Нелиберална смрт либералне империје

Слаба подршка колективном Западу, на челу с англоамеричком империјом, сведочи о де факто крају вековима разрађиване идеје о историјској мисији најпре британске, а затим америчке империје. Крах те идеје очитује се, између осталог, у неспособности западних елита да прихвате критику неких од главних идеолошких постулата на којима је заснована њихова светска доминација

Непосредно после Брегзита, бивши британски премијер Борис Џонсон цитирао је Черчила настојећи да дефинише улогу коју Британија мора да преузме у времену које долази: „Черчил је био у праву да ће империје у времену које предстоји бити империје ума, и мислим да је Глобална Британија промовишући своје вредности постигла невероватне ствари и постала права суперсила меке моћи“. Политичка коректност конзервативистичке пароле „Глобална Британија“, лансирана током кампање за Брегзит, служила је да замагли суштину Империје која је током претходна два века извршила инвазију на територије данашњих 178 чланица УН.
Сведоци смо да је политика Бориса Џонсона доживела крах. Када је одлучила да уђе у специјалну операцију у Украјини, Русија је одбила да игра по правилима западне Империје, пробудила је „Хегелов бес“ и вратила историју на шине, обративши се својим „западним партнерима“ језиком који једино разумеју: силом и гневом. Јер, мада мека моћ по себи није ништа необично, и постоји још од времена хеленизације и романизације, лицемерно је тврдити да она сама може бити чинилац империјалне моћи, што је Русија спремна да докаже упркос правилима која Запад намеће. Зато се професорка правне историје и међународног права са Јејла, Лорен Бентон, брже-боље латила јаловог посла да напише – истовремено апологетску спрам империјалног наслеђа и политички коректну – критику за „Форен аферс“ под насловом „Зле империје? – дуга сенка британског империјализма“ о књизи која се управо бави јединим језиком који Империја разуме. Ради се о књизи „Наслеђе насиља: историја Британске империје“ харвардске професорке афричке историје Каролин Елкинс. Ова капитална студија, објављена у марту ове године, дигла је много прашине, нарочито јер је ауторка већ позната као жестока критичарка британске колонијалне управе у Кенији почетком 20. века. Међутим, од почетка руске специјалне операције у Украјини, западни свет је у грчу јер је, једноставно речено, извучен на чистину. Англоамерички естаблишмент отад губи империјална својства, па и атрибуте победника, који се одликују, између осталог, спремношћу да се истрпе замерке и преиспитивања главних идеолошких постулата „доминације пуног спектра“.
Бентонова је „енглески“ скандализована могућношћу да ће неко после читања студије Елкинсове моћи да доведе у везу историјску улогу „либералне империје“ Велике Британије са оним што Русија чини тренутно на Истоку Европе, а што је председник Путин програмски дефинисао својим обраћањима нацији „читајући из империјалног приручника“. Зато Бентонова критику пише у циничном духу англоамеричке академије, са намером да читаоцима образложи до које мере треба да прихвате оно што је написано, а шта треба да априори одбаце јер одудара од представе коју „империјални блок“ Запада предвођен англоамеричким естаблишментом има о сопственој историјској улози у свету.

[restrict]

ЛЕГИТИМНОСТ ДЕСПОТИЗМА Мада су покрет „Црни животи вреде“ и „воуковска“ пропаганда отпочели своју „гозбу за вране“ острвивши се на империјално и општеисторијско наслеђе атлантистичких савезника, евоцирајући слике германских похара Рима из 5. века наше ере, студија „Наслеђе насиља“ је спорна за западну елиту и преовлађујуће академске трендове, јер не преиспитује Британију као расистичку империју, већ као либералну империју. Оваква критика се појавила у најнезгодније могуће време, у тренутку када Русија међународни поредак враћа на стање пре Јалте, могуће и пре Бечког конгреса, а историју убрзава до мере да је већ јучерашњи дан тешко препознати. Либерална империја се сачувала од „империјалног пренатезања“ номинално отпуштајући „из своје службе“ бивше колоније, дарујући им „независност“, а „повратак империје кући“ је настојала да амортизује разним квазиеманципаторским покретима који су се свели на позитивну дискриминацију потомака оних који су под Империјом највише пропатили. То је било могуће у „миру“ који је одржавала навођеним ратовима и превентивним интервенцијама. У том смислу, „либерална империја“ се штедела, јер је за разлику од других империја европске модерне одбијала кохерентно форматирање своје идеје водиље. За Џона Стјуарта Мила, једног од идеолошких очева „либералне империје“, деспотизам је био легитимни облик владавине све док је наметнут „варварима“ односно незападњацима, са циљем њиховог „усавршавања“. Ово што је Мил писао 1859, можемо сажети речима оксфордског професора теологије и етике Најџела Бигара из 2017. да „наметање империјалне власти може имати благотворна дејства по народе којима је наметнута, јер доноси мир, јединство и правни поредак онима који би иначе били осуђени на рат међу собом“. Циљ либерала је исти – империја не сме бити доведена у питање.
Наравно, заблуда би била да овакав манир управе и схватања власти припишемо ексклузивно либерализму. Познато је да је Карл Маркс писао у „Њујорк дејли трибјуну“ да „Индија нема никакву историју“. Маркс, одатле полазећи, каже да није дилема у томе да ли Индија треба да буде освојена, већ да ли треба да је „освоје Турци, Индијци или Руси пре Британаца“, и закључује да би присуство незападних сила у Индији било катастрофално. Хегел је сматрао да Индија лежи „ван токова светске историје“, те да је њена историја „непроменљива“. Ми за њих можемо рећи да су људи свог времена, и то треба рећи, али није ли данас, како нам ноторни „они“ кажу – 21. век?

СТВАР НИЈАНСИ Дакле, идеја о томе да незападни народи немају право на самоопредељење не произлази из идеологија, већ из специфичних културноисторијских околности у којима су Западњаци формирали своје погледе на свет, а којима су прожете и одређене филозофије односно идеологије. Шампион тог система „вредности“ је након оштрих међусобних сукоба у западном свету, од Тридесетогодишњег рата до Другог светског рата, постала англоамеричка империја. Зато не чуди да Бентонова Елкинсовој замера да је неспособна да увиди „нијансе“, јер је према мишљењу Бентонове управо Британска империја наметнула „право […] које ће постати ресурс за рањиве групе и бојно поље на коме ће војевати антиимперијални покрети“. Србе ово неодољиво може подсећати на наратив којим се брани процес реформи у Србији зарад европских интеграција. Као што се дегутантним панегирицима тим „реформама“, које су за нас добре-ако-и-не-уђемо у Европску унију, брани престиж политике евроинтеграција, тако Бантонова брани престиж Британске империје, која је „ипак“ спроводила „цивилизаторску мисију“ и изнела, Киплинговим речима – „терет белог човека“.
Наравно, читав текст Бантонове је засвођен класичном западњачком манихејском визијом света, која је дубоко укорењена у западну интелектуалну традицију, почевши од „Божје државе“ Св. Августина (који је и сам био манихејац пре него што је постао хришћанин) и „Историје против пагана“ његовог ученика Павла Орозија (4-5. век наше ере). Ова традиција је рођена у време великих преврата у касном Риму и раног хришћанства, и дубоко је, захваљајући деловању Римокатоличке цркве и читавог низа околности, импрегнирана у дух и интелектуалну традицију Запада. Једна од особености те традиције је представа о томе да преко лимеса, с оне стране границе, вребају хорде „варвара“, страшни „Други“. У дугим вековима судара са сјајним империјама Византије, арапских калифата Омејада, Абасида и Ајубида, те Османлија, Монгола и напослетку Русије, Запад се формирао у односу на непријатеља. Развио се, илустративним речима великог историчара данашњице Нила Фергусона речено, у релацијама (додуше махом једносмерним) Запада и „Осталих“ – „between the West and the Rest“.
„Остали“, што је само политички коректан назив за непријатеља, или у најбољем случају за „Другог“, не може бити довољно добар, као царски и богомдани западни „Ми“, нити довољно поражен – једна је од идеја водиља Запада. То је идеја да постоји једно „добро царство“, царство око „града на брду“ и „Јерусалима на земљи“ наспрам пустог пространства хорди непријатељских „Других“ и та идеја претрајава у представи западне интелигенције о свету око себе, толико дуго, да је питање да ли Запад уопште може функционисати у систему другачијих координата. Наравно, хришћанска надградња те империјалистичке логике је одавно стргнута, али империјална логика остаје.
Многи би, па и Бантонова, овоме приговорили аргументом да стабилност и правна држава коју гарантује империја, те мир и прогрес, представљају бољу алтернативу (пре)националним „атавистичким“ и „варварским“ друштвима света пре западне хегемоније, од „оријенталног деспотизма“ у случају Источне Европе, Балкана, Блиског истока и Азије, односно „безвлашћа“ у случају Субсахарске Африке. Чак и да занемаримо овај отворено расистички рефлекс, остаје питање какву то стабилност нуди Англоамеричка империја. У својој дугој историји за време „Пакс Британике“ само у 19. веку, Империја је изазвала 250 оружаних сукоба унутар сопствених граница, док су према речима професора психологије са Килског универзитета Маусфелда САД криве за смрт између 20 и 30 милиона људи од Другог светског рата, о чему је професор говорио илуструјући манипулативне способности умирућег поретка. Чак и без тог податка, САД и НАТО који је инструмент империјалне политике, остају кривци за 201 од 248 сукоба, немира и ратова од краја Другог светског рата, у којима јесу изгинули милиони. Стога мир за англоамеричку империју не значи ништа више од пуке пароле. Рат се води за мир који значи неузнемиравање империје, и води се увек када је то у интересу империје, на начин на који империји одговара.
Тај менталитет Западне ексклузивности, тачније ексклузивности Британије као осведоченог шампиона мисионарског Запада, исијава из текста Лорен Бантон. Он је изазван тиме што Елкинсова релативизује два аксиома на којима почива премоћ англоамеричке империје у Срцу света. Наиме, Бантонова упозорава на опасности студије Елкинсове која би могла навести читаоци на закључак да нема толиких разлика између либералне империје Велике Британије и „нацистичке Немачке“. Елкинсова пише да је начин на који је Хитлер „окренуо међународно право наглавачке“, нападајући земље Источне Европе, које су биле у сржи његових империјалних амбиција, неодољиво сличан начину на који су Енглеска и Француска учиниле исто у Африци. Такође, пише отворено о Хитлером одушевљењу Британском империјом. То би све биле једноставне историјске чињенице, да није деценијама грађена представа о Хитлеру и нацистичкој Немачкој као о изузетном злу. Она није грађена само да би се одала почаст жртвама стравичних злочина Хитлеровог режима и његових чанколиза над „нижим расама“, што се јасно види у муклој тишини или флагрантним лажима када треба да се говори о српским, или руским жртвама. Таква представа о непосредној прошлости која је уједно и директни узрочник актуелних политичких и геополитичких релација је уграђена у манихејски систем вредности Запада, па нужно води ка Хитлеровом антиподу оличеном у „западном блоку“, који је зато еманација „изузетног добра“. А поступци империје која је еманација „изузетног добра“ се не доводе у питање ни по коју цену. То је први аксиом западне политике. Други је неопходност да се Русија сломи по сваку цену, што им, сада се види, теже полази за руком.
Напослетку, не чуди што је представница америчке академске заједнице преузела на себе одговорност да брани Британију од опасности по њен престиж. У освит двадесетог века, док је Лондонски „Тајм“ аплаудирао преласку некадашњих шпанских колонија под окриље америчке сфере утицаја, сенатор из Индијане Алберт Џеремаја Бевериџ је прокламовао да је САД суђено да постану „већа Енглеска са племенитијом судбином“. То се, нажалост, није десило. Уместо шампиона потлачених и доносиоца слободе, САД су постале транзициони управник Британске империје, у капацитету „старијег партнера“ од краја Другог светског рата. Рат који се тренутно одвија на истоку Европе сведочи о томе да су САД биле заблудели син који је прокоцкао очево имање, на радост многих народа планете. Ипак, са горчином можемо гледати како се она заиста охрабрујућа способност англоамеричке академске заједнице да открије огледало и погледа свој одраз, уместо у лабудову песму, какву су приликом пада Рима певали песници налик Сидонију Аполинару, претворила у крик рањене звери који најављује мучну детронизацију досадашње светске Империје.

[/restrict]