po narode kojima je nametnuta, jer donosi mir, jedinstvo i pravni poredak onima koji bi inače bili osuđeni na rat među sobom“. Cilj liberala je isti – imperija ne sme biti dovedena u pitanje.
Naravno, zabluda bi bila da ovakav manir uprave i shvatanja vlasti pripišemo ekskluzivno liberalizmu. Poznato je da je Karl Marks pisao u „Njujork dejli tribjunu“ da „Indija nema nikakvu istoriju“. Marks, odatle polazeći, kaže da nije dilema u tome da li Indija treba da bude osvojena, već da li treba da je „osvoje Turci, Indijci ili Rusi pre Britanaca“, i zaključuje da bi prisustvo nezapadnih sila u Indiji bilo katastrofalno. Hegel je smatrao da Indija leži „van tokova svetske istorije“, te da je njena istorija „nepromenljiva“. Mi za njih možemo reći da su ljudi svog vremena, i to treba reći, ali nije li danas, kako nam notorni „oni“ kažu – 21. vek?

STVAR NIJANSI Dakle, ideja o tome da nezapadni narodi nemaju pravo na samoopredeljenje ne proizlazi iz ideologija, već iz specifičnih kulturnoistorijskih okolnosti u kojima su Zapadnjaci formirali svoje poglede na svet, a kojima su prožete i određene filozofije odnosno ideologije. Šampion tog sistema „vrednosti“ je nakon oštrih međusobnih sukoba u zapadnom svetu, od Tridesetogodišnjeg rata do Drugog svetskog rata, postala angloamerička imperija. Zato ne čudi da Bentonova Elkinsovoj zamera da je nesposobna da uvidi „nijanse“, jer je prema mišljenju Bentonove upravo Britanska imperija nametnula „pravo […] koje će postati resurs za ranjive grupe i bojno polje na kome će vojevati antiimperijalni pokreti“. Srbe ovo neodoljivo može podsećati na narativ kojim se brani proces reformi u Srbiji zarad evropskih integracija. Kao što se degutantnim panegiricima tim „reformama“, koje su za nas dobre-ako-i-ne-uđemo u Evropsku uniju, brani prestiž politike evrointegracija, tako Bantonova brani prestiž Britanske imperije, koja je „ipak“ sprovodila „civilizatorsku misiju“ i iznela, Kiplingovim rečima – „teret belog čoveka“.
Naravno, čitav tekst Bantonove je zasvođen klasičnom zapadnjačkom manihejskom vizijom sveta, koja je duboko ukorenjena u zapadnu intelektualnu tradiciju, počevši od „Božje države“ Sv. Avgustina (koji je i sam bio manihejac pre nego što je postao hrišćanin) i „Istorije protiv pagana“ njegovog učenika Pavla Orozija (4-5. vek naše ere). Ova tradicija je rođena u vreme velikih prevrata u kasnom Rimu i ranog hrišćanstva, i duboko je, zahvaljajući delovanju Rimokatoličke crkve i čitavog niza okolnosti, impregnirana u duh i intelektualnu tradiciju Zapada. Jedna od osobenosti te tradicije je predstava o tome da preko limesa, s one strane granice, vrebaju horde „varvara“, strašni „Drugi“. U dugim vekovima sudara sa sjajnim imperijama Vizantije, arapskih kalifata Omejada, Abasida i Ajubida, te Osmanlija, Mongola i naposletku Rusije, Zapad se formirao u odnosu na neprijatelja. Razvio se, ilustrativnim rečima velikog istoričara današnjice Nila Fergusona rečeno, u relacijama (doduše mahom jednosmernim) Zapada i „Ostalih“ – „between the West and the Rest“.
„Ostali“, što je samo politički korektan naziv za neprijatelja, ili u najboljem slučaju za „Drugog“, ne može biti dovoljno dobar, kao carski i bogomdani zapadni „Mi“, niti dovoljno poražen – jedna je od ideja vodilja Zapada. To je ideja da postoji jedno „dobro carstvo“, carstvo oko „grada na brdu“ i „Jerusalima na zemlji“ naspram pustog prostranstva hordi neprijateljskih „Drugih“ i ta ideja pretrajava u predstavi zapadne inteligencije o svetu oko sebe, toliko dugo, da je pitanje da li Zapad uopšte može funkcionisati u sistemu drugačijih koordinata. Naravno, hrišćanska nadgradnja te imperijalističke logike je odavno strgnuta, ali imperijalna logika ostaje.
Mnogi bi, pa i Bantonova, ovome prigovorili argumentom da stabilnost i pravna država koju garantuje imperija, te mir i progres, predstavljaju bolju alternativu (pre)nacionalnim „atavističkim“ i „varvarskim“ društvima sveta pre zapadne hegemonije, od „orijentalnog despotizma“ u slučaju Istočne Evrope, Balkana, Bliskog istoka i Azije, odnosno „bezvlašća“ u slučaju Subsaharske Afrike. Čak i da zanemarimo ovaj otvoreno rasistički refleks, ostaje pitanje kakvu to stabilnost nudi Angloamerička imperija. U svojoj dugoj istoriji za vreme „Paks Britanike“ samo u 19. veku, Imperija je izazvala 250 oružanih sukoba unutar sopstvenih granica, dok su prema rečima profesora psihologije sa Kilskog univerziteta Mausfelda SAD krive za smrt između 20 i 30 miliona ljudi od Drugog svetskog rata, o čemu je profesor govorio ilustrujući manipulativne sposobnosti umirućeg poretka. Čak i bez tog podatka, SAD i NATO koji je instrument imperijalne politike, ostaju krivci za 201 od 248 sukoba, nemira i ratova od kraja Drugog svetskog rata, u kojima jesu izginuli milioni. Stoga mir za angloameričku imperiju ne znači ništa više od puke parole. Rat se vodi za mir koji znači neuznemiravanje imperije, i vodi se uvek kada je to u interesu imperije, na način na koji imperiji odgovara.
Taj mentalitet Zapadne ekskluzivnosti, tačnije ekskluzivnosti Britanije kao osvedočenog šampiona misionarskog Zapada, isijava iz teksta Loren Banton. On je izazvan time što Elkinsova relativizuje dva aksioma na kojima počiva premoć angloameričke imperije u Srcu sveta. Naime, Bantonova upozorava na opasnosti studije Elkinsove koja bi mogla navesti čitaoci na zaključak da nema tolikih razlika između liberalne imperije Velike Britanije i „nacističke Nemačke“. Elkinsova piše da je način na koji je Hitler „okrenuo međunarodno pravo naglavačke“, napadajući zemlje Istočne Evrope, koje su bile u srži njegovih imperijalnih ambicija, neodoljivo sličan načinu na koji su Engleska i Francuska učinile isto u Africi. Takođe, piše otvoreno o Hitlerom oduševljenju Britanskom imperijom. To bi sve bile jednostavne istorijske činjenice, da nije decenijama građena predstava o Hitleru i nacističkoj Nemačkoj kao o izuzetnom zlu. Ona nije građena samo da bi se odala počast žrtvama stravičnih zločina Hitlerovog režima i njegovih čankoliza nad „nižim rasama“, što se jasno vidi u mukloj tišini ili flagrantnim lažima kada treba da se govori o srpskim, ili ruskim žrtvama. Takva predstava o neposrednoj prošlosti koja je ujedno i direktni uzročnik aktuelnih političkih i geopolitičkih relacija je ugrađena u manihejski sistem vrednosti Zapada, pa nužno vodi ka Hitlerovom antipodu oličenom u „zapadnom bloku“, koji je zato emanacija „izuzetnog dobra“. A postupci imperije koja je emanacija „izuzetnog dobra“ se ne dovode u pitanje ni po koju cenu. To je prvi aksiom zapadne politike. Drugi je neophodnost da se Rusija slomi po svaku cenu, što im, sada se vidi, teže polazi za rukom.
Naposletku, ne čudi što je predstavnica američke akademske zajednice preuzela na sebe odgovornost da brani Britaniju od opasnosti po njen prestiž. U osvit dvadesetog veka, dok je Londonski „Tajm“ aplaudirao prelasku nekadašnjih španskih kolonija pod okrilje američke sfere uticaja, senator iz Indijane Albert Džeremaja Beveridž je proklamovao da je SAD suđeno da postanu „veća Engleska sa plemenitijom sudbinom“. To se, nažalost, nije desilo. Umesto šampiona potlačenih i donosioca slobode, SAD su postale tranzicioni upravnik Britanske imperije, u kapacitetu „starijeg partnera“ od kraja Drugog svetskog rata. Rat koji se trenutno odvija na istoku Evrope svedoči o tome da su SAD bile zabludeli sin koji je prokockao očevo imanje, na radost mnogih naroda planete. Ipak, sa gorčinom možemo gledati kako se ona zaista ohrabrujuća sposobnost angloameričke akademske zajednice da otkrije ogledalo i pogleda svoj odraz, umesto u labudovu pesmu, kakvu su prilikom pada Rima pevali pesnici nalik Sidoniju Apolinaru, pretvorila u krik ranjene zveri koji najavljuje mučnu detronizaciju dosadašnje svetske Imperije.

[/restrict]